Parižanka iz kruga dvojke

Važan događaj na kulturnoj mapi Beograda predstavlja izložba LJubinke Jovanović-Mihailović (Galerija RTS-a), jedne od naših najznačajnijih živih likovnih umetnica, koja već više od pet decenija živi i stvara u Parizu. Weno delo je vrlo poštovana duhovna vrednost na Zapadu; na slikama prepoznajemo sintezu sakralnog sadržaja nacionalnog bića i čudesnu slobodu jezičkog svemira moderne umetnosti (S. Bošnjak). LJubinka pripada onim malobrojnima, koji svojom unutrašnjom ravnotežom zrače mirom i savršenim razumevanjem kosmičkog poretka.

TIŠINA: Svi moji rođeni su u Beogradu, i sa majčine i sa očeve strane. On je bio inspektor u Hipotekarnoj banci, a u slobodno vreme, veoma uspešno bavio se slikarstvom. Uzimao je časove kod Bete Vukanović, i dobre slike je pravio. One, figurativne, klasična škola. Uvek nam je kuća bila puna reprodukcija; sećam se da su me radovi Rubensa i Rembranta najviše fascinirali. Dobro, još kao mala počela sam da slikam, ali niko to nije smatrao mojim određenjem. Ja sam marljivo svirala klavir, spremala se da budem neka važna pijanistkinja. Vežbala sam po sedam sati dnevno; ispod klavira je bila furunica, da mi se ne smrznu prsti. Kasnije sam shvatila da nemam dovoljno koncentracije da bih svirala klavir na sceni. Onda sam zajedno sa jednom drugaricom počela da uzimam časove crtanja, večernji akt i slično. Tako je počelo. Upisala sam se na Likovnu akademiju 1946/47. i, eto.

Slikanje mi je odgovaralo, zato što se radi u tišini, ne mora da se izlazi pred publiku. A to što sam uradila, kad izađem na izložbu, kao da nisam ja. Osim poslednje slike. Ostale kao da je slikao neko drugi.

AVANTURA: Zadar – sad je to smešno. Pod uticajem bratskog SSSR-a, trebalo je slikati realsocijalistički, figurativno. Ali, na Akademiji, imali smo genijalnu grupu slikara: Milo, Lubarda, Peđa Milosavljević, Tabaković, Bijelić. Svi su bili veliki slikari, i to je bilo čisto slikarstvo. A takvo slikarstvo je pod evropskim uticajem. I mi smo tu školu završili. A, to, rusko slikarstvo, trebalo je da bude nekakav naturalizam, koji mi nismo hteli da slikamo. Otišli smo u Zadar, odmetnuli se, i Tabaković je potvrdno klimnuo glavom. Nije tu bilo nikakvog vica, nismo otišli tamo da se provedemo. Ne, slikali smo od jutra do mraka. Svi su bili pasionirani, i Kosa i Omčikus, i Mileta Andrejević, Bata. Ko je još bio u Zadru? Mića Popović, dabome, i Vera. Ne zna se ko je više bio posvećen slikarstvu. Nije bilo dangubljenja, uopšte. To je bila jedna organizovanost, neverovatna. Ne sećam se ko je predložio Zadar, valjda Mića. On je bio najorganizovaniji.

Sad kad gledam te slike, one su vrlo zrele, nimalo amaterske. A radili smo ih posle druge godine Akademije. Ovi naši muškarci su izašli iz nje, posvađali su se sa profesorima. Vera, Kosa i ja smo ostale, i završile smo je. To nam je davalo mogućnost da imamo atelje u Akademiji. Išle smo do kraja, a nismo uzele diplome. Neko mi je, na Akademiji, skoro, rekao: Ajde, donesi tri slike, da ti potpišemo da si završila! Ha, ha, baš mi sad treba diploma! I, kome ona uopšte treba da bi se bavio slikarstvom?!

Posle Zadra, Bata mi je rekao: Ajde, gde ćeš sama da se vučeš po svetu – bolje s nekim, udvoje! To mu je bilo najveće udvaranje. Pošto su Kosa i Petar bili par, pa, Vera i Mića, onda tako, venčali smo se u Rijeci.

FRESKE: Zgrada Akademije nauka, posle rata, bila je poluruševina. Bata je dobio atelje u kupoli. Peli smo se tamo, nekim merdevinama. Risto Stijović je, takođe, imao tu atelje. I, stalno je pričao o Parizu. Tamo je živeo 25 godina. Da ne zaboravim: mnogo godina kasnije, saznajem da sam na Akademiji bila trn u oku komunistima. Ja to tada nisam znala. Naime, mi smo organizovano išli po manastirima, i ja sam kopirala freske. Bata je te kopije poređao na jedan veliki karton, i izložio ih u svom ateljeu. Jer, on freske nije video; kako je otišao s Akademije, izgubio je sve privilegije. Docnije je sam išao po manastirima. Dakle, neko je došao u Pariz, neko baš od komunista, i rekao: Sad svi slikamo slobodno, a ne znaš koliko smo se svađali zbog tebe! Nekoliko nas smo te branili, a nisu hteli da te vode po manastirima jer nisi bila u SKOJ-u. – Ona nema pravo da ide! Ja sam freske pasionirano kopirala, na brzinu, slobodno. I, Bati se to dopalo.

