Slepo crevo RTS-a

Vest da će Rupert Mardok – medijski Mandrak – vlasnik “Sana”, “Tajmsa”, “Skaja” i “Foksa”, kupiti Treći kanal RTS-a, objavljena je mesec dana pre nego što je UO RTS-a doneo odluku o izdvajanju Trećeg kanala iz RTS-a i formiranju posebnog preduzeća RTV “Treći kanal”, d.o.o. Vest se pojavila u maju, nimalo slučajno, u “pouzdanom” Kuriru, a odluka u junu, ove godine.

Potom je i Vlada Republike Srbije, 1. septembra, odobrila odluku UO RTS-a (potpisao Miroljub Labus, potpredsednik vlade), ne bi li se Treći kanal najzad privatizovao. Novac od prodaje trebalo je da, kako je navodno obećao Mlađan Dinkić, bude uložen u takozvani tranzicioni fond RTS-a, budući da je rok za transformaciju RTS-a u javni servis 31. mart 2006. po Zakonu o radiodifuziji. Međutim, do danas, odluka nije sprovedena. Država ćuti iako se spominje 12 do 15 miliona evra koji bi trebalo da se dobiju od eventualne prodaje. Treći kanal je još uvek deo RTS-a, rok za transformaciju u javni servis ističe, a po Zakonu o radiodifuziji iz 2002. treći program javnog servisa – ne postoji. To znači da će se, 1. aprila iduće godine, 3K, prosto, ugasiti.

U međuvremenu, oglasio se i Savet Republičke radiodifuzne agencije, koji tvrdi da po Zakonu o javnom informisanju i Zakonu o radiodifuziji Treći kanal ne može da se proda, budući da je deo RTS-a, a da je i njegovo pretvaranje u posebno preduzeće takođe nelegalno. I da je jedino rešenje za Treći kanal da se dobrovoljno ugasi.

Kome bi se gašenje Trećeg kanala isplatilo? Jer gašenje programa ne znači i gašenje njegove frekvencije. I, u suprotnom, kome bi se prodaja Trećeg kanala isplatila? Zbog čega je, uostalom, Treći kanal već jednom, za vlade premijera Zorana Đinđića, izdvajan iz vlasništva RTS-a i zašto ga je Aleksandar Tijanić po svom dolasku na mesto generalnog direktora RTS-a, ponovo vratio u RTS? U kakvoj je vezi, na kraju, Treći kanal sa raspodelom frekvencija u Srbiji?

Sudbina Trećeg kanala je, zapravo, ponovo postala zanimljiva kada je Republička radiodifuzna agencija (RRA) pre neku nedelju najavila da će dozvolu za nacionalnu frekvenciju dobiti pet komercijalnih televizija. Dakle, sa dva javna servisa (beogradskim i novosadskim), koji će imati svaki po dve mreže za prvi i drugi program, nacionalnu pokrivenost imaće sedam televizija!

Međutim, Trećem kanalu preti gašenje.

“To je jedino pravno rešenje statusa Trećeg kanala”, kaže Vasić. Istina je da je Treći kanal pre usvajanja Zakona o radiodifuziji (2002) izdvojen iz RTS-a, bio je vladina firma, javno preduzeće. Tada je mogao da se privatizuje. Vasić objašnjava: “Međutim, kada je Tijanić došao na čelo RTS-a, vratio je 3K u RTS, jer je hteo da RTS proda Treći kanal. Kada su shvatili da ne mogu da ga prodaju, UO RTS-a je doneo tu nekakvu odluku da ga vrate vladi pa da ga vlada proda. Tijanićeva priča o prodaji 3K i popunjavanju buyeta RTS-a, relativno je pravedna, ali između prava i pravde je razlika. Država bi činom izdvajanja prekršila dva zakona. Država sada ne može da izdvoji Treći kanal iz RTS-a. Jer, član 14 Zakona o javnom informisanju i član 42 Zakona o radiodifuziji eksplicitno kažu da država ni na kom nivou – dakle ni republika, ni pokrajina ni opština ni grad – ne može biti vlasnik elektronskog medija.”

Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS-a, kaže da je on vratio 3K u RTS zato što je “vlada Zorana Đinđića izdvojila Treći program iz sastava RTS-a potpuno nepravno, da bi ga prodala jednom tajkunu koji se bavi posuđem”. Hoće da kaže, Cepteru. Ali, dodaje Tijanić, Treći program RTS-a, „treba da se odvoji u samostalnu firmu, da se pojavi na konkursu za frekvenciju, da dobije frekvenciju i da se onda uz pomoć Agencije za privatizaciju proda nekome, ali tako da se deo tih sredstava vrati RTS-u”.

