Milijarderi bez poreza na ostrvu Sen-Bartelemi

Među ostrvima raspršenim kao konfete, na 21 kvadratnom kilometru, između Velikih i Malih Antila, francusko ostrvo Sen-Bartelemi, „ostrvo milijardera” (kako ga zovu bogati Amerikanci koji tu navraćaju) zaslužuje više publiciteta od nekoliko reportaža sa temom društvene hronike i „poznatih”, koje su mu ponekad posvećene.

Stanovnici Sen-Bartelemija odbijaju da plate porez na prihod, porez na preduzeća kao i sve direktne lokalne poreze (takse na stanovanje, profesionalne poreze, poreze na zemljište), i pored uzastopnih odluka Državnog saveta (1983, 1985, 1988. i 1989) koje podsećaju da su svi dužni da izvršavaju tu obavezu. Poreske službe su tako 2002. godine registrovale tek 497 poreskih prijava, dok je poslednji popis pobrojao na Sen-Bartelemiju 2 766 zaposlenih; da bi se opravdali, stanovnici se pozivaju na francusko-švedski ugovor o vraćanju u posed iz 1877. godine, koji ih oslobađa poreza ustanovljenog ...1914!

Ostrvo je otkrio 1493. Kolumbo, a zauzeli su ga Francuzi 1648, i stanovnici su se pretežno bavili ribolovom i ratarstvom za preživljavanje, dok su uslovi rada za belce i crnce bili približno jednaki. Ustupio ga je Luj XVI švedskoj kruni 1785, pa ga je vratio Francuskoj 1877. kralj Oskar II (stanovnici su bili naklonjeni takvom rešenju). Sen-Bartelemi se tada vratio ekonomiji oskudice i zatvorenoj društvenoj strukturi koja je vrlo endogamna.

U međuvremenu je ukidanje ropstva (1847) prouzrokovalo postepeni odlazak skoro cele crne populacije koja je oslobođena i koja nije imala zemlje koju bi mogla da radi. Ovaj masovni odlazak daje danas Turističkom birou opštine jedan od najvažnijih argumenata za prodaju: činjenicu da na Sen-Bartelemiju „stanovništvo nije mulatsko” (a uzgred da izbriše dva veka istorije tvrdeći da na ostrvu nikad nije bilo ropstva).

Oslobađanje od poreza u kojem je Sen-Bartelemi uživao, objašnjava se, dakle, vekom (između 1850. i 1950) ostrvske potrebitosti i pokušaja da se izađe iz siromaštva: to je bilo vreme teškoća i izolacije, kada je bavljenje prehrambenim kulturama bilo takoreći jedina aktivnost. Ti istorijski uslovi motivišu stanovnike ostrva da ne plaćaju nijedan direktni porez, i zvanično oslobađanje od većine indirektnih poreza; dok Sen-Bartelemi ima s druge strane koristi od raspodele od poreza koji se ubire kroz regionalne kompenzacije – za more (takse na proizvode koji su specifični za prekomorske departmane čiji postotak utvrđuju oblasni saveti) ili nacionalne (fond kompenzacije PDV). Što se tiče PDV-a na nekretnine, iako naplativ, lokalni konsenzus čini da se on ne plaća. Društveno-ekonomska situacija na ostrvu se za nekoliko decenija suštinski izmenila, što čini takav poredak stvari besmislenim, ako ne i nepristojnim. Godine 1957. g. Dejvid Rokfeler se iskrcao na Sen-Bartelemi: kupio je imanje od 27 hektara za nekoliko hiljada dolara i dovukao za sobom susede iz Park avenije i Hemptona. Ti dolasci su bili događaj koji je podstakao postepenu transformaciju ostrva u „izuzetno mesto, koje turistima obezbeđuje porodični ambijent, intiman i u punoj sezoni, sa visokim stepenom bezbednosti, što razlikuje ovu destinaciju od drugih karipskih ostrva”. Vrlo visoke cene boravka na licu mesta ili nekretnina, kao i otežan pristup avionom (sletanje je omogućeno samo malim avionima) omogućavaju ostrvu da „okuplja klijentelu najvišeg ranga, koja želi da očuva tajnost destinacije”.