Freske su me fascinirale, potpuno. Pogotovo kad se uđe u crkvicu, recimo, Malu Studenicu. Spolja, mislite: ništa. Uđete, i otvori se kosmos. Veličanstvene freske, koje prevazilaze, recimo, Đotov rad. To je takav slobodan potez, slobodna boja! A tek Kalenić, Manasija, Mileševa, Studenica… Neverovatno!

PARIZ: Mića Popović je dobio stipendiju da ide u Pariz. I mi smo hteli u Pariz. Onda smo pravili postdiplomske izložbe da bismo dokazali kako smo i mi zaslužili da idemo. Francuski ambasador i njegova žena (iz familije Brege, konstruktora aviona), kupili su Batinu sliku na izložbi. Daće nam pare, kad dođemo u Pariz!

Dobili smo pasoše, idemo pravo u Pariz, na studije. Tako smo otišli, i ostali. Eto.

To je bilo vreme kraja generacije kojoj su pripadali Stijović i Peđa, generacije izvanrednih talenata. Kad smo tamo došli, videli smo sve vrednosti slikarstva. Na Majskom salonu izlagali su Pikaso, Poljakof, Dali. Svi koji su sada klasici. One pare, od prodate slike, brzo smo potrošili, pa su Omčikus i Bata radili moleraj po Parizu. Stanovali smo u jednom starom hotelu na Seni, pored Notr Dama - leva obala. Tu se okupljalo umetničko društvo. I, eto, radili smo neke neslikarske poslove. Tu je bila jedna Francuskinja, udata za nekog Rumuna. Wena majka je radila kod Diora, pravila je ešarpe. Onda sam ja slikala na svili, tako smo preživljavali. Nije bilo lako, ali čim prođe, zaboravi se.

Znate, ako ste slikar, rizikujete. Nemate osiguranu budućnost. Posle je Bata imao galeriju, “Riv goš”, jednu od najboljih. Do koje je došao slučajno. Vlasnik je bio Tršćanin; kad je video Batine slike, predložio mu je da radi, da mu daje mesečnu apanažu. Naravno, davao mu je trećinu od prodajne cene. To je dosta dobro išlo, Bata još uvek rade s tom galerijom. Posle je ušao u još dve galerije, referentne za parisko slikarstvo.

Onda su vlasnici galerija počeli da podižu cene, tako da je nastala neka kriza. Prestali su da slikarima daju te mesečne apanaže. Ako vam galerija redovno pravi izložbe i kataloge, onda vam daju mnogo manje za slike. Jedno desetak godina trajala je potpuna nesigurnost. Posle smo imali neke sigurnije kontakte; ide to gore – dole, ima kriza.

Sedam–osam godina posle nas, došao je Dado Đurić. Bata je radio litografije s njim, u istoj radionici je Dado i spavao. Galerista Kordije video je Dadove crteže, kojima je ovaj oslikao zidove, i klozet, sve. I, uzeo ga je za svoju galeriju. Bata je imao sreće sa tim galerijama; odmah je pokušavao da sve naše ubaci u njih. Omčikus je isto radio svašta, svi smo radili svašta. Znate, ti trgovci! Uzmu vam slike, onda izračunaju da su za koktel potrošili toliko, odlažu da vam daju pare, pa sve manje i manje vam daju. Bolje da ne pričam o tome. Uvek morate da radite još nešto, pored slika.

BATA I JA: Batine slike najčešće kupuju Belgijanci, Holanđani i Englezi, naši ljudi retko. Slike koje je ovde izlagao, to su polupoklonjene slike. Švedska podigne Lindstroma, Tabučija pomognu Japanci, Kina da pare za Ću Ćen Ćina, svi ti naši prijatelji profitirali su od svojih. Bata izlaže s njima u istoj galeriji, ima iste cene kao i oni, a ovde daje slike za smešnu cenu. I, još se ovi trgovci cenkaju. A šta će, voli da su mu slike ovde. Zanimljivo, meni su mnogo pomogli Španci, oni su pasionirani za slikarstvo. Dođu obični ljudi, kod mene kupuju slike jer znaju da su u galeriji mnogo skuplje. I Italijani su pasionirani kupci slika. Francuzi kupuju samo kad je nešto notorna vrednost.

