Treba nam mesija vanzemaljac

Nedelja, 25. decembar, četiri po podne. Dom Olje Ivanjicki na Kosančićevom vencu. Zatičem je na rasklapajućim aluminijumskim merdevinama, traži po plakarima u hodniku kinesku plastičnu jelku na rasklapanje. Potom tu jelku sklapamo u njenom stanu koji liči na galeriju, atelje, muzej, biblioteku...Sklapamo jelku, kitimo je i iznosimo na zastakljeni deo terase odakle se vidi Sava, Ušće, Ratno ostrvo... Crveno sunce zalazi iza Šest kaplara, Geneksa.

Na Oljinom kanabetu NIN otvoren na stranicama sa kojih se nobelovac Harold Pinter obraća svetskoj javnosti, svetskoj savesti. Sa Pinterom i počinje razgovor za NIN.

Pitam je: ne misliš li da je Harold Pinter održao čas anatomije globalizma iz čega se vidi da globalizam, poput boljševizma, počinje da jede svoju decu a ne samo zemlje ekskomunizma i trećeg sveta?

“Pinter je u svom testamentalnom obraćanju javnosti fantastično skenirao globalizam. I, naravno da se slažem sa onim što govori. Ali, treba dobiti Nobela pa da onda to što kažeš ima težinu i povratno dejstvo.”

Znači li to da je i globalizam pred sunovratom i da ponavlja sudbinu komunističke ideje koja je, takođe, bila globalna? Globalizam ulazi u paradoksalnu fazu i kreće, kako reče Bodrijar, i protiv američkog građanina.

“Možda ima još vremena, možda ima šanse da globalizam malim korekcijama popravi svet, da spasi planetu od propasti. Za početak treba zauzdati ono što ja zovem strast svetske birokratije, birokratije globalizma koja polako postaje sama sebi cilj. Meni smeta što u globalističkom, svetskom pokretu nema emocija, nema ljubavi, samo globalistička birokratija, strast za ekspanzijom, za širenjem. Pogledajmo samo šta rade sa šumama Amazona! Imaju i noćne smene za uništavanje amazonskih šuma i mene sve to podseća na seču sibirskih šuma iz ‘Sibirskog berberina’ Nikite Mihalkova. Ili pogledajmo šta se radi po našoj Vojvodini. Italijanski lovci manijakalno ubijaju ptice i pune hladnjače odvoze za Italiju. Dođe mi da zatražim smrtnu kaznu za lovce!

Čitav dvadeseti vek prošao je u pokušaju da se svet, nekako, uredi. Komunizam je sišao sa svetske scene, ali počeo je da se razbuktava rat između svetskih religija. Na sve to imamo netrpeljivosti između pravoslavlja i katoličanstva unutar jedne religije...”

Šta misliš o unijaćenju pravoslavaca i katolika?

- Ne znam šta se tu daje, šta se uzima i na kojim tačkama treba da se sprovede unijaćenje. To široj javnosti nije poznato, o tome se govori samo u uskim crkvenim krugovima.

Hrišćanstvo je još pred jednim izazovom koji je objavljen u “Da Vinčijevom kodu”, bestseleru milionskog tiraža.

- Nisam čitala tu knjigu iako je u naslovu ime mog Leonarda. Čim se nešto štampa u milionskom tiražu, automatski mi je sumnjivo! Mada, priznajem, čitala sam knjige o Svetom gralu koje su, takođe, bile bestseleri. I, mislim da je Da Vinčijev kod samo banalizovana priča o Svetom gralu, a koju je načeo još Nikola Pusen...

A indijski Isus? Kako gledaš na tu priču?

- Pre neki dan sam videla da u Iranu čekaju mesiju. I ako se pojavi Isus u Iranu, da li će ga Vatikan prihvatiti!? I koje boje kože će biti taj mesija? I kako će izgledati, kojoj rasi pripadati? Po meni, najbolje bi bilo da ne liči ni na jednu rasu, da bude kao vanzemaljac ili da bude sinteza svih rasa. Da bude kao ova moja kineska jelka koja svaki čas menja boju i izgled...

Da li je ikako moguć mir između islama i hrišćanstva?

- Bojim se da će tek biti sukoba...

Misliš li da će taj sukob biti apokaliptičan kako to predviđa Nostradamusovo proročanstvo, to jest, da će islam pokoriti, pre svega Evropu?

- Islam je već na Zapadu i ne samo u Evropi, nego i u Americi. Još pre tri-četiri godine u yamboyetu za Wujork bila sam jedina predstavnica bele rase! A kada smo sleteli na aerodrom “Kenedi”, jedino sam ja morala da prođem strogu aerodromsku kontrolu.

Pređimo sa religije na slikarstvo. Šta sad radiš?

- Sve teže se izražavam preko platna. Jer, teško je preko platna saopštiti velike istine. Zato sam, oduvek, smatrala da je slici potrebna, čak neophodna reč. Hoću reći, za sliku je naslov podjednako važan kao i sama slika. Naslov je taj koji vodi sliku i objašnjava je. Evo, ova moja poslednja slika zove se “Pristup eleganciji i snazi nano ćelija”. I, evo, ta sićušna čestica, koja je na devetoj nuli od jedinice, eto ta čestica je htela da mi se pojavi i dala mi se da je naslikam u centru slike.

