Jatak Mladog Sunca

Da li da vam, uopšte, čestitam Novu godinu? A ne morate ni vi meni! Pravi među vama setiće se zašto je to besmisleno i nekulturno. Zašto? Pa zato što je Nova godina počela još 21. decembra. Sunce, naše Nepobedivo Sunce rodilo se u toj najdužoj zimskoj noći, iz jasala zimske kratkodnevice, i, gde ste tada bili, Srbi moji, što to niste slavili?

Elem, ja sam dočekao Novu godinu 21. decembra. Da, čekao sam Stribora i ovog decembra. Čekao sam tog zimskog boga na koga ste zaboravili kada su vam Božić podmetnuli. O, kako su nam samo to podmetnuli, o, kako smo se sami od sebe odmetnuli!

Oljin budilnik zvonio je i tog jutra u 6,15 časova. Ali, bio sam budan i pre zvonjave budilnika. Uzbudilo mi se, bre, telo kao da se rađa moje delo, moje parče mesa, sin moj! Jer, tada Suncu treba pomoći, kada mu je najteže, kada mlado i krhko izlazi iz utrobe najduže zimske noći. Uzbuđenje je, brale, kada ti se rađa mlado Sunce, naravno, ako si arijevac. A ako nisi, onda je tebi sunce samo velika sijalica bez koje, šatro, i možeš.

Stojim na terasi u Gročanskoj: na Zapadu još mrkli mrak, iza Avale, takođe. Gore samo svetla iz CZ-a. A iza zatvora, polako, rumeni se nebo jer pri svakom porođaju mora da ima i krvi.

I, igra mi pleksus, ne treba ti Isus da osetiš uzbuđenje, časak, kada se mlađano sunašce rađa, to zlatno detence koje će danu davati sve veću dužinu, detence od koga ti sve zavisi, Srbine.

I, blesne krov CZ-a, blesnu bare na igralištu FK “Obilića”, a blesne i beli galeb koji je pre sekund bio siv, i shvatiš da si živ, da si još u dosluhu sa bogom, sa prirodom, da imaš moć učestvujući u izlasku Sunca koje će, ej tamo, u maju postati Nepobediva Zvezda.

Pričestim se medom, okrepim limunadom, pa se prihvatim tegova kojih sam se u decembru manuo. Ali, sad je druga priča, brale, koledo se nagore okrenulo, telo se probudilo i hoće da se puni snagom mladog Sunca.

Razdani se, umre zimska kratkodnevica, bog da joj dušu prosti. Ode Olja, i tog dana, “saksom” za Galeniku. Praznovasmo što praznovasmo, tog 21. decembra koji je vama bio običan dan.

E, sad kapirate li zašto je truba slaviti rođendan Sunca posle deset dana, 1. januara. Priznajte, malo je glupo i neuljudno. Ma, šta neuljudno, to je skroz nevaspitano! Kao da nekom bliskom i dragom, kao da rodu najrođenijem, čestitaš rođendan sa deset dana zakašnjenja. Eto, to ćete slaviti u ovu subotu.

I, pitam vas: ko bi vam to od ukućana oprostio da mu zaboravite rođendan? Pitam vas, ko? A od Sunca očekujete da vam oprosti, da vas greje besplatno i ove godine, da vam daje snagu za život, tek tako. A, čudićete se, o, kako ćete se čuditi kada eksplozije sa Sunca budu jače ove godine, kada vetrovi Sunca proću kroz Zemljin omotač i kada vam “provetre” telo. Jaoj vama, zaboravnima, kada se Sunce naljuti!

Zato kažem vam: ne zamerajte se Suncu! Ako niste slavili 21. decembar, onda nemojte ni 1. januar. Zevajte u televizor, krkajte, ali nemojte to nazivati slavom, već svojim zaboravom. A, kada počne odbrojavanje u ponoć, a vi priznajte sebi, bar nasamo, da ste omanuli, i, obećajte sebi da vam se to dogodine neće desiti da 21. decembra, na dan zimske kratkodnevice, pomognete Mladom Suncu da se porodi.

Jer, zapamtite, narode moj. Ako i dalje slavite 1. januar, zajedno s katolicima onda ste se vi, već, pounijatili, hoću reći, već ste globalizovani, to jest reciklirani! Tu vas ne spasava ni Srpska nova godina, jer ste se sa 13. januarom još više udaljili od 21. decembra koga jedino ima smisla slaviti. Naravno, ako ste sinovi Sunca, a ne sinovi Tame. Slaveći 13. januar još više se udaljavate od svojih korena, pa i od srpskog kalendara, najstarijeg na svetu.

