Velike iluzije

Hoće li u Srbiji biti izbora? Naravno da hoće. Mnogi priželjkuju da do tih izbora dođe odmah, pre zakonskog roka, da oni budu vanredni. Ali, dogodilo se to ili ne, ni redovni izbori nisu više tako daleko.

U Srbiji je, dakle, politički kvalifikovana većina za prevremene parlamentarne izbore – osim onih koji nisu za takve izbore. Međutim, čini se kako je ova manihejska podela više virtualne prirode negoli je stvarna. Paradoksalno ili ne, ali protiv prevremenih parlamentarnih izbora su najpre oni koji ih vatreno zagovaraju. NJihova težnja za izbornom promenom vlasti uglavnom je verbalnog karaktera.

Zašto takvi misle da su prevremeni izbori neophodni baš u ovom istorijskom trenutku? NJihova težnja se najpre zasniva na činjenici kako sva istraživanja raspoloženja javnosti potvrđuju da je postojeća vlada praktično izgubila poverenje građanstva. Na stranu sada to da su takva istraživanja često nepouzdana. Bilo bi dobro da oni koji se na dotična istraživanja pozivaju navedu primer neke vlade u nas, a i šire, u svetu, koja je uživala nepodeljene simpatije naroda. S druge strane, zagovornici prevremenih izbora se takođe oslanjanju na tanku skupštinsku većinu vladajuće neprincipijelne koalicije, koja se, koliko još ove zime, i pre redovnog skupštinskog zasedanja, može sasvim istopiti u skladu sa raširenom poslaničkom praksom preletanja iz jednog tabora u drugi, iz vlasti u opoziciju. Ali, to je argument bez stvarne političke težine. Većina je, prosto, većina. To da li je ona tanka ili ne tema je za akademsku raspravu koja ne menja postojeće stanje stvari.

Ovim formalnim razlozima valjalo je, da ne čuje zlo, pridodati i faktor pomenutog istorijskog trenutka, jednog od težih u hronici srpskih iskušenja, dakle stanovitu vrstu moralno-političkog naravoučenija. U tom smislu opozicione partije su, doduše svaka za sebe, prilično jedinstvene u dokazivanju potrebe za izborima. Tako, recimo, u DS-u ovu kampanju unisono vode kako prethodni izborni pobednici, poput predsednika Tadića, tako i izborni gubitnici u poslovičnom liku D. Mićunovića, predsednika političkog saveta (ili tako nekako) ove partije.

Argumenti su im prilično ujednačeni. Tadić, na primer, tvrdi kako je bolje da do izbora dođe odmah, pre nego što počnu pregovori o konačnom statusu Kosova, jer će, ukoliko ti pregovori završe neuspešno po Beograd, doći do radikalizacije Srbije na njenom putu bez povratka. Mićunović je, u istom emotivnom raspoloženju, još eksplicitniji, pa, pozivajući se takođe na eventualnu mogućnost našeg pregovaračkog neuspeha, tvrdi da niko iz Koštuničine koalicije neće hteti da potpiše dokument o gubitku Kosova jer će tada, doduše malo prekasno, opciju prevremenih izbora vlada usvojiti kao svoj krunski argument da tako, ispod žita, tu neugodnu dužnost (potpisivanje) prevali na leđa buduće vlasti.

Doduše, sve je moguće. Ali se takvom pesimističnom rezonovanju postavljaju bar dva pitanja. Otkuda funkcionerima DS taj manični strah da će baš njima zapasti kobno potpisivanje akta o gubitku Kosova? Zar bi oni zbilja tako nešto učinili? Takođe: zašto predsednik Tadić, koji sumnja u pregovarački uspeh, a još se više plaši radikalizacije Srbije u slučaju neuspeha, učestvuje u pregovorima o konačnom statusu Kosova, tokom kojih će lično insistirati na svom planu o dva entiteta koji je već unapred odbačen od svih relevantnijih faktora tzv. međunarodne zajednice. Najzad – otkuda Mićunoviću to čvrsto uverenje da će se Koštunica radije opredeliti za (prevremeni) izborni silazak s vlasti negoli će potpisati akt o predaji?! Kao da je važno čiji će potpis eventualno stajati na takvom papiru! No, svejedno. Idemo dalje.

Ono što je u čitavom slučaju simptomatično jeste da međusobni pozivi opozicionih stranaka na (privremeno) ujedinjenje u cilju obaranja vlade liče na plašenje mečke rešetom. Jer, čak i ukoliko bi do takve jednokratne koalicije i došlo, opozicija ipak neće raspolagati dovoljnim brojem poslaničkih mandata kako bi svoj plan sprovela u delo. Kako rekosmo, skupštinska većina je još na strani vladajućih partija. To što je, kako znamo, ta većina tanka ne menja ništa na stvari. Jedina opoziciona šansa da tu većinu prevede na svoju stranu počiva u maglovitoj sferi eventualnih disidenata iz redova vladajuće koalicije ili, u najmanju ruku, zavisi od tzv. nezavisnih poslanika za koje i vrapci u obližnjem parku znaju da su pod Karićevom kontrolom. Teško je poverovati da će vodeće opozicione partije, SRS i DS, rado gledati na takvu mogućnost. Najpre otud što su baš one u bliskoj prošlosti bile najviše oštećene poslaničkim preletačkim dilovima. Ko im sme garantovati da se tako nešto neće, u odlučnom trenutku, ponovo dogoditi?

No, bez obzira na to, sama se jednokratna koalicija SRS i DS čini principijelno – i praktično – nemoguća. Uglavnom iz razloga ovdašnjeg (srpskog) političkog mentaliteta. Ili zarad poslovičnog srpskog inata. U svakom slučaju njihove pozicije su jasne analitičaru koji ne pati od površnosti. Demokrate iz Krunske se za prevremene parlamentarne izbore zalažu upravo iz straha da će, ukoliko se sa tim izborima odugovlači, SRS ojačati do mere da samostalno preuzme vlast. Zato se, iz njihovog sedišta, radikali dosledno optužuju kao lažna opozicija, to jest, kao pripadnici stranke koja zapravo podržava postojeću vladu. S treće strane, opet, demokrate su zavedene istraživanjima svog rejtinga u javnosti i veruju da će im ubedljiva izborna pobeda omogućiti da u više mandata rukovode stabilnom, demokratskom i proevropskom vladom. Obično se pokaže da takva nada počiva na staklenim nogama.

Sa radikalima je donekle sličan slučaj. S tim da je njihov ideološki otklon u odnosu na žute (DS) u potaji podržan razlozima racionalne prirode. Jeste da SRS tadićevce smatra najvećom opasnošću po budućnost Srbije, optužujući ih za svakojake malverzacije i lopovluke, ali bi ona pristala na svaki dil pod uslovom da joj se on može isplatiti. U ovoj podeli karata, u ovom deljenju, to nikako ne može biti slučaj. Mada se predstavljaju kao najveći protivnici postojeće vlasti tako što nikad ne glasaju za njene zakonske predloge, i mada kampanju za izbore na svim nivoima vode pod šifrom odmah!, radikali intimno ne priželjkuju da dođe do brzog ispunjenja njihovih zahteva. To što danas takođe prete izvesnom izbornom pobedom koja će im garantovati bar dva mandata samo je prazna marketinška priča. Nepobitno je da rejting SRS raste, uglavnom na štetu partija iz tzv. demokratskog bloka, ali, ukoliko bi se izbori održali već sledeće nedelje, ili makar do kraja aprila, sigurno je kako Nikolić-Vučićeva partija ipak ne bi osvojila dovoljan broj poslaničkih mesta koji bi joj garantovao samostalno formiranje vlade, pa bi, pri takvom ishodu, ona bila prinuđena da računa sa nekom postizbornom koalicijom, a ta joj se opcija, iz iskustva, nimalo ne sviđa. Zato SRS, dok galami protiv vlade, čini dosta po održanje te iste vlade i time zapravo kupuje vreme koje joj ovog trenutka očajnički nedostaje. Kako bi to nekako prikrila, SRS je sve glasnija u pozivima ostatku postojeće opozicije na udruživanje resursa. Ali je tome ipak postavila neprihvatljiv preduslov: izbori na svim nivoima – da, ali – prvo neka Boris Tadić podnese ostavku. Neće proći.

Hoće li u Srbiji biti izbora? Naravno da hoće. Ako baš mora, neka budu i prevremeni. Važno je da na te izbore svako izađe oslobođen iluzija.