Imam utisak da je tebi slikarstvo odavno postalo tesno, možda još iz vremena “Medijale” čiji si jedini živi član...

- Da. Slikarstvo mi nije samo tesno, slikarstvo je i sporo. I pisanje je sporo, ali slikarstvo je toliko sporo da ne može više da isprati ideju koja ti je došla na početku slike. Pravljenje slike je toliko sporo da je nekad bolje ostaviti je na pola puta. Jer, dok je naslikaš do kraja, zaboraviš ideju, ugušiš, umrtviš. Mi slikari kažemo: preradio si sliku. Kao što glumci preglume neki lik, neku ulogu. Zato je, ponavljam, meni važna reč, naslov slike. Naslov neki put spasi sliku. Najbolji primer za to mi je Pusen, posle Leonarda da Vinčija moj najomiljeniji sagovornik i slikar. Pusen je, naime, nacrtao grob. Naizgled, običan grob. Ali, napisao je Et in Arkadia ego. I taj naslov važniji je od slike. Jer, Pusen je pripadao redu Sionskog priorata. I tu počinje intriga sa naslovom slike; ko je tu sahranjen? Isus? Marija Magdalena? Ili neko treći?

Pominjanjem Pusena, Sionskog priorata, polako skrećemo od slikarstva ka ezoteriji, ka duhovnim iskustvima i znanjima.

- Jedan od velikih projekata koji pripremam na početku 21. veka je, možda, i moja poslednja slika. Zvaće se “Beogradska škola mišljenja”! Nešto slično, pre mene je uradio Rafael koji je naslikao “Atinsku školu” strpavši na atinski trg sve najvažnije filozofe , naučnike i umetnike od Sokrata do renesanse.

Zašto naslov “Beogradska škola mišljenja”?

- Zato što Beograd ima najjače ljude u mišljenju i oni će biti naslikani, a neke sa strane ćemo i da prisvojimo, to jest, beogradizujemo. Jer, svako ko misli ispravno, taj je nešto rekao o Beogradu!

Ne misliš li da ćeš slikajući najumnije ljude Beograda da ih ugroziš, da ih spremiš za još jednu seču knezova?

- Ne. Zašto bi? Biti naslikan nije samo lepo već time naslikane osobe sebi, možda, obezbeđuju buduću reinkarnaciju!

Kako?

- Moć slikarstva, iako meni nedovoljna, još nije dovoljno proučena. Ta moć nije izistinski laserizovana. Jer, laserima se proučava starost slike, sastav boja, platna. Ali, ne proučava se njena magijska, duhovna moć. Jer, samo ono što je naslikano, zapravo se uistinu desilo. Bog nije samo vajao čoveka po svom obličju već je i slikao. Eto, zato naslikan lik može da se reinkarnira, to jest, da se ponovi forma koju je Bog prvi naslikao. Jasan primer reinkarnacije je Holbajnova slika svete Katarine čiji lik je jedna osoba iz njegovog okruženja.

Na kraju, kako ide tvoja arhitektura?

- Ponudila sam projekat mosta na terenu gde mislim da je Kapija vremena. To je Ratno ostrvo ispod Kalemegdana. Most bi bio trokrak sa centrom na Ratnom ostrvu, na samom njegovom špicu, da se ne bi poremetila ekološka ravnoteža ostrva. Jedan krak mosta išao bi ka zgradi Federacije, dakle ka Novom Beogradu. Drugi krak išao bi ka Dušanovoj, ka Kalemegdanu i Dorćolu, a odatle bi vodio autoput do Moskve i Tokija. Nisu yabe Srbi izbacili krilaticu: Srbija do Tokija...

Zašto baš do Tokija?

- Zato što je i Tokio jedna veoma važna tačka na planeti. Inače se ne bi oko tog mesta tiskali milioni ljudi dok su drugi prazni i pusti vekovima.

I ne samo Tokio. Beograd treba da poveže sve važne tačke na planeti kao što frankfurtski aerodrom povezuje sve vazdušne koridore sveta.

Pisala si NASA kompaniji i ponudila joj projekat Nojeve barke na Marsu?

- Da. Mars smatram bliskom planetom iako se do nje putuje sedam meseci. Moja ideja je da na Marsu uskladištimo, tačnije pohranimo tragove ljudske civilizacije, za svaki slučaj. Jer, sudbina naše planete zavisi od nuklearnog hira, od onog crvenog dugmenceta čijim pritiskom počinje treći svetski nuklearni rat. A možda apokalipsa počne i nečijim nemarom ili kišom meteora, asteroida.

Zato, ako je u nama ostalo iole ozbiljnosti, mi moramo da sačinimo novu Nojevu barku i u nju stavimo najvažnije knjige, slike, galerije reprodukcija, a onda i nešto biljčica, onih koje mogu da opstanu pod staklenom baštom na Marsu. Moramo da to učinimo, da ostane makar nešto ako se na Zemlji desi apokalipsa...

