Klima u iskušenju stvarnosti

Ukotvljen u Montrealskoj luci, blizu kongresne palate u kojoj se do 10. decembra 2005. održavala 11. konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, Amundsen je spreman da ponovo krene u istraživačku misiju na Arktik. Ovaj ledolomac iz kanadske flote ima za posadu dvadesetak naučnika koji rade na merenju kretanja struja i debljini ledene kape na granicama Boforovog mora i Hadsonovog zaliva. Skora posmatranja potvrdila su nezaustavljivo povlačenja leda Severnog pola, koji se smanjio za trećinu u poslednjih trideset godina.

Ako se pretpostavi zamišljeni scenario visokih emisija gasova koji prave efekat staklene bašte, temperatura će se povećati na Arktiku za najmanje pet stepeni od danas do 2100. Ovo otopljavanje će izazvati skoro potpuno topljenje ledene kape na izmaku godine 2080, u toku letnjih meseci#, jer na Arktiku temperature rastu dva puta brže nego na ostatku planete. Osim globalnih posledica tog gigantskog poraza, kakva će biti sudbina stanovnika obale, Inuita, a da ne govorimo o fauni, karibuima, fokama i polarnim medvedima?

Poremećaj velike podvodne struje, Golfske, podjednako je zabrinjavajući. Ova okeanska „pokretna traka” neka je vrsta kalorifera za deo planete jer prenosi toplu vodu iz Južne Amerike i Meksičkog zaliva prema kopnima na evropskom severozapadu, pre nego što se okrene na visini Grenlanda da bi krenula put Labradora. Zahvaljujući Golfskoj struji Evropa ima umerenu klimu. A kod Labradora njen protok se smanjuje od kada topljenje ubrzava led Arktika i izaziva priliv slatke vode u tu oblast. Po jednoj studiji Nacionalnog okeanografskog centra Univerziteta u Sautemptonu#, ova „temeljna voda Severnog Atlantika” prepolovila je svoj protok za pola veka. Usporavanje okeanskih strujanja u Atlantiku moglo bi da snizi prosečne temperature u Evropi za četiri stepena Celzijusa. To je jedan od paradoksa globalnog zagrevanja. Uoči Konferencije u Montrealu akademije nauka najvećih zemalja na planeti objavile su zajedničku deklaraciju ohrabrujući one političare koji donose odluke da ozbiljno shvate opasnost globalnog# zagrevanja. Dve hiljade naučnika koji pripadaju Međuvladinoj grupi o evoluciji klime (IPCC)# napravilo je izveštaje koji daju sigurne podatke i planiraju scenarije za vekove koji dolaze. Ako bi globalna temperatura bila povećana za dva, četiri ili šest stepeni Celzijusa u sledećih sto godina, karta sveta više ne bi bila ista. Međunarodna zajednica se sada slaže kada je u pitanju prag klimatskog opreza: svako povećanje koje prelazi dva stepena Celzijusa biće vrlo opasno za planetu. Većina modela daje iste zaključke: industrijalizovane zemlje moraju da smanje četiri puta emisiju gasova do 2050. A velike zemlje juga, Indija, Kina i Brazil moraju da ih ograniče.

Oko šest milijardi tona ugljeničnog gasa još uvek se izbacuje svake godine upotrebom fosilnih goriva. Sadašnjim tempom, ove emisije će se povećati za 60 odsto u trideset sledećih godina. Okeani, zemlja i vegetacija prirodno skupljaju CO2, ali su blizