Vredne ruke Juga za firme sa Severa

DŽejn Do II, koja koristi taj pseudonim da „zaštiti sebe i svoju porodicu od osvete i posledica”, radi od septembra 2003. na mašini za šivenje u jednoj fabrici konfekcije u Šenzenu, na jugu Kine. Kao I 4 800 drugih preduzeća u zemlji, njeno radi za neke od marki koje na tržište plasira džin među trgovinama na malo. Da bi snabdevala Vol-Mart DŽejn Do II – jedna od 130 000 kineskih radnika koji isporučuju za tu američku firmu – radi povremeno i po 20 sati dnevno bez plaćanja za prekovremene sate. Sa 16,5 centi po satu (0,13 evra) DŽejn Do II ne dobija ni legalni minimalac (31 cent: 0,25 evra) koje propisuje zakon o radu njene zemlje. Budući da joj njeno preduzeće nije dalo neophodnu zaštitu, radnica pati od problema sa disanjem i ojeda zbog pamučne prašine i vune kojima je izložena.

Ali, ona nema izbora. Ili će prihvatiti taj posao, „ili će izgubiti posao i biti stavljena na crnu listu, što je čest slučaj u fabrikama konfekcije Šenzena”, objašnjava International Labor Rights Fund (IRLF). Ova američka organizacija je u ime ove radnice – i četrnaest drugih, azijskih, afričkih, latinoameričkih – 14. decembra ove godine tužila sudu Vol-Mart zbog ponašanja multinacionale. Po IRLF-u Vol-Mart je odobrio isporučiocima da nateraju tužitelje „da rade preteran broj sati sedam dana u nedelji bez ijednog dana odmora” i da „onemoguće njihove pokušaje da stvore sindikat”. Vol-Mart je po toj tužbi navodno „obmanuo američku javnost kada je u pitanju ponašanje preduzeća u sferi prava čoveka i prava radnika.” Činjenice koje optužuju firmu protivne su svakako ugovornim obavezama koje je sama objavila 1992. Vol-Mart, precizira tužba, obavezao se „da nadgleda fabrike i svoje snabdevače da bi se uverio u njihovo poštovanje pravila ponašanja”.

Od 2001. američka firma je pratila – ako ne i podsticala – selidbu snabdevača u kineske nove ekonomske zone, u ime logike koju rezimira internet časopis Fast Company: Vol Mart ima moć da do krajnosti smanji marže svojih snabdevača. Da bi takva politika opstala, proizvođači svega što se može prodati – od brushaltera do bicikala, preko farmerki – morali su da otpuste svoje zaposlene i zatvore svoje američke fabrike da bi našli podizvođače preko mora.# Više od polovine uvozne robe koja nije jestiva danas dolazi iz Kine, gde multinacionala ima stotinak supermarketa i svoj najveći centar planetarne kupovine.

Kupujući kinesku robu za 15 milijardi dolara – ili 11 odsto kinesko-američke robe – Vol-Mart je najveći svetski uvoznik proizvoda napravljenih u „fabrici sveta”. Zahtevajući kratke rokove i smanjenje cene proizvodnje, dodaje Fast Company, ona „uništava slabašni kineski društveni napredak mnogobrojnim obaveznim prekovremenim satima rada i zelenim svetlom za proizvoljna otpuštanja radnika koji se usuđuju da se bune protiv uslova rada”.

Nije nepoznato da je Vol-Mart već bio osuđivan za takvo ponašanje. Samo u 2002, godini u kojoj je uvezao u Sjedinjene Države 291 200 kontejnera potrošne robe, firma je bila predmet 6 000 tužbi za svoje ponašanje. Ali, procedura koju je započeo IRLF drugačija je po svojoj univerzalnoj strani.# Pored DŽejn Do II iz Šenzena, nalazimo i druge bezimene žrtve takve trgovinske politike čiji je cilj da „obori cenu po svaku cenu”. One rade u Mastafi (Svazilend), Sebaku (Nikaragva), Daki (Bangladeš). Najvećim delom one su žene, kao i zaposleni snabdevači za koje američki potrošač nikada nije čuo. Priča o njima svedoči o „volmartizaciji planete”, izraz za koji Svetski sindikat trgovinskih profesija kaže da „postaje uobičajen i da znači istovremeno društveni damping i antisindikalizam“.

“U svakom vremenu”, podseća profesor Nelson Lihtenštajn, specijalista istorije radništva na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari, “jedno preduzeće prototip izgleda da otelotvoruje novatorsku celinu ekonomskih struktura i društvenih odnosa. Na kraju devetnaestog veka pensilvanijska Kompanija železničkih pruga smatrana je za 'svetski uzor'; sredinom dvadesetog veka, DŽeneral motors je predstavljao simbol usavršenog birokratskog upravljanja i serijske proizvodnje koji izvlači profit iz novih tehnologija. Poslednjih godina, Majkrosoft je izgledao kao model postindustrijske ekonomije znanja. Ali na početku dvadeset i prvog veka, Vol-Mart izgleda da otelotvoruje vrstu ekonomske institucije koja menja svet namećući jedan sistem proizvodnje, distribucije i transnacionalnog zapošljavanja koje je vrlo integrisano.” “Pri tom”, precizira g. Lihtenštajn, „ono što je novo, jeste da je globalni posrednik u prodaji centar, moć, dok je proizvođač rob, vazal.”

