Kosti jednog romana

“Oliver Tvist” Romana Polanskog korektna je informacija o Dikensovom istoimenom romanu: njegove najkrupnije kosti, i ništa više.

Ono najvažnije – da, ne menjajući zaplet i vreme radnje, probleme kojima se Dikens u romanu bavi učini savremenim, a ne arheološkim – Polanski je propustio.

Dikens u romanu o bezgrešnom siročetu – o kojem se, u jednom kratkom ali značajnom periodu, licemerno brine bratija maloletnih delinkvenata, instrumentalizovana od strane zrelih razbojnika – pokazuje sliku ugnjetenog deteta, fresku eksploatacije deteta u kriminalne svrhe. Tu se, naime, susrećemo sa dečacima yeparošima i prostitutkama devojčicama, odnosno sa vlasnicima malih yeparoša i svodnicima malih uličarki; ali, i sa nepravičnošću pravnog sistema jedne države i sa bezosećajnošću jedne, rođenjem i posedovanjem povlašćene klase. Danas, dečiji kriminal, pre svega prostitucija, pojava je širokih razmera: kako u siromašnim društvima, uzurpiranim od represivnih režima, i među malo civilizovanim narodima, tako i u bogatim i demokratskim zemljama, među kulturnim nacijama. To znači da problem koji je u osnovi Dikensovog romana, Polanskom, u današnjem svetu, stoji široko pred očima. Podsetimo se da u “Oliveru Tvistu” Nensi (Lin Rou) ima samo sedamnaest godina a da je već doajen u poslu prostitucije. Polanski se o to oglušuje, njemu je Nensi potrebna da bi odala Sajks-Fejginov plan likvidacije Tvista (Barni Klark) gospodinu Braunlou (Edvard Hardvik), dakle, kao funkcija u fabuli. To čime se ona zapravo bavi, gde, kako i zašto, ostaje zabašureno kao u puritanskoj literaturi Dikensovog doba. Fejgin (Ben Kingsli) u ovom filmu izgleda kao dobrodušni dekica koji, da bi opstao, mora povremeno da bude zao, a ne kao zli starac koji, s vremena na vreme, mora da bude i dobar kako bi bio uspešan. Polanski nam ne predočava (a jedino film to može u punom smislu reči) da je Fejgin uveo Nensi u posao (naime, primorao ju je da radi za njega; tj. od nje je napravio kurvu) i da ju je potom, kao miraz, predao Sajksu (Yejmi Forman), svom učeniku, njenom sledećem makrou, nevenčanom mužu i vlasniku. Uostalom, u filmu je sve u funkciji linearnog toka zapleta, koji, tako ispripovedan, postaje zgoda, a ne povest koja zahvata šire i dublje od pojedinačnog slučaja. Društvena drama ovde je svedena na melodramu.

Polanski nije rekonstruisao duh vremena iz perspektive sadašnjosti, već je rekonstruisao film od pre pola veka. Stoga je ovo njegovo delo, ovakvo kakvo je, moglo biti snimljeno i pre 1948, pre sjajnog “Olivera Tvista” Dejvida Lina (u kojem je ulogu Fejgina igrao Alek Ginis), da ne pominjemo raskošni mjuzikl Kerola Rida iz 1968. (koji nikako nije mogao biti snimljen pre te godine).

Polanski, koji se oglušio o ozbiljna Dikensova zapažanja o hipokriziji i socijalnom zlu, oglušio se i o jednu Dikensovu predrasudu. I tako je, iako minimalno, koraknuo napred. Ne pomenuvši srodstvo Olivera Tvista, po majčinoj liniji, sa njegovim usvojiteljima, Polanski je likvidirao plemenito Tvistovo poreklo. Time je likvidirao i predrasudu Čarlsa Dikensa da jedino siroče poteklo iz više klase – a koje je služilo na farmi i potucalo se po sirotištu – neće, ni u najgorim uslovima, nikada ništa ukrasti, niti u ma kojem trenutku preuzeti varvarski rečnik kriminalaca. (Istini za volju, Polanski je prenebregao i činjenicu da je Monks, kriminalac koji će skončati u američkom zatvoru, Oliverov brat po ocu.) I to je sve što je, osim pristojnog prepričavanja radnje, Polanski još učinio. Neznatno u odnosu na ono što nije učinio.