Rukovodioci u našoj službi

U svojoj knjizi “Siromašna Amerika”, objavljenoj 2002. u Sjedinjenim Državama (pod naslovom “Nickel and Dimed: Undercover in lonj njage USA) Barbara Erenrajh priča o svom iskustvu najamnika u Vol-Martu plaćenog sedam dolara na sat. Deo koji objavljujemo odnosi se na sliku koju preduzeće želi da stvori o sebi

Počeli smo sa jednim petnaestominutnim video-snimkom, posvećenim istoriji i filozofiji Vol-Marta ili, kako bi rekao jedan antropolog, Semovom kultu. Na početku Sem Volton, mlad, u uniformi tek izašao iz rata. Otvara radnju, neku vrstu bazara; ženi se i postaje otac četiri lepa deteta; iz ruku predsednika Buša, starijeg, prima Orden slobode posle čega ubrzo umire, što nas dovodi do poplave posmrtnih govora. Međutim, poslovi se nastavljaju. Vrtoglava istorija Vol-Marta ne poznaje ništa drugo osim uspeha u širenju jednog preduzeća.

1992: Vol-Mart postaje najveći prodavac na svetu. 1997: poslovna cifra prelazi 100 milijardi dolara. 1998: broj “saradnika” (1) Vol-Marta dostiže 825 000, što ovo preduzeće čini najvećim privatnim poslodavcem u zemlji. Svaka cifra praćena je video-snimkom koji pokazuje gomile mušterija, saradnika, nove robne kuće, i njihove parkinge. Jedan glas bez prestanka ponavlja tri principa koji međusobno nemaju ništa zajedničko, što deluje ironično: “Poštovanje pojedinca, prevazilaženje očekivanja mušterije, traganje za izvrsnošću.”

“Poštovanje pojedinca”, to je ono što se odnosi na nas, saradnike, jer ma koliko Vol-Mart bio veliki, a ma koliko mi kao pojedinci bili mali, sve zavisi od nas. Sem je oduvek govorio i upravo sad ga čujemo na snimku kako kaže da “najbolje ideje dolaze od saradnika” – na primer, ideja o osobi zaduženoj za dočekivanje ljudi, jednom malo starijem namešteniku (pardon “saradniku”), koji lično dočekuje svaku mušteriju prilikom njenog ulaska u radnju... Tri puta tokom procedure uvođenja u posao, koja počinje u tri sata po podne i traje otprilike do 11 uveče, podsećaju nas da se ova zamisao rodila u glavi jednog običnog “saradnika”. Ko zna kakva se revolucija u prodaji na malo krije u svakom od nas? Jer, sve su naše zamisli dobrodošle, i više od toga; o svojim rukovodiocima ne treba da mislimo kao o gazdama, već kao o “rukovodiocima u našoj službi”, i u službi mušterija. Da se razumemo, nije baš sve uvek savršeno u odnosima između saradnika i rukovodioca. Jedna video-scena posvećena “poštenju saradnika” prikazuje blagajnika koga su tajne kamere snimile kako stavlja u svoj xep nekoliko novčanica ukradenih iz registar kase. Dok ga izvode sa lisicama na rukama, u pozadini se čuje preteći zvuk bubnja. Saznajemo da je osuđen na četiri godine robije.

Tema pritajenih sukoba koji su prevaziđeni zahvaljujući razmišljanju i jednom pozitivnom stavu, prikazana je na video-snimku u trajanju od 15 minuta a nosi naslov “izabrali ste divno radno mesto”. Razni “saradnici” u svom svedočenju potvrđuju kako “u Vol-Martu zaista postoji jedna opštepoznata porodična atmosfera”, što vodi do zaključka da nam sindikati uopšte nisu potrebni. Nekada, u davno doba, sindikati su imali svoje mesto u američkom društvu ali oni “nisu imali mnogo toga da ponude radnicima”, što predstavlja razlog zbog kojeg ih ljudi “masovno napuštaju”. Vol-Mart je u punoj ekspanziji, sindikati su u punom opadanju: prosudite sami.

Međutim, obaveštavaju nas da se “Vol-Mart godinama nalazi na nišanu sindikata”. Zašto? Naravno, zbog članarina. Zamislite samo šta gubite sa sindikatom? Pre svega novac za članarinu koji dostiže i 20 dolara mesečno, “a ponekad i mnogo više”, zatim gubite “vaš glas”, pošto sindikat vodi pregovore u vaše ime; najzad, možete izgubiti vaše plate i privilegije, koje se tokom pregovora dovode u pitanje. Morate se upitati – i pretpostavljam da su neke od mojih kolega za stolom, mlađi od 20 godina, to i učinili – zašto se takvim sindikalističkim demonima dozvoljava da slobodno vršljaju po našoj zemlji?

1. Ime dato najamnim radnicima.

Barbara Erenrajh