U svakom slučaju, ‘60-ih smo počeli da živimo malo sigurnije. Onda nam je prijatelj mog brata dao stan; plaćamo malu kiriju, a on je na božanstvenom Monparnasu, u centru Pariza. Pre toga imala sam atelje malo van Pariza, u Medou, jednom divnom kraju pored Opservatorije. Bata nije mogao da podnese da ja idem tamo a on da slika u stanu. On je uvek u kontaktu sa profesionalnim slikarima, i, nekako, ne druži se s ljudima iz drugih profesija. Uvek ga interesuje borba za slikarstvo, za prave vrednosti, za kvalitet. Ja sam uvek mislila: Slikaš, pa šta bude – bude! Nisam se mnogo borila da izlažem. Jedno vreme uopšte nisam izlagala. Onda Bata više nije hteo da trpi. Kaže: Ajde, moraš da izlažeš! Kao i ovde što nisam izlagala, skoro 40 godina. LJudi nisu ni znali šta ja radim. Prvu izložbu imala sam 1990.

Zapravo, Bata i ja imamo različite polazne stavove. On smatra da treba slikati za druge, da je slikarstvo vrsta dijaloga. Ja sam uvek mislila da je slikanje nekakav monolog, slično pisanju dnevnika. Volim što veći mir na slikama, uživam u njemu. – A, to ne može tako, kaže Bata, moraš da izlažeš na salonima! Nikad nisam smatrala da neko treba da kupuje moje slike. Slikam šta hoću, zašto bi to neko morao da voli! I, nikad nisam mislila da ću od toga živeti. Posle sam videla da je to tamo profesija; oni vas proglase slikarem, i, sad – ajde! Što nije loše, ako se može. Ali, nikad mi se Bata nije mešao u slikanje. Naprotiv, što god naslikam, kaže: Odlično! Ja više imam kritički odnos, nekad mu kažem: Stani, bre, sve si rekao – pređi na drugo platno!

KREATIVAN ŽIVOT: Tamo su kritičari odredili da pripadam Vizantija. Zato što slikam tehnikom naših fresaka. Može to da bude obala Save ili Wujorški metro; postoji šifra koju nalazim u toj tehnici, pomešanoj između fresaka i ikona. Nešto između njih. A deci kad se rode, naslikam anđela čuvara. Od kad sam počela, tome nikad kraja. Dođu, kažu: Rodilo se drugo dete, nema smisla da i ono nema svog anđela. Volim to da radim, zato što je to jedna disciplina.

To što se pod “Pariskim krugom” vodi nas devetoro, smatram da nije ispravno. Ne može to tako da se ograniči. Ko zna koliko naših marljivo radi tamo, a da još nisu došli do izražaja. Znate, ima Pariz nešto što je teško definisati. Ima slobodu. Slikari su, po svojoj prirodi, uglavnom neorganizovani. Retki su kao što je bio Mića, ili kao što je LJuba Popović, kod kojih je sve sistematizovano, i na vreme. Pariz je vekovima organizovano građen. Kad dođete tamo, kao da ste došli kod svoje stare tetke. Sednete, a ona vas posluži svim i svačim, i sve je na svom mestu: zna se gde je krevet, a gde stoje tanjiri. Takav je Pariz. Koliko god da ste neorganizovani, oni vas srede. Pri tom, oseća se neka zaštita, neki mir, širina, liberalnost. Ovde kod nas, gledam, kao da nema zakona. Sve što je loše, može da dobije pravo građanstva. Mi smo talentovan narod, a to znači maštovit. Nažalost, ta je mašta kao u dečijim crtežima. Infantilni smo, nemamo strpljenje za realno. Recimo, Bata je takav. Neće da zna istinu, smeta mu. LJuti se ako neko nešto nije razumeo! Pa, ako je neko glup, budi srećan što ti nisi! Nemoj da se ljutiš na takvog. Ili, na nekog ko nije talentovan. Niko neće umreti što takav izlaže, i prodaje slike. Ima svoju publiku. Ako neko pravi eksperimente u slikarstvu, unosi novine koje mnogi ne razumeju, to je njegova stvar. Takav mora da rizikuje, da možda neće biti prihvaćen. Gledam izložbe ovde, kičeraja koliko hoćeš. Prodaju se sladunjave slike, ljudi to vole. Šta da im radiš! Sad, ti odluči: hoćeš da prodaješ slike, ili da ih radiš za svoju dušu?!

Ja mislim da sam imala sreće. Ne može nijedan život da prođe bez muke, ipak život u Parizu jeste privilegija. U centru ste svetskih kulturnih zbivanja. Nije baš sigurno da je on centar slikarstva, neki tvrde da je to sada Berlin. London, opet, gura avangardu, koju ja ne mogu da pratim. Nekako me prevazilazi. Mada, poštujem umetnike koji tragaju, i to pronalaze u instalacijama. Ili, već, u načinu na koji se izražavaju. Pošto slikari vole slobodu, Pariz će za njih uvek biti centar sveta. Naravno, sve se plaća, postoje odricanja. Ja, recimo, u životu nisam kupila nameštaj, jednu stolicu. Čak, ni haljine ne kupujem, poklanjaju mi ih prijateljice. Naprosto, to me ne interesuje. A, svakako, jesam zadovoljna: imati kreativan život, to je božiji dar.