Ostrvo je 1963. ugostilo tek 310 turista (i nekoliko stotina jedriličara), 1980. ih je bilo 47 000, 282 000 2003. godine. To je omasovljenje koje je od Sen-Bartelemija napravilo glavno mesto letovanja i zabave krupne buržoazije.

Stare porodice istočne obale Sjedinjenih Država pratio je veliki broj rođaka i evropskih prijatelja, kao i tajkuna nove svetske ekonomije. Za doček nove 2005. godine, mali zaliv Gustavija ugostio je gospodu Vilijama Gejtsa, Pola Alena (osnivače Majkrosofta), Lorensa Elisona (osnivača Orakla) i Romana Abramoviča, čije jahte – sve registrovane na ofšor Xorx Taun (Kajmanska ostrva) ili Hamilton (Bermude) – čine kvintesenciju rezidencijalne luksuzne multiteritorijalnosti. Ove industrijske i nasledničke elite druže se sa magnatima zabave kao što su to gospoda Dejvid Leterman, Stiven Spilberg, Xeri Brukhajmer i Šon Kombs, kao i plejadom zvezda zabave i mode čiji prestiž doprinosi da ostrvo ima status odabranog mesta za novu klasu koja se zabavlja, mondijalizovanu hiperburžoaziju.

Pored centara odlučivanja iz kojih se upravlja finansijskim tokovima (Wujork, London ili Pariz) i usred karipskih ostrva čija je ekonomija zasnovana na bežanju tih tokova od kontrole država, Sen-Bartelemi je funkcionalni prostor posvećen luksuznoj potrošnji i održavanju međusobnih odnosa onih koji vladaju sistemom.

Uzak krug ljudi na ostrvu omogućava odsustvo sistema zaštite i unutarnje segregacije, koji su karakteristika najskupljih kontinentalnih letovališta na ceni. Nema čuvara na javnim mestima ili selekcije ulaska u noćne klubove na Sen-Bartelemiju: biti tamo, znači biti izabran. Ovakav razvoj nije ostao neprimećen kod stotine profesionalaca usluga zabave i onih njima bliskih (menayeri i vlasnici hotela, luksuznih butika, restorana i noćnih klubova) koji su došli na ostrvo da iskoriste blagodet turizma najvišeg ranga, kao i kod stanovništva koje se malo po malo pretvorilo u jednu uslužnu klasu koja kontroliše lokalni politički život i osnovne ekonomske resurse ostrva: zemlju, nekretnine i javne radove, snabdevanje pitkom vodom, lučke i aerodromske aktivnosti, iznajmljivanje i održavanje sredstava transporta i jedan deo luksuznih vila. Mnogobrojne lokalne porodice su postale i same multimilioneri (u evrima). U najmanju ruku, daleko se otišlo od potrebitosti koja je bila posleratno stanje.

Defiskalizacija ostrva izgleda isto toliko ubedljiva kao što bi to bilo oslobađanje poreza Sen-Tropea ili Neiji-sir-Sena, i razne vlade levice su od 1981. imale nameru da primene zakon na Sen-Bartelemiju pokušavajući da naplate porez. Uostalom, tokom istog perioda uspeli su radikalno da promene stav susednog ostrva Sen-Marten koje je dotle imalo gotovo ista običajna prava.

