Sudbonosna godina

Kako će se u idućoj godini razvijati naši odnosi sa Evropskom unijom – jedno je od pitanja koje nas najviše zanima, osobito u kontekstu ocene predsednika Tadića da danas u Evropi nema zemlje sa tegobnijim problemima od Srbije.

Sama Evropa je i dalje u krizi i tek treba da sagleda koliko će moći da bude otvorena prema zemljama koje žele u nju da uđu. Nagovešteno je da će se ona time ponovo baviti polovinom iduće godine. Mi dotle imamo četiri ključna pitanja čija rešenja predodređuju naše približavanje Evropi: Kosovo i Metohiju, odnose sa Crnom Gorom, saradnju sa Haškim tribunalom, što najpre podrazumeva izručenje generala Mladića Hagu, i donošenje novog ustava Srbije, što bi trebalo da nas jasnije odredi kao savremenu demokratsku državu.

Prva dva od ova četiri pitanja su internacionalizovana. Treće je, samo po sebi, toliko internacionalno da smo mi u njegovom rešavanju samo izvršilac naloga. Jedino na rešenje četvrtog pitanja možemo donekle da utičemo, zavisno od toga hoće li Srbija i Crna Gore opstati kao državna zajednica.

Sva četiri pitanja morala bi, prema prognozama evropskih analitičara, da budu rešena u toku 2006. godine, jer je Evropa – kako nas uveravaju neki od njih – umorna od Balkana. Zato će 2006. biti presudna godina. Ili će se ostaci bivše Jugoslavije održati, možda kao labava zajednica Srbije, Crne Gore i Kosmeta, ili će se potvrditi Badenterova vizija o njenoj predodređenoj dezintegraciji. Pri tom bi eventualno izdvajanje Crne Gore automatski obezbedilo pravno pokriće za eventualnu nezavisnost Kosmeta: neće više biti one države iz Rezolucije UN 1244, na koju se Srbija u pregovorima oslanja.

Već nam je stavljeno do znanja da bez izručenja Ratka Mladića Hagu pregovori o stabilizaciji i pridruživanju neće biti nastavljeni u februaru. Kad nam visoki funkcioneri Evropske unije kažu da sad, navodno, “sve” od nas zavisi, onda jedino u ovim pregovorima može mnogo šta, iako ne “sve”, od nas da zavisi – ako dosledno budemo ispunjavali postavljene naloge.

To je proces koji se odvija pipavo, kancelarijski, obično bez euforije i većih podsticaja, što ne leži našem mentalitetu. Ali su naši pregovarači verovatno u pravu kad veruju da prvu fazu u pregovorima možemo da okončamo do jeseni iduće godine – naravno, ukoliko nam ne budu postavljeni neki dodatni uslovi.

Za to vreme Evropa će brinuti one svoje brige od kojih će dugoročno zavisiti naša sudbina – unutar Evropske unije ili pored nje. Poslednji samit EU je pokazao da postoji i dalje rešenost da se Balkan tretira kao deo Evrope, ali i da nikakvi rokovi za prijem novih članica, ni za zemlje čiji je položaj izvesniji od našeg, nisu određeni. Nama je samo poručeno da nam do Evrope, koja najpre mora sama da sagleda svoju budućnost, u svakom slučaju predstoji dug put.

Potreba za sagledavanjem budućnosti EU predočava se na razne načine. Mora se, najpre, znati gde su granice Evrope, kažu jedni. Pri tom se pre misli na Tursku, nego na Balkan. Ulazak Turske značio bi pomeranje granica EU do Iraka i Irana, to jest do žarišta gde Amerikanci vode svoje bitke, a gde Evropa ne želi da bude mnogo involvirana. Bezbednost Balkana, pak, Evropa lakše sagledava kao deo evropske bezbednosti.

Neki Evropljani, kao predsednik Širak, kažu da postojeće institucije EU nisu prilagođene proširenoj i modernoj Evropi i da je potrebno, već od iduće godine, pokrenuti institucionalne reforme. Na to Ginter Ferhojgen, komesar za industriju, primećuje da je EU i dalje u krizi i da je, u vezi s tim, potrebno odgovoriti na pitanje: sa koliko tačno novih članica bi EU bila u stanju da se nosi?

Evroskeptici su, po običaju, sumorniji: u usvojenom buyetu nema para da balkanske zemlje, u približavanju Evropi, dobijaju svake godine istu sumu novca po stanovniku koju su svojevremeno dobijale zemlje centralne i istočne Evrope. Zbog toga se jaz između Balkana i EU ne bi smanjivao, što je neophodno, nego uvećavao. Najzad, potrebno je u javnim debatama ubediti Evropljane da je proširenje EU na Balkan i njima od koristi, a ne samo Balkancima.

Pitanja saradnje EU sa zapadnim Balkanom spadaju u posebnu nadležnost dve zemlje: Austrije, koja je predsedavajući EU u 2006, i Finske. One su već sačinile program delovanja na Balkanu i najavile ministarsku saradnju u oblasti spoljnih poslova, pravosuđa, policije i turizma.

Sad su oči uprte pre svega u Austriju: ona se dosta zalagala za širenje EU na Balkan. Poznaje taj region, smatra ga delom Evrope, a ima u njemu i tradicionalne nacionalne interese. Od nje se očekuje da Balkan nametne Briselu kao jedno od prioritetnih pitanja. Za to su joj potrebni novi argumenti o napretku na samom Balkanu. A o njihovoj vrednosti Evropa će, naravno, suditi na osnovu ispunjenja njenih naloga.