PDV-život

Promene svakako nismo zamišljali ovako. Evropske horizonte, pre nego što smo ih ugledali, snimili smo kao čudesnu svetlost koja izbija iz Zavetnog kovčega. Nešto toliko dobro da je neopisivo.

Danas NIN-ovo istraživanje pokazuje da (samo) 7 odsto građana Srbije novi korak na putu za EU smatra “događajem godine”. A upravo to jeste prvi događaj na rang-listi “najznačajnijih u 2005”. Iza toga su privatizacije, afera u Skupštini, plasman na svetsko fudbalsko prvenstvo...

Ako, dakle, malo ozbiljnije pogledamo u zube buci koju prave političke partije a pregrevaju mediji u tržišnoj borbi za opstanak – izgleda kao da je ovo društvo uspelo da ostvari rušenjem Miloševića postavljeni cilj: da prestane da pati od “viška istorije” i da njime ovlada “dosada”, karakteristična za zapadna društva koja su sredila bazične probleme pa sada brinu o visini poreza i kamatnih stopa. Izgleda, ali nije tako.

Ipak je ovde pre reč o kolektivnoj depresiji, ali je istina i da ovo društvo stvara uslove u kojima će improvizacije sve više venuti, a snalaženja u sivoj zoni izgledati kao nepristojnost koja se ne isplati. Srbija je u prošloj godini, uz ne baš preterano bičevanje Mlađana Dinkića, uvela PDV – poreski sistem koji je definitivno smešta u ekonomsku kapitalističku civilizaciju. To je, valjda, najveća dubinska društvena promena “na putu za Jevropu” još od Karađorđa. Država koja ubira porez, asfaltira puteve, sređuje gradove, kreči škole, kupuje lokomotive, oblači policiju, preti korupciji u sudstvu, brine o starim i iznemoglim, napuštenoj deci...

Sirotinja raja tu trpi jer “da plati globe” mora. Zato je tačna opaska čoveka koji dosta pamti: “Četrdeset godina sam u Beogradu, nikad nije bilo ovako teško vezati kraj s krajem.”

Ni u 2006. se ne predviđaju drugačiji dani, jer tranzicija se – kao i svi društveni prevrati u istoriji – pre svega brine o “rezultatima reformi”, a građanima će – tek biti bolje. Slično objašnjenje je varošanin i seljak ove zemlje slušao od knjaza Miloša, Aleksandra Ujedinitelja, J.B. Tita... Istorijska je činjenica da je boljitaka posle žrtvovanja bivalo.

Ozbiljna su vremena, a ova zemlja je bez institucija koje bi mogle da servisiraju društvo na teškom putu. Rizici – bezbednosni, politički, ekonomski, razvojni – prete i onom svetu “naših ideala”, a kamoli nama. “Veliki svet” diže ruke od suptilnosti dosadašnjih “političkih nekorektnosti”, nalazi opravdanja za povratak vrlo restriktivnih zakona, jača policije, tajne službe, vojni kompleks. Zato karikaturalno deluje zemlja čije “civilno društvo” valjda tek sad čita Fukujamin “Kraj istorije” te i dalje bez mere, računa i obzira razgrađuje svoje institucije. “Liberalne kampanje” kao zamena za liberalizaciju društva anahrone su savremenim kretanjima.

Godina 2006. je godina u čije sivilo bi valjalo utopiti i takve anahronosti. Godina 2005. nam je donela PDV-život. Ništa očaravajuće, videli smo, ali ako se srpska istorija ikad seti Mlađana Dinkića (koji joj se nedavno nudio u jednoj TV emisiji) biće to zbog tog evropejskog sivila, u kome se život svodi na zelenkaste brojke na displejima fiskalnih kasa. Sličnu šansu u 2006. ima ministar Predrag Bubalo kad okonča najvažniji prevrat za utemeljenje kapitalističkog društva – definitivno društvenu svojinu gurne u privatne ruke. Posle toga svoje muke nećemo moći pravdati greškama “ideološkog društva”. Tada počinje doba u koje smo položili tolike nade.

Nije baš utešno. Ništa što bi se moglo staviti u novogodišnju čestitku, a da bude više od fraze koja se izgovara bez obaveze. Manjina se “snašla” i moćna ulazi u novo društvo. Mi ostali: “neki će preživimo, a neki će da izginu”. I zato očekujemo od naše države – kojoj dajemo PDV – da seje i gaji i društvenu solidarnost. Da se za svakog nađe nešto. Dok se naše strpljenje pretvara u trpljenje, mi gunđamo, sikćemo, škrgućemo zubima ali verujemo u boljitak. “Dobro društvo” (kako je taj liberalni ideal nazivao nobelovac Yon Kenet Galbrajt) ne misli samo na profit, efikasnost, PDV, već i na svoje građane. Ako ne uspostavljamo “dobro društvo”, sve nam je uzalud. Od 2006. biće dosta ako nas nauči da je to veliki cilj.