Mnogo je zanimljivija centralna uloga koju je odigralo okruženje predsednika Žaka Širaka u pravno-političkom manevru koji je imao za cilj da ostrvu podari fiskalnu autonomiju, zvanično potpuno je oslobodivši svake solidarnosti. Od početka devedesetih godina, pod budnim okom Žaka Fokara – istorijskog Gospodina Afrike iz vremena golizma, koji je tada bio vlasnik rezidencije u Gustaviji – počeli su da kruže različiti projekti da se Sen-Bartelemi pretvori u teritorijalnu skupinu sa posebnim statusom ili prekomorsku teritoriju. G. Bruno Magra, koji je izabran za predsednika opštine ostrva u junu 1995, i Generalni savet Gvadelupe – kojim predsedava gđa Liset Mišo-Ševri (RPR, pa zatim UMP), vrlo bliska predsedniku – izjasnili su se u korist promene statuta Sen-Bartelemija.

Dva meseca kasnije predlog je bio na glasanju u Skupštini na predlog g. Pjera Mazoa, dugogodišnjeg prijatelja g. Širaka, a koji je u to vreme bio predsednik Komisije za zakone. Predlog je odmah izglasala Skupština. Ali raspuštanje iz 1997. nije dalo vremena Mazoovom predlogu da bude odobren od strane Senata vlade g. Lionela Žospena, neprijateljski raspoloženom prema zakonu koji je smatrao neustavnim, i nije hteo da nastavi parlamentarnu inicijativu. Princip univerzalnosti fiskalnih davanja i jednakosti pred porezom deo su, svakako, i Deklaracije o pravima čoveka i građanina.

Ali to nije sve: već od 1998. g. Filip Šole (RPR), zamenik gđe Mišo-Ševri i poslanik četvrtog okruga Gvadelupe (od kojeg zavisi Sen-Bartelemi) postao je glasnogovornik glasača koji traže da napuste okrug i formulisao nov predlog reforme statuta. Tada je na red došao g. Nikola Bavere, ultraliberalni esejista koji je svoje pero stavio u službu te kampanje napisavši za opštinu Sen-Bartelemi izveštaj koji je najcelovitiji pledoaje pro domo u službi tog predloga reforme.

Kada se vratila desnica za koju su znali da im je naklonjena, poslanici sa ostrva su obnovili svoj zahtev, koji je na kraju bio prihvaćen. Sedmog novembra 2003. vlada je pred Nacionalnu skupštinu i Senat stavila projekat transformacije francuskih ostrva Kariba u prekomorske zajednice. Što se tiče Sen-Bartelemija – gde je lokalni referendum odobrio takav predlog, mesec dana kasnije, sa 95,51 odsto izašlih na glasanje – precizirao je da država odustaje od zakonskih prava „u oblasti fiskalnoj, carinskoj i regulaciji cena”, ali da to „neće ugroziti prava države u kaznenoj politici, zakonskim procedurama, trgovini, monetarnom i finansijskom sektoru; niti u jednom slučaju nove kompetencije neće moći da dozvole stvaranje 'fiskalnog raja' ili centra of šor”.

Sen Bartelemi nije dakle u pravnom smislu poreski raj i neće postati nova evrokaripska platforma pranja novca i finansijske delinkvencije. Ali novi status ostrva, koji francuski parlament može da ratifikuje – bio bi ko zna već koji udarac regulaciji solidarnosti i društvene kohezije.

Kao što se i moglo pretpostaviti, zakonski napori konzervativaca su podržani od onih kojima će novi status „fiskalno–rezidencijalnog” raja biti još efikasniji način da očuvaju kompetitivnost ostrva Sen-Marten na tržištu zabave i luksuznog odmora i da favorizuju ekonomsku aktivnost njihove uslužne klase: to je kao da oslobodimo poreza vlasnika dvorca pod izgovorom da daje posao svom majordomu.

Vrlo je neobično da se oslobodi od svakog poreza najbogatija opština Gvadelupe, region i departman Francuske koji je najviše oštećen nezaposlenošću i siromaštvom. Da i ne govorimo da takva reforma protivureči Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, a poslednju reč će verovatno imati da kaže Ustavni savet... gde, prigodno, nalazimo predsednika Pjera Mazoa.

Sebastijan Šovin i Bruno Kuzen