U Agenciji za privatizaciju Republike Srbije, međutim, tvrde drugačije. Dragan Bosiljkić, rukovodilac projekta zadužen za privatizaciju medija Agencije, kazao nam je da je jedini način da 3K opstane (kao i Radio 101 koji je u istoj poziciji), da se izdvoji iz RTS-a i privatizuje pre tendera za dodelu frekvencija, jer i sam kaže da bi u suprotnom bio prekršen član 42 Zakona o radiodifuziji. „Ako, posle, dobije frekvenciju, u redu, ako ne dobije, nikom ništa”, precizan je Bosiljkić.

Tijanić pak, objašnjava: “RTS, a ja govorim u njegovo ime kao generalni direktor, ne želi da prodaje Treći program. Ja ne želim da prodajem 3K niti želim da budem upleten ni u kakvu priču oko provizije, ili bilo kakvih drugih poslovnih običaja, dakle neću ja da ga prodajem, ali tražim od onoga ko ga prodaje da vrati RTS-u ono što je RTS uložio u njega. Koja to institucija u Srbiji može da kaže radnicima RTS-a: uzećemo vam 16 miliona evra koje ste uložili i nikom ništa? Prosto mi se čini da neko unapred oslobađa jednu frekvenciju da bi posle to prodali unapred poznatom kupcu.”

Tijanić još misli da je u pitanju jedno odmeravanje snaga „između Željka Mitrovića, Karića, i još nekih tajkuna zainteresovanih da uđu u medije”. On onda zaključuje:

“Država, tj. Savet tumači da RTS od 1. aprila nema pravo na taj program, prema tome mi smo prestali da ulažemo u njega. I RTS nije godinu dana ulagao u taj program. Herojski su napori tih ljudi na 3K da naprave program. Ali šta ćemo sa parama koje smo dosad uložili?

Sumnjam da su institucije koje su zadužene za to već pod kontrolom. Članovi tih institucija su već pod kontrolom nekih tajkuna. To će se pokazati na dva primera. Kada mi budemo išli u javni servis u aprilu, probaće da utiču na sastav upravnog odbora, na izbor generalnog direktora, na izbor predsednika UO i na prodaju Trećeg programa... Videćemo šta će se dešavati, karte će morati da se otkriju.”

Igor Miklja, glavni i odgovorni urednik “Trećeg kanala” kaže za NIN da je “tumačenje Radiodifuznog saveta jasno”:

“Ako nema 3K, onda će neko drugi doći u poziciju da se proda, biće manja konkurencija, i onda neće država uzeti pare nego neki privatnik. To je legitimno, ali pitanje je zašto članovi Saveta favorizuju nekog pojedinca da dođe u poziciju da se on proda, a ne da država zaštiti svoj interes.”

Čak su i Bojana Lekić i ministar Dinkić u “Suočavanju” onoliko raspravljali o vlasništvu BK TV, jer su se navodno i Grci (“Antena”) zainteresovali za kupovinu srpskih televizija. BK TV ili Trećeg kanala? Ali, Dinkić o sudbini Trećeg kanala nije hteo ni reč da kaže za NIN.

Miklja nastavlja: “Pri tom, osnivač 3K nije država nego RTS. RTS pravi ugovor sa Agencijom za privatizaciju, Kanal se prodaje i novac ide RTS-u. Ukoliko budemo ugašeni, odgovorni će biti svi oni koji su delovali, odnosno koji nisu delovali da se gašenje spreči. Ko god to bio.” Zaposleni u 3K, njih pedeset plus sto honoraraca su, kako saznajemo, gnevni ne samo na Agenciju nego i na gazde iz RTS-a. Ali kažu, “tu priču će tek da otvore”. Ako se ispostavi da se na 3K nameračio neko iz RTS-a.