Pod udarom dve vrste osporavanja – međunarodne i domaće – Vol-Mart se bacio u 2005. u veliku operaciju komunikacije kojoj je cilj, po rečima njenog generalnog direktora i predsednika kompanije, H. Li Skota Juniora (H. Lee Scott Jr), da odgovori na „jednu od najorganizovanijih, najsavršenijih i najskupljih kampanja koje su ikada lansirane protiv jednog preduzeća”. Što se tiče snabdevača, operacija se sastojala u tome da relativizuje činjenice i pokaže svoju društvenu savest. Vol-Mart uverava tako da je u redovnom kontaktu sa više nevladinih organizacija koje se bore za zatvaranje snjeat shops i maljuiladoras, odakle se preduzeće ipak i dalje snabdeva uvozeći 50 odsto svoje strane robe.

Firma je unajmila spin doctors, koji su mogli da budu nadahnuti za svoju kontraofanzivu primedbama iz američkog časopisa Fortune: „Vol-Mart direktno zapošljava 1,4 miliona ljudi, ili tri puta više od najvećeg američkog poslodavca i 56 puta više od prosečnog američkog poslodavca. Što će reći, da apsolutno gledano, postoji 5500 posto više mogućnosti da se nesrećan sticaj okolnosti desi kod Vol-Marta nego kod njegovih konkurenata.“

U istom fatalističkom tonalitetu g. Skot Junior, koji je zarađivao 2004. godine 16 000 puta više od radnika iz Svazilenda, dodaje da „dokle god postoji pohlepa, ljudi će kršiti zakon”. Ali, pošto ta vrsta filozofije nije dovoljna, Vol-Mart navodi da je u 2004. izvršio više od 12 000 inspekcija u 7 600 fabrika i da je okončao trgovinske odnose sa 1 500 fabrika, od kojih 108 definitivno, naročito za prekršaje koji se tiču rada dece.

Član južnoafričke Civil Society Research and Support Collectif (CSRSC), gđa Ajša Bahadur je nekoliko puta istraživala uslove rada u tekstilnim fabrikama južne i istočne Afrike. Afrika predstavlja jednu od najmanje medijatizovanih teritorija volmartizacije radničke planete. To je pak jedna od zona gde se na najbrutalniji način primenjuju diktati firme, koji utiču „na plate, uslove rada i proizvođačku praksu, pa i cenu džins platna u celom svetu“#.

Američka multinacionala je znala da iskoristi sporazume o slobodnoj trgovini između Vašingtona i nekih afričkih država. U januaru 2003, sindikat tekstilnih radnika u Lesotu (Lecanju) i Afrička federacija radnika tekstilaca i kožara (ITGLWF) optužili su za uslove rada dvadeset i jedno preduzeće koje je snabdevač Vol-Marta u predgrađu Maserija, glavnog grada Lesota. Afera, u koju su uključeni snabdevači marki “gep” i “hadson bej”, podseća da ako prodavnica Vol-Mart i nema u Africi, da je tekstilna Afrika vrlo prisutna u kontejnerima koji su namenjeni hipermarketima.

Južni podregion ima „privilegiju” tri sporazuma o slobodnoj razmeni (African Gronjth and Opportunity Act, ili AGOA) koji su potpisani od 2000. između Sjedinjenih Država i nekih država crnog kontinenta. A da bi iskoristile skidanje carinskih prepreka prema Sjedinjenim Državama, tajvanske tekstilne fabrike su se preselile masovno u Afriku. I, sve do decembra 2004. njihove su mašine za šivenje radile punom parom za Vol-Mart, koji gđa Bahadur označava kao „ jedan od glavnih korisnika sporazuma AGOA koji pospešuje uvoz tekstila iz Afrike po niskim cenama”. Nove industrijske zone regionalnih glavnih gradova su bile stecište seoske radne snage koju su snabdevači iskorišćavali preko svake mere. Skandali su prinudili neka preduzeća da se zatvore, druga su ih odmah zamenila.

To je trajalo sve do januara 2005. Ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju označio je kraj tog perioda pune zaposlenosti. Preduzeća koja su premeštena u Afriku, prebacila su se u jugoistočnu Aziju, tako da je, kaže gđa Bahadur, moguće „da se stavi u kontejner materijal za fabriku tekstila. Otpušteno je 60 0000 radnika od oktobra 2004. do maja 2005. Afrički radnici iz tekstilnih fabrika na licu mesta su, dodaje ona, „više nego ikad ugroženi politikom o kojoj odlučuje Vol-Mart, koji je mnogo više imao koristi od AGOA nego oni sami.”

Smeštena u Kampali, glavnom gradu Ugande, fabrika konfekcije Eperel Tri-Star Ltd u vlasništvu je jednog preduzeća iz Sri Lanke koje snabdeva i dalje Vol-Mart, i pored žalbi zaposlenih koje su upućene Međunarodnoj federaciji rada. Tristar, precizira Međunarodna konfederacija slobodnih sindikata (CISL), „neverovatna je mašina za kršenje prava zaposlenih (u najvećem broju slučajeva žena)”#.

Svedočenja nekih od 2 000 radnica doprinose, svakako, da se zapitamo o ponašanju preduzeća koje vlast te zemlje ističu kao primer za ugled u razvoju Ugande.

„Ako želite da idete u toalet”, kaže jedna radnica, “treba prethodno dobiti dozvolu nadglednika. Ako se slaže, on vam daje neku vrstu 'karte za izlazak', ali ih ima samo dve po sekciji od 70 radnika: treba dakle čekati svoj red. Tada se sprintuje, jer je zabranjeno odsustvovati više od pet minuta. A razdaljina od hala do toaleta može oduzeti sve to vreme.” Ali to nije sve: svako odsustvo kontroliše obezbeđenje koje zapisuje ime, broj karte, vreme odlaska (i povratka). Suviše dugo odsustvo kažnjava se opomenom, koja može dovesti i do otpuštanja. Jer, u Africi i drugde „cene niže svakog dana” nisu jevtine za svakog.

Žan Kristof Servent