U fraku Aleksandra Serdara

Dragomir Milovanović (17) nema pojma koliki mu je koeficijent inteligencije. Kaže da se nikad nije testirao, jer ne veruje mnogo „u sve te testove”. Govori engleski, francuski i španski. Otkako se vratio iz Švedske, sluša R.E.M, Loosing My Religion, više puta na dan, i Blondie. I redovno “četuje” sa svojim novim drugarima iz Ugande, Meksika, Južne Koreje, Japana, Tasmanije, Mađarske, Amerike, Nemačke, Velike Britanije, Švajcarske, Norveške... Sve ih je upoznao u Stokholmu i Upsali, od 3. do 11. decembra. Dragomir i još 24 najboljih mladih naučnika iz 17 zemalja pozvani su da prisustvuju dodeli najznačajnije nagrade na svetu. Neki od njih, možda, kao budući nobelovci.

Pijemo milk-šejk u “Mekdonaldsu” na Terazijama. Rano je jutro, Dragomir žuri da stigne kući i nauči bar nešto pred odlazak u školu. Dragomir, u stvari, nema mnogo vremena da priča za novine, jer profesori Desete beogradske gimnazije zaključuju ocene za polugodište, pa nema izvinjavanja. “Sreća je što imam u rezervi neke petice, odgovarao sam pred put. Mada, opet su puno ispredavali dok sam bio u Švedskoj”, kaže Dragomir za NIN.

Kada mu je od Nobelovog komiteta stigao poziv da bude počasni gost na svečanoj ceremoniji dodele Nobelove nagrade, imao je samo 16 godina. Iako je tradicija da mladi naučnici budu studenti, ne mlađi od 18 i ne stariji od 25 godina, Dragomir je bio izuzetak. I ne samo zato što je bio najmlađi. Prvi put, posle 30 godina, otkako postoji Švedska organizacija mladih naučnika i običaj da na dodelu Nobela budu pozvani i najtalentovaniji među najmlađima, pozvan je i jedan naš predstavnik. U stvari, od Ive Andrića, tamo nas nije bilo. Sve do sada. Dragomir priča kako je stigao do Stokholma: „Istraživačka stanica Petnica me je predložila. Zapravo, pozvan sam zbog svog istraživačkog rada o ispitivanju lekovitosti tri vrste biljaka iz roda Hypericum. Jedna je svima dobro poznata kao kantarion. Druge dve su srodne vrste kantarionu. Rezultati su pokazali da u dvema od tri vrste, postoji tri puta veća količina hipericina, lekovite supstance, u odnosu na treću.”

Biljke je, ovog leta, sam pronašao u okolini Petnice, Valjeva, Divčibara... I počeo da ispituje njihova lekovita svojstva... Mladi biolog objašnjava da je naučnike, švedske profesore i studente u Muzeju tehnologije u Stokholmu, gde je on prezentovao svoj rad o hipericinu, najviše zanimalo kako hipericin može da se iskoristi u lečenju depresije. “Neke vrste depresije uzrokovane su nedostatkom prirodne dnevne svetlosti, a to je upravo slučaj u severnim zemljama. Hipericin bi se mogao uvesti i u terapije obolelih od side i nekih vrsta kancera. A ima i antibakterijska svojstva. Rečju, znam kuda ću dalje u svom radu”, kaže Dragomir.

U Švedsku je odneo još jednu prezentaciju. O svojoj zemlji. Pokazao je Dragomir nobelovcima i švedskim naučnicima fruškogorske manastire i Boku Kotorsku, i Guču i Egzit, i Teslu i Pupina. Govorio je stihove Grigorija Raškog iz 1305. godine. I stihove iz Wegoševe „Luče mikrokozma”. I tekst o „Poluintelektualcu” Slobodana Jovanovića, srpskog istoričara i pravnog pisca.

Bio je na „Nobelovim lekcijama” iz fizike, hemije, književnosti, koje su držali ovogodišnji dobitnici nagrada iz tih oblasti. Amerikanci Roj Glober i Yon Hol i Nemac Teodor Henš su održali predavanje iz fizike, Francuz Iv Šoven i Amerikanci Robert Grabs i Ričard Šrok održali su predavanja iz hemije. “Ostali smo nemi posle video-zapisa Harolda Pintera, ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost. To je bila lekcija za ceo svet”, kaže Dragomir koji je stigao da poseti i Švedsku kraljevsku akademiju nauka, razgovarao sa nobelovcima u Karolinska institutu. Video čuvene Nobelove patente.

U prestonici Kraljevine Švedske Dragomir je sa ostalom “decom-naučnicima” otišao i na prijem kod njihovih kraljevskih visočanstava prestolonaslednice princeze Viktorije, princeze Medalin i mladog princa Karla Filipa II. Iako se u švedskim novinama pojavila njegova fotografija sa princezom Medalin, Dragomir kaže da će taj prijem pamtiti po fraku koji mu je poklonio pijanista Aleksandar Serdar. Taj frak je bio jedna od prvih donacija za Dragomirov put u Stokholm. U Serdarovom fraku mu je bilo hladno na minus pet. A kako je tek skupljen novac za Dragomirov put u Stokholm, druga je, ona tužna, srpska priča.

Na kraju, Dragomir ne zna zašto je tako odjednom postao popularan: „Nisam ja postigao neki uspeh. Samo sam bio blizu onih najvećih i najboljih. Pre neki dan me je zvao neki urednik, kazali su mi da je veliki, i tražio da dođem na snimanje. Rekao je: Valjalo bi, ti si metafora srpske omladine. To nije tačno, svako drugo dete u ovoj zemlji je ta ista metafora. Ima puno pametnih, vrednih i onih koji se bave zanimljivim stvarima. Samo što njih, još uvek, niko iz sveta nije primetio. A čim se to dogodi, postaće popularni kod nas.”

Dragomir nije otišao u emisiju „velikog urednika”. Imao je pismeni iz francuskog.