Kad Tuđman prekrši dogovor

“Najviše predstavnike vlasti Bosne, Hrvatske i Srbije morali smo da dovedemo za pregovarački sto u Ženevi. Dok je NATO bombardovao vojne položaje Srba u Bosni, posebno u zapadnoj Bosni, smatralo se da nijedan pregovarač neće učestvovati u pregovorima. Ali, ako već imate priliku da bombardujete, a istovremeno i da pregovarate, zašto da ne?

Dva dana pred pregovore u Ženevi uspeli smo da postignemo okvir sporazuma za Bosnu kao jedinstvenu državu, što je podrazumevalo da će se kao međunarodne priznati republičke granice iz vremena Titove SFRJ. Milošević se složio. To je bio veoma važan ustupak od strane Beograda, zato što se govorilo da bosanski Srbi imaju za cilj da uzmu pola teritorija i podele zemlju na dva dela...

Glavni cilj bosanskih Srba bio je da otmu pola teritorije Bosne i pripoje je Srbiji. Taj cilj mogao je svako videti i u junu 1914. Ne treba zaboraviti da čovek koji je otpočeo (Prvi svetski) rat nije bio Srbin iz Srbije već bosanski Srbin. Tu postoji dugačka tradicija... I tako, to je bila glavna stvar koja se u Ženevi odigrala.

Došlo je do dramatične situacije. Bosanski Srbi su odbili da dalje budu deo srpske delegacije, bosanski Muslimani su pretili da će napustiti pregovore jer ne mogu da rade u takvoj atmosferi, došlo je do opšte buke i galame, što je izgleda deo njihovog folklora, da mnogo galame i piju. Na kraju svega, došli smo do konačnog dogovora.

Ali, sve unutar tih granica bilo je nerešeno... Tog momenta, Hrvati su pod Tuđmanovim vođstvom otpočeli veoma važnu ofanzivu u zapadnoj Bosni. Wome se uzeo deo teritorija koje su Srbi držali od 1991. do 1995. godine. Evo primera kako zapadna politika može biti pogrešna. Kada smo saznali da Tuđman razmišlja o vojnoj ofanzivi u zapadnoj Bosni, vlada SAD, na najvišem nivou, pokazala je razumevanje. U februaru 1995, u Wujorku, predstavnici vlade sastali su se sa hrvatskim vojnim zapovednicima, i u mom prisustvu im rekli da će, ako napadnu Srbe u Krajini, imati naše razumevanja, jer će to naterati Miloševića da okonča rat, ali da Sjedinjene Države ne žele ništa više od toga. Hvala bogu, Tuđman je ignorisao to što smo rekli. Kada je započeo ofanzivu u zapadnoj Bosni, Bela kuća je osudila akciju. Suočili smo se sa strašnom dilemom: da podržimo stav Vašingtona da se ofanziva okonča, to je bilo i mišljenje evropskih kolega, ili da se ponesemo za osećanjima. Veoma teška odluka. Pozvali smo Tuđmana na razgovor nasamo. Jasno smo mu predstavili čitavu stvar. On je taj koji je dobio najviše u Dejtonu. Jedini je on dobio sve što je hteo, jedini je on dobio sto procenata, svi ostali dobili su pedeset posto.

Sa veoma kritičnom odlukom suočili smo se 18. septembra 1995. Otišli smo Tuđmanu, a posle i Izetbegoviću i kazali, vikali smo, da ima da prestane ofanziva na Banju Luku. Do današnjeg dana ja nisam siguran da li smo bili u pravu. Tuđman bi sigurno uspeo da razbije Banju Luku i entitet Republike Srpske ne bi više postojao. No, postavilo se pitanje izbeglica. Šta sa njima? Sigurno bi mnogo ljudi bilo ubijeno. A postojao je već sporazum sa Rusijom, Velikom Britanijom da ta teritorija ionako ima da posle rata pripadne Srbima. Još uvek ne znam da li smo dobro uradili kada smo zaustavili Tuđmana da krene na Banju Luku.

Naša najveća greška je što nismo uhvatili Karayića, kada smo to lako mogli. Admiral Smit donekle snosi krivicu što Karayić nije uhapšen. Ja verujem, za to nemam dokaze, da on i dalje vodi SDS. On verovatno živi u nekom manastiru u istočnoj Bosni ili Crnoj Gori, a čuvaju ga monasi. Već i zbog toga SDS bi valjalo zabraniti. A ima još stotine drugih valjanih razloga da se SDS zabrani. Godine 1996, pred izbore, razgovarao sam u Sarajevu sa Izetbegovićem i pitao ga da li se on slaže da zabranimo SDS. Izetbegović je bio protiv mog predloga.

Kosovo je daleko ozbiljniji problem nego Bosna. Društvo je tamo veoma korumpirano. Rezolucija UN 1244 prilično je nejasna, tako da Rusi i Srbi s punim pravom mogu da je tumače na svoj način, a mi opet na svoj.

U Bosni tri etničke grupe govore istim jezikom. Kosovo je potpuno drugačije. Govore različitim jezicima. Nigde nisam video toliko mržnje kao na Kosovu. Albanci će morati da garantuju Srbima punu slobodu kretanja, verske slobode, da sačuvaju srpske manastire. Tamo se nalaze nekoliko najlepših crkava koje sam ikada video. Beograd valja da pažljivo odmeri šta mu je važnije: da uzme voz za Brisel, ili da pokuša da zadrži Kosovo.

Nekoliko grešaka smo napravili u Dejtonu. Prvo, nismo smeli da dopustimo da se entitet u Bosni zove Republika Srpska. Ovo je isključivo moja greška. Tada nisam razumeo koliko su ove dve reči važne. Druga greška, nismo stvorili Komisiju za istinu i pomirenje. Mandela i Tutu su to odlično uradili u Južnoj Africi. Treća, u Bosni postoji predsedništvo od trojice ljudi. Izetbegović je hteo da ima devet ljudi u predsedništvu, a Milošević i Tuđman po sedam. Oni su hteli stari jugoslovenski, Titov model. Ja sam kazao da je predsedništvo koje se bazira na etničkom principu nedemokratsko. Sada postoji projekat koji nema oficijelni karakter, ali ima oficijelne sankcije i snagu – Pedi Ešdaun to odlično radi – da u roku od dve godine promeni ustav Bosne, preinači Dejton, te da na koncu imamo samo jednog predsednika, da imamo libanski ili irački model.

Najozbiljnija greška u Dejtonu jeste što je dozvoljeno da jedna zemlja ima tri armije. Odgovornost za ovo snosi Pentagon, koji je odbio da nas podrži da Bosna dobije jedinstvenu armiju. No, sada Amerika ima Kondolizu Rajs i Bernsa, koji odlično rade.

Evropska unija je suviše popustljiva prema Beogradu. Srbija je primljena u Savet Evrope. Zašto? Šta je Evropa dobila od Beograda za taj ustupak? Ništa.”

Priredio Nikola Živković