A kakva bi bila tvoja Nojeva barka upućena ka Marsu?

- Moja Nojeva barka bila bi meke arhitekture; neka vrsta balona, nano tehnologije, nešto prilagođeno uslovima na Marsu.

Pismo Bilu Gejtsu Dragi gospodine Gejts, Aksiomi postaju lomljivi. Predlažem Vam da oborimo jedan aksiom, koji glasi: JEDNO TELO NE MOŽE ISTOVREMENO DA BUDE NA DVA MESTA. Moja ideja je da MOŽE i da Vi to možete da izvedete. Zato vam predlažem da napravite dve zgrade – blizance, jednu u Beogradu, drugu u Sijetlu. Vi živite u Sijetlu, mi u Beogradu, a između ta dva grada postoji kosmička veza. To su posebne tačke na planeti, zajedno sa Piramidama i Grenlandom kao bazom, koje se nalaze na staroj putanji kosmičkih posetilaca, koji su je obeležili pre više milenijuma i toga se drže i danas, a i sutra. A dobro je biti na toj putanji, jer to je, kako ja to zovem, “posoljena putanja”, tu su posebni ljudi, sa možda nekim drugačijim kvalitetom. Dakle, predlažem Vam da napravite nešto što još niko nije uradio. Bio bi to multimedijalni centar, sa novom tehnologijom, sa svim onim što može poboljšati život ljudi, ali i sa umetničkim predmetima i svim ostalim što bi činilo jednu pravu zadužbinu za budućnost. A budućnost je počela, budućnost je već danas, svaki dan. Već sam Vam pisala jedno pismo o ovome, koje je otkucano 10. septembra i trebalo je da se šalje 11. septembra 2001. godine. A onda se desio 11. septembar i sve što je rečeno o zgradama-blizancima, palo je u vodu. Bilo je neumesno to i pominjati. Međutim, ta ideja o zgradama-blizancima sa novim sadržajem ipak ostaje. Beograd i Sijetl bi bile dve teleportacione tačke. Jer, čovečanstvo u ovom trenutku, bez obzira na tehnološku superiornost, nije stiglo da domisli sve što može, a proces se negde zaglavio i stoji. Pitanje teleportacije je apsolutno pitanje sutrašnjice, kao najbrži vid transporta tela, misli, emocija, pojedinih delova ili celog čoveka, s tim što bi čak i bolesti i virusi ostajali u starom telu, a da u novo nemaju pristupa. I oblik tih građevina – klonova i unutrašnjost bili bi nešto do sada neviđeno. Jedna soba bi mogla biti antigravitaciono polje, gde bi dolazili parovi koji tu žele da začnu dete. Dakle, nastalo bi novo biće, oslobođeno straha od gravitacije. (Tako nešto pokušava Denis Tito da u skoroj budućnosti napravi u kosmosu, sa sobama za tri osobe. Ovde bi bile sobe za dve osobe, za parove, jer koliko je meni poznato, treća osoba je nepotrebna i može samo da smeta.) Zatim, postojala bi nova virtuelna realnost, ali u kojoj ne bi samo učestvovale oči, već čitavo telo, sva čula bila bi uključena, a radilo bi se i na otkrivanju novih čula i novih mogućnosti mozga. Predlažem Vam da to uradimo, a taj muzej, preslikan na dva mesta, zvao bi se BILL GATES GATE BUILDING, a Gate zbog toga što bi imao mnogo izlaza, kao na aerodromima. Verujem da bi to bili svetionici novog milenijuma i da biste Vi jedini, sa svojim timom saradnika i naučnika mogli to da ostvarite. Raduje me što ćete uskoro u Beogradu otvoriti svoju kancelariju, ali smatram da to nije dovoljno. Vreme igrica je prošlo i došlo je mnogo ozbiljnije vreme. A pošto ste upoznali našeg premijera gospodina Zorana Đinđića, ja ću sa ovom idejom i pismom koje upućujem Vama prvo otići na razgovor kod njega i ministra kulture gospodina Branislava Lečića, jer mislim da su to ljudi koji otvoreno i brzo misle i da bi i oni pomogli koliko mogu u ostvarenju ovog projekta. Želim Vam sve najbolje, Olja Ivanjicki, slikar P. S. Kao Fordov stipendista, ja sam 1962. godine bila pozvana na Svetsku izložbu u Sijetl i tada sam odabrala da od San Franciska do Sijetla putujem autobusom, i to dva dana i dve noći, što nije lako, naravno. Bila sam tada gost na ručku kod direktora Svetske izložbe i na otvaranju Space Niddle-a. Možda je Niddle doneo ideju da se obratim nekome iz Sijetla posle toliko godina. A pošto volite umetnost, koristim priliku da Vam pošaljem fotografiju Vašeg portreta koji sam uradila ovih dana i koji ćete dobiti na poklon. Stojim Vam na usluzi koliko mogu, Olja Ivanjicki