Čemu služe Bilandžićeve konstrukcije

Kao učesnik u događajima sa pažnjom sam pročitao u NIN-u od 27. jula o.g. delove knjige

Dušana Bilandžića Povijest izbliza, koji prikazuju sadržaj i ocenjuju rad srpskog i hrvatskog ekspertskog tima na tri sastanka u aprilu 1991. god. Zapanjila me tvrdnja autora ove knjige da mu je Franjo Tuđman saopštio da se sa Slobodanom Miloševićem dogovorio o podeli BiH i da srpski i hrvatski eksperti treba da konkretizuju taj načelni dogovor. Takva saznanja nisu postojala na srpskoj strani, a po logici stvari morala su postojati, pa se postavlja pitanje zašto ih autor knjige nije saopštio dok su dva predsednika bili živi i na taj način pribavio verodostojnost svom svedočenju. Jedini dokaz o postojanju dogovora je tvrdnja Bilandžića da mu je to poverio Tuđman, dok Milošević tako nešto nikom nije saopštio – čak ni srpskom ekspertskom timu koji je, zajedno sa hrvatskim, trebalo da radi na konkretizaciji dogovora o kojem ništa nije znao.

Nasuprot tvrdnji Bilandžića da je Tuđman tražio od svojih eksperata da vode pregovore o konkretizaciji podele BiH, dakle o jednom jedinom pitanju, Milošević je zahtevao od svojih eksperata da vode informativne razgovore o različitim aspektima jugoslovenske krize, a naročito o iskomplikovanim srpsko-hrvatskim odnosima. Zbog potpuno različitih instrukcija datih srpskom i hrvatskom timu pretilo je da rasprava doživi kolaps već na početku prvog sastanka. To se, međutim, nije dogodilo. Prema Bilandžićevom prikazu, otvarajući prvi sastanak, „J. Šentija postavio je tezu da je ključ rešenja jugoslovenske krize u odnosima Hrvatska – Srbija. Zatim sam, s hrvatske strane, položio platformu za razgovore. Rekao sam da je ideja povratka na stanje prije Ustava iz 1974. apsolutno nemoguća.” Što su srpski eksperti prihvatili da razmatraju razne vidove krize kako su dva uvodničara sugerisala, to nije neočekivano, jer je bilo u skladu sa dobijenim instrukcijama. Neočekivano je to što su se tako ponašali i hrvatski eksperti, a najneobičnije u svemu je da je Bilandžić hrvatsku platformu identifikovao sa ustavnim pitanjem, možda najneuralgičnijom stranom jugoslovenske krize. Da Bilandžićeva priča bude demantovana do kraja, niko nije pomenuo dogovor Tuđman – Milošević, niti podelu BiH. Kako objasniti drugačije da su obe strane u razgovorima bile orijentisane na teme jugoslovenske krize, nego da su Tuđman i Milošević tako dogovorili o predmetu rasprave, dok su se oba tima tog dogovora pridržavala. U taj logični redosled događaja teško je smestiti priču o dogovoru Tuđman – Milošević o podeli BiH. Naravno, nema smisla spekulisati pretpostavkama da li su Tuđman ili Bilandžić iz sopstvenih pobuda nastojali da nametnu i to pitanje za raspravu zahtevom da se vrate granice Banovine Hrvatske.

Može se reći da se rasprava na drugom i trećem sastanku isto tako vodila o kriznim temama kao što su: odnos prema zajedničkoj državi, aktuelnost ustavnih promena, paraliza političkog i privrednog sistema, blokada državnih institucija, moguća secesija i njena posledica po srpski narod, reakcija Srba u Krajini na Tuđmanov Ustav koji im je oduzeo status konstitutivnog naroda, odnos prema politici Ante Markovića. Imajući u vidu potrebu da se preokupacija kriznim temama održi, ja sam za uvodno izlaganje za raspravu drugog dana sačinio rezime prethodnog sastanka, što je obezbedilo kontinuitet rasprave o sudbinskim pitanjima zemlje. Na moje veliko iznenađenje, Bilandžić je u svojim zabeleškama zapisao, svakako naknadno i zlonamerno smišljeno, da sam upravo ja u uvodnoj reči postavio pitanje podele BiH. Budući da prethodnog dana nije bilo reči o podeli Bosne, u mojoj uvodnoj reči to pitanje nije moglo naći mesta. Ta suluda ideja mi nije bila bliska zbog saznanja da se tokom poslednja dva veka na balkanskim prostorima nikakve promene nisu događale bez učešća velikih sila, kao i uverenja da su istorijski uslovi već obavili temeljnu podelu i da je opstanak BiH kao državne celine moguć jedino pod pritiskom svetskih moćnika, kako je dobro primetio Nenad Kecmanović. (Uzgred budi rečeno, nije mi jasno zašto o statusu Kosmeta svako može da raspravlja da li će ostati u sastavu Srbije, da li će biti podeljeno ili će se osamostaliti, dok je samo za Srbe rasprava o statusu BiH subverzivna delatnost.) Da za povlačenje granica nisam kompetentan možda najbolje pokazuje to što me kao člana srpske delegacije u Dejtonu, gde su Tuđman i Milošević zajedno sa predstavnicima međunarodnih organizacija, političarima i drugačije profilisanim ekspertima obeležili unutrašnje granice BiH, niko ni o bilo kojem pitanju razgraničenja nikada nije konsultovao. Bolji sertifikat o mojoj nekompetentnosti za razgraničenje ne može se dobiti.

Analiza teksta Bilandžićevih beleški o sastancima upućuje na zaključak da je njemu bio neophodan šlagvort člana srpskog tima za ono što je spremio da kaže, a da to ne izgleda samoinicijativno. A to što je rekao je sledeće: „Zatražio sam da se Srbija očituje prihvaća li granice Banovine Hrvatske kao osnovu za sporazum. Smilja Avramov odgovara da Srbi to apsolutno odbijaju.” Pitanje i odgovor opovrgavaju neke bitne tvrdnje Bilandžića, a pre svega da je opstruirao zahteve Tuđmana. Govoreći o susretu sa Tuđmanom na kome mu je ponuđeno da bude član ekspertskog tima, Bilandžić je zapisao: „Bez potpunije elaboracije toga sporazuma (Tuđman – Milošević o podeli BiH, primedba K.M.) mogao sam zaključiti da bi Tuđman želeo granice Banovine Hrvatske iz 1939.” Dakle, u stilu revnosnog birokrate koji ne čeka da mu pretpostavljeni saopšti šta želi, već intimnu želju pogađa i nastoji da je realizuje, Bilandžić traži od srpske strane da za Hrvatsku prihvati granice Banovine Hrvatske, što podrazumeva ne podelu BiH nego nešto mnogo gore – pripajanje dela BiH Hrvatskoj! Na šta liči u tom kontekstu njegovo zaklinjanje da „nikad ne bi prihvatio avanturu podjele BiH”. Karakteristično je da je Bilandžić bio jedini u hrvatskoj grupi koji je provokativnim pitanjima pokušavao da pitanje granica nametne kao predmet o kome treba da se postigne neki sporazum, pokušavajući time da našim razgovorima da karakter pregovora. Vrhunac drskosti je kad na jednom mestu kaže: „Na to Srbi odgovaraju da njima pripada cijela Posavina, jer da je o tome dogovor postignut između dvojice predsjednika.” Taj dogovor niko nije pomenuo ni na jednom od tri sastanka, a Bilandžić to stavlja u usta Srbima, koji o tom dogovoru ništa nisu znali.

Treći i poslednji sastanak zapao je u ponavljanje ranije iznetih teza i argumenata, sa vidljivim znacima zamora i dosade učesnika. Oni nisu videli smisao dalje rasprave, pogotovo što se nisu vodili pregovori da bi se postigao sporazum o bilo kojem pitanju. To se moglo osetiti i po Bilandžićevim beleškama o tom sastanku u kojima je, u nemogućnosti da bilo šta vredno zapiše o sadržaju rasprave na intrigantski način, prepričavao deo mog izlaganja, bez razumevanja njegovog dramatičnog značenja i pripisujući mi uzgred da sam pledirao za podelu BiH. Ovaj ponovljeni pokušaj da srpskoj strani pripiše da je ona pokretala pitanje podele BiH pada pred činjenicom da je Bilandžić u beleškama priznao da je od srpske strane tražio saglasnost da se Republika Hrvatska proširi do granice nekadašnje Banovine Hrvatske, što znači pripajanje Hrvatskoj delova, i to ne malih delova BiH, a da je srpska strana, opet po njegovima beleškama, odlučno to odbila.

