Tragedija braka iz računa

Romantičarska drama “Kraljica Margo” Aleksandra Dime (libreto za balet Boška Milina), dramskim sukobima na istorijskom i individualnom planu, zabranjenim strastima, političkim previranjima, dvorskim intrigama, verskim progonima, vartolomejskim pokoljem hugenota od strane rimokatoličke porodice Valoa, a sve to u duhu lukave i surove politike Katarine di Mediči, predstavljala je Krunislavu Simiću izvanrednu potku za romantičarski neoklasični spektakl modernije rediteljske vizure a kombinovane igračke leksike, od stilizovane klasike, preko pantomime, do strastvene raspojasanosti ljubavi, mržnje, surovosti autentično realistički prikazanih zločina, uz plejadu raznovrsnih likova i zamršenog imbroglia tipičnog za zakulisne dvorsko-političke igre. Težak zadatak.

Odstupajući donekle u koncipiranju likova od istorijskih činjenica, K. Simić, inspirisan izvanrednom i stilski raznolikom partiturom Gorana Bregovića (od lirskih do simfonijskih numera koje obiluju ekspresivnom dramatikom i ritmičko-dinamičkom raznovrsnošću), uz sjajne vokalno-instrumentalne soliste i uz učešće yinovskog ansambla Simfonijskog orkestra, solista i hora Narodnog pozorišta i impresivnog ansambla Renesans pod virtuoznim vođstvom dirigenta Vesne Šouc, dao je vlastito viđenje tragične sudbine kraljice Margo. Prikazujući je kao žrtvu političke nužnosti i interesa francuskog dvora (prinudna udaja za protestanta Anrija od Navare), Simić kraljicu Margo vidi kao ženu vatrene naravi a visprene pameti, čija ljubavna žudnja, u prikraćenosti, seže do incesta. Kombinujući statičnu i velelepnu scenu Venčanja (simbolično pomirenje rimokatolika i protestanata posle dugogodišnjih verskih ratova) sa Svadbenim veseljem u bahantskom stilu euforično narodske raspojasanosti, u koje sa nekoliko lirskih dueta umeće individualne drame likova, Simić nadovezuje na surovo realistički prikazan pokolj hugenota (koji je vešto režiran, mada je možda ipak bilo savremenije dati taj prizor u slonj motion tehnici) zatišje u VII sceni (Oče naš) u kojoj Margo, poput Kosovke devojke, prebrojava mrtve, krvavi bilans bezumnosti političara, i očajnički pokušava da oživi svoju ljubav, ranjenog viteza La Mola. U psihološkom obrtu, u završnoj sceni I čina, Margo nalazi snage da se suprotstavi “svojima” (katolicima De Valoa), nagovarajući muža Anrija, hugenota, da se pokrsti. Wena plemenitost vredela je truda, jer će tokom istorije Anri od Navare postati jedan od najboljih francuskih kraljeva, nazvan “Dobrim”. U II činu, gde ponegde ima i praznog hoda i usporenije dinamike, Simić uspeva da zadrži pažnju i očuva zanimljivost, posebno u scenama kao što su Trovanje Šarlote, izvanredni duet Susret Margo i La Mola, Trovanje kralja Šarla IX i Šarlova smrt, poslednja scena, u kojoj je kralj otrovan igrom slučaja. Ima nečega patetično romantičarskog u prizoru kad Šarl, umirući i sam u strašnim mukama, pruža sestri Margo odrubljenu glavu njenog ljubavnika La Mola. Neki tvrde da patetika i užas na sceni nisu primereni današnjem senzibilitetu. Ne bih rekla. Stvarnost demantuje tu tvrdnju diktiranu scenskom modom.

Monumentalnost i širina dekora Borisa Maksimovića, svojom svedenošću, uz raskošno lepe kostime Božane Jovanović – koji povremeno, zbog neadekvatnog svetla, nisu dolazili do izražaja – dočaravali su rafinman dvora, a ulični okršaji ostavljali su u ogromnosti prostora utisak sićušnosti čoveka, relativnosti života i smrti, i večitog ponavljanja istog u istorijskom kontekstu ljudskih sudbina zahvaćenih žrvnjem političkih interesa.

Konstantin Kostjukov potvrdio je u ulozi Šarla IX svoje sjajne sposobnosti karakternog igrača, dok su korektnost Dejana Kolarova (Vojvoda od Giza), nežnog senzibiliteta, kao i Aleksandra Ilića (Vojvoda od Alansona) i Svetozara Adamovića (Rene), nadmašili, već po samoj koncepciji koreografa, senzibilitetom, pojavom i nežnošću, izvanredno ekspresivni Konstantin Tešea kao Anri od Navare i Milan Rus kao La Mol, a Nikica Krluč (Vojvoda d’Anžu) vulkanskim temperamentom. Devojački zavodljiva i plastična Bojana Žegarac (Šarlota) i Tamara Ivanović (Anrijeta) kao samouverena, ženstvena koketa isticale su se umećem zavođenja, dok je Milica Bezmarević (Katarina di Mediči) i bez mnogo igre superiorno vladala scenom svojim dramsko-pantomimskim kvalitetima.

Ali najimpresivnija u predstavi bila je primabalerina Duška Dragičević, kao kraljica Margo, koja je dominirala bogatom skalom izražajnih sredstava: hladna i nepristupačna na venčanju i u prvoj bračnoj noći, strasna i nežna u ljubavnim duetima, milosrdna i plemenita u nepristrasnosti, potresena i potresna, razdirana ambivalentnim osećanjima pred prizorima užasnih istorijskih događaja, borbena a ranjiva, kao žena koja ume da voli, oprašta i prihvata žrtvovanje, ali ne odustaje od nastojanja da izmeni krvavi tok istorije u sredini u kojoj je primorana da živi. Duška Dragićević je kao Margo dostojanstveno proslavila dvadesetogodišnjicu umetničkog rada. Uvek lepa, često ranjiva, ali hrabra i stamena. Čestitamo!

Mirjana Zdravković