Vasić, međutim, kaže da bi se Radiodifuzna agencija našla u “tamnom vilajetu” ukoliko bi Treći kanal bio prodat, posebno ukoliko bi bio prodat nekom tako velikom kao što su Mardok i RTL. “Ukoliko mu damo frekvenciju, kajaćemo se, ukoliko mu ne damo, kajaćemo se. Ako ne damo dozvolu za emitovanje, dokazaćemo da nismo korumpirani i da ne učestvujemo u toj igranki, ali ćemo učestvovati u prevari velikog i značajnog investitora, u prevari koju država izvodi, pa i mi zajedno sa njom. Država mu je, znači, prodala 3K, a mi nismo dali dozvolu. Ako im damo dozvolu, neće nas oprati ni Sava ni Dunav da nismo korumpirani. I da nismo uzeli novac od Mardoka ili RTL-a za frekvenciju.” Niko, pri tom, neće da shvati, objašnjava Vasić, da prodajom nekog medija ne može da se proda i frekvencija koju sada koristi neka televizija, jer je ona suštinski i ne poseduje. I da svaki kupac televizije, u stvari kupuje mačku u yaku, jer se ne zna kome će Agencija izdati dozvolu za emitovanje.

Ipak, sa gašenjem 3K, neće biti ugašena frekvencija koju sada koristi ovaj program. Zapravo, ova frekvencija je već upisana u plan raspodele frekvencija koju je napravila Radiodifuzna agencija. Iako je to bio zadatak Agencije za telekomunikacije, ali je to sasvim druga priča koja svoj epilog ponovo ima u nefunkcionisanju državnih institucija. Dakle, frekvencija Trećeg kanala je samo svedena i neće imati 92 odsto pokrivenosti koliko ima sad, nego između 60 i 70 odsto, kako je i predviđeno za komercijalne nacionalne frekvencije.

I, da! Vasić kaže da će ta frekvencija i biti jedna od pet komercijalnih. Što znači da bi gašenjem 3K njeno mesto bilo upražnjeno? Da li to znači da će, suštinski, prodaja treće mreže svakako da se desi, te je pitanje da li će se to desiti odmah, pre raspodele dozvola ili posle raspodele?

Vasić priznaje da će neko već moći da konkuriše za tu frekvenciju: “Da li će biti prodata sad, ili kasnije, videćemo. Mi smatramo da je naš predlog u skladu sa zakonom. Dozvola za emitovanje će biti izdata na osam godina. Tako da postoji razlika između onoga što se zove koncesija i onoga što se nudi planom privatizacije Trećeg kanala, jer je to privatizacija preduzeća koje u ovom trenutku ne postoji.”

Dakle, kao iza svakog sukoba u ovoj zemlji, i ovde je očigledno pitanje ko će da uzme novac. Vlada? RTS? Radiodifuzna agencija?

Dva tabora, jedan za prodaju, drugi za gašenje 3K optužuju jedni druge da su potpali pod uticaj tajkunskih lovaca na medije. Tako se priča kako Mlađan Dinkić, u dogovoru sa Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta premijera Koštunice, „gura” prodaju Trećeg kanala. Tu je naravno nezaobilazan činilac i Nikitovićevo kumstvo sa veletrgovcem struje Vojinom Lazarevićem, koji se, navodno, zbog svoje bliskosti sa DSS-om, i rastao sa Vukom Hamovićem. A, ovi koji su za prodaju 3K, pak, optužuju članove Radiodifuznog saveta da su potpali pod uticaj Željka Mitrovića i nekih drugih domaćih tajkuna, kojima nikako ne bi bilo u interesu da na “treće dugme srpskog daljinca” uleti neki strani medijski gigant i poremeti im monopolske planove.

Jer, istini za volju, ni u jednom članu ijednog medijskog zakona ne stoji klauzula o konfliktu interesa, sem one koja kaže da politička partija ne može biti osnivač televizije, ali se pri tom ništa ne govori o predsedniku političke partije. Što Bogoljubu Kariću baš odgovara. Kao što i vlasniku zabavne televizije koji ima i diskografsku kuću, nigde u svetu ne bi bilo dozvoljeno da je reklamira od jutra do sutra na svojoj televiziji, a to zakon Mitroviću dozvoljava... To je zasad tako, kažu u Radiodifuznoj agenciji, zbog člana 119 Zakona o radiodifuziji po kojem se nikome ne može oduzeti frekvencija na kojoj se zatekao. „Posle će Agencija uvek moći da ukine ili ne izda dozvolu”, tumače u Savetu. Znači li to da će Savet morati da bude najnepotkupljivije telo u Srbiji? „Tačno”, kaže Vasić.

Operacija “slepog creva” je po pravilu lakši rutinski zahvat, mada nekad pacijent može i da – umre.