Kad, tiruli, tiruli. Zove Olja sa posla: “Je l’ si me ti zvao?” Nisam, kažem. “Ali, na ekrančetu mobilnog je tvoje ime.”

Znači, opet se BIA igra žmurke sa mnom. Opet prisluškuju. Valjda, misle da sam jatak Mladića, a ja sam jatak mnogo jačeg ratnika, jatak sam, Srbi, Sunca mlađanog.

Dragan Jacanović, direktor Narodnog muzeja u Požarevcu tvrdi da “srpski narodni kalendar ne računa vreme od rođenja Isusa Hrista, već od nastanka sveta”, to jest od vremena odmah posle Potopa. A to je bilo pre 7513 godina!

Poređenja radi, Rimljani su računali vreme od nastanka Rima, Grci od prvih Olimpijskih igara. Nešto stariji je kalendar mesopotamijski koji računa vreme od pre tri hiljade godina unazad, a egipatski kalendar meri vreme tek od 3000 godina pre Hrista.

Pa vas onda pitam, Srbi moji: koja je to civilizacija najstarija? Grčko-rimska, mesopotamijska, egipatska ili ova naša podunavska, to jest SRPSKA!? Srpski kalendar duži je i od jevrejskog za hiljadu godina, što će reći da su Jevreji došli u ove naše zemlje biblijske malo kasnije od nas. Kažem vam, zaista: ovde je bila teritorija i Starog i Novog zaveta.

Tu mi se javlja moja Crna iz Vrčina. Javlja mi se, ni na javi, ni u snu. I kaže: “Starog srpskog kalendara držalo se još i srednjovekovno srpsko plemstvo. Na smederevskoj tvrđavi piše da ju je sazidao Đurađ Branković 6938. a ne 1430. godine. Zatim, na srednjovekovnim spomenicima piše da nam despot Stefan pogibe 6935. godine, a knez Lazar na Kosovo pogibe 6893. a ne 1389. godine. Pa dalje: kralj Milutin podiže crkvu Joakimu i Ani u Studenici 6822. godine, a crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu 6821. godine od stvaranja sveta”.

I, sve smo to zaboravili, Gospode, kao da su nam svrake mozak popile! Skratili smo sebi pet milenijuma istorije, i pristali da računamo vreme od Hrista koji je, po Wutnu, “samo matematička tačka”.

I, ako smo se za pet i po hiljada godina skratili, ako smo se toliko osakatili, onda kako da se setimo zimske kratkodnevice, kako da se setimo Striborovog slavlja u čast rađanja Mladog Sunca.

Hvatam se posla, latim se nove knjige “Proročanstvo Veda” Miše Tomiča. Čitam kako je i u Bhavišja purani zapisano proročanstvo o Adamu i Evi, ali njihova pojava datira se pre svega tri milenijuma, tačnije 3102. godine, kada je Krišna poslednji put sišao na Zemlju!? U treći milenijum smešta se i Potop, što će reći da su i indijske Vede mnogo mlađe od srpskog kalendara!?

Kad, opet, tiruli, tiruli. Opet Olja s posla: “Meni opet tvoje ime na ekrančetu, kao da me zoveš.”

I dođe mi da zovem ministra Jočića i da ga pitam: šta to još hoće da zna o meni? Sve što imam da kažem napišem u NIN-u i ako su već tipovali mene zbog, recimo, mog “antizapadnjaštva”, zbog mog “fašizma” ili zbog Bafometa, neka ostave bar Olju na miru! Nije fer žene uplitati u muške stvari! Ako hoćete da hapsite, hapsite! Ali, nju ne dirajte. Jer, njoj je teže sa mnom nego meni sa vama.

A onda čuje se i zvonce sa interfona. Burazer Dragiša iz Vrčina. Doneo pet kokica i sedam kila gradištanca.

Pijemo rakiju iz Kupinova, a burazer, ničim izazvan, kaže: “Znaš, otkako je prošla zimska kratkodnevica i Crna nekako živnula, podetinjila, igra se sa svojim ćerkama kao da im je drugarica.”

Mlađano Sunce penje se iznad CZ-a i puni me snagom. A puniće i vas ako ga se setite; ako ga pominjete ujutru kad ustajete i uveče kad ležete.

I, žajd neka vam je srećna 7514. godina! Šta da radim, moji ste.