Kišnica

Pre nekoliko godina, pisalo se o tome, izvesna svetska kompanija je kupila sve vode u jednoj dalekoj zemlji. Zaključen je podroban ugovor između tamošnjih državnih vlasti i predstavnika upravnog odbora, ukupna suma je isplaćena, izvori su promenili vlasnika. Ipak, to nije značilo samo da ta svetska kompanija ubuduće može slobodno da raspolaže upravo stečenim izdanima pijaće vode, da ih u ime domaćih čuva, da ih usmerava, naposletku i rastače u plastične boce, rečju da ih preprodaje, već je dogovor sadržao i posebnu stavku, koliko znam presedan u ovoj grani privrede. Naime, na osnovu te naročite tačke, izričito se navodi, pa se posle i do pojedinosti razlaže – zabranjeno je sakupljanje kišnice. U javnosti je sve opravdano brigom za sumnjivo zdravlje nacije, pokrenuta je kampanja koja bi dokazala da korišćenje kišnice nije u skladu sa savremenim higijenskim normama, da se radi o primitivnom postupku... Iza svega je, međutim, stajao zahtev novog vlasnika. Niko nije obavezan da kupuje vodu, ali je svima zabranjeno da do vode dođu na bilo koji drugi način osim kupovinom. (Dabome, podrazumeva se da je tržište bilo zatvoreno za bilo koju drugu svetsku kompaniju.)

I možda ovome ne bi imalo šta da se doda, jer ugovor je ugovor, trgovina je trgovina, interes je interes, i tu nema mesta za proizvoljne stilske figure, da iza čitave priče nije ostala jedna metafora. Kiša je za mnoge narode mnogo više od vode. NJom ne samo da se natapaju usevi, ne samo da se gasi žeđ, već je ona i dar sa neba. Starinski rečeno dažd. U figurativnom značenju: obilje, neprekidna bujica čega... Ono što nam kapa, curi, lije – iz višnjih nebesa. Ono što nam je dato od postanka sveta, za mnoge od samog Boga.

A ugovor o pojedinačnom korišćenju vode, sa tačkom koja je podrazumevala opštu zabranu korišćenja kišnice, nije predviđao da nam je išta tek tako dato. Pogotovo ne svakome. Nešto može da se kupi ili da se proda, ali da nam je dato – to je zabluda, praznoverje, mitologija... Uostalom, nije u skladu sa savremenim higijenskim normama, a radi se i o primitivnom načinu razmišljanja.

Moguće je da je zabrana korišćenja kišnice bila presedan u ovoj grani privrede. Pa opet, svaki presedan pre ili kasnije postaje uzorak, obrazac pri rešavanju sličnih slučajeva. Te tako nije nemoguće, da neki budući sporazum dve strane isključi mogućnost korišćenja vazduha, sunca, boja, nade, ljubavi, milosti, bilo čega. Ne, to nije nemoguće, čak mi se čini i kao veoma izvesno, samo je potrebno da pre toga neko pronađe isplativ način da sve ovo nabrojano i ono što nije pobrojano, da baš sve može da upakuje, odnosno prepakuje, u primamljivu ambalažu koja nije skupa. Pa, koliko ko može sebi da priušti. Ceo litar, pola metra, četvrt kilograma... I manje. Jer, najbolje se zarađuje na posredovanju i na manjim, što manjim pakovanjima. Bilo bi idealno da bespovratna ambalaža sadrži tek išta, samo da ne može da se kaže da u njoj nema ničega.