Ta značajna epizoda u razgovorima demantuje tvrdnju Bilandžića da je formalno prihvatio zahtev Tuđmana da sudeluje u radu na „konkretizaciji dogovora” dva predsednika o podeli BiH, ali s tim da je opstruira – jer ničim nije dokazao u čemu se ta opstrukcija sastojala. Kaže da je podneo ostavku – ali se ne zna kad je i zbog čega to učinio. Čitav rad ekspertskih timova obavio se na tri sastanka održana između 10. i 20. aprila 1991. god. i na sva tri sastanka je Bilandžić bio prisutan! Neistina do neistine.

Sadržaj rada dva ekspertska tima temeljno je demantovao Bilandžićevu tvrdnju o postojanju dogovora između dva predsednika o podeli BiH. Na taj dogovor se niko nije pozvao tokom rada ekspertskih timova. Podela BiH pretpostavlja razbijanje Jugoslavije, a opšte je poznato da je Milošević bio dosledan branilac zajedničke države. Zbog toga izgleda neverovatno da bi on mogao dati pristanak na takvu deobu. Wegova preokupacija nije bila deoba drugih država, već položaj Srba u kome će se naći u kriznim vremenima. Prema ponašanju Miloševića dobio sam utisak da formiranje ekspertskih grupa nije mogao da izbegne iz kurtoaznih razloga, ali da od toga nije očekivao neke značajnije rezultate. On nije tražio pismene izveštaje o radu ekspertskih timova, a zadovoljavao se kratkim usmenim referisanjem. Bez razmišljanja je prihvatio da se ovi razgovori okončaju.

Neposredni razgovori su bili prilika da bez uvijanja jedni drugima saopštimo svoje poglede i zamerke, ali u osnovi nije bilo novih ideja i inicijativa što bi zaslužilo veću pažnju. Jednom reči, to ni po čemu nisu bili značajni sastanci, što je bio jedini razlog zakasnelog upoznavanja javnosti sa njegovim radom. Ne zaboravimo da je to prva učinila Smilja Avramov 1997. godine, pa nije tačna tvrdnja da je srpska strana o tome ćutala zato što je nešto skrivala.

Pitanje se postavlja zašto je Bilandžić od jednog beznačajnog događaja, koji nikom neće ostati u sećanju, pokušao da napravi senzacionalno otkriće od istorijskog značaja. Razloge nije teško prepoznati. Lični razlog je da, kao većina memoarista, sa naknadnom pameću sebe predstavi u što boljem svetlu, a pre svega da pokaže da je bio čovek od ljudskog i naučnog integriteta, a ne partijski aparatčik Tita i Tuđmana – kao što se pogrešno misli. Osim toga, vreme zahteva da se čovek legitimiše kao Evropejac kritičkog pogleda na svet. Bilandžić nije propustio priliku da intrigira protiv Srbije i njene inteligencije i time podigne svoj rejting dobrog patriote. Kad je reč o Srbiji, svaka konstrukcija je dozvoljena ako treba otežati njen položaj. U tom kontekstu valja posmatrati izmišljotinu o tajnom dogovoru dva predsednika, kojom je Bilandžić pokazao da deluje u najboljoj tradiciji Pilara i Mandića.

Međutim, postoji i širi društveni kontekst o kome se mora voditi računa kada se ocenjuju Bilandžićeve beleške o sastancima eksperata, a to je vreme u kome se one pojavljuju. Izgleda da je u Hrvatskoj ocenjeno da je posle stišavanja oko Oluje i mogućnosti da se nekažnjeni izgon Srba iz Krajine proslavlja kao državni praznik, došao trenutak da se napravi novi korak u ostvarivanju nacionalnog cilja i to u BiH – gde međunarodna zajednica, bosanski Muslimani i Hrvati nastoje, insistiranjem na funkcionalnoj federaciji, da ostvare centralizaciju i na taj način likvidiraju Republiku Srpsku. Zvanična i nezvanična Hrvatska su se pridružile toj kampanji. Zvanična čak preko predsednika vlade, dok je nezvanična prisutna u medijima, gde se može sresti i podrška biskupske konferencije. Podršku nije uskratio ni Dušan Bilandžić, koji se nedavno, na HTV2, s grupom jednomišljenika strasno zalagao ne samo za ukidanje Republike Srpske, već je obećao i lični angažman u realizaciji tog poduhvata, nudeći i neke savete kako da taj poduhvat uspe – kao što je savez Hrvata i Muslimana – zna se protiv koga i sa kakvim ciljem. Nije li komentar rada tri sastanka eksperata prilog toj kampanji?

Akademik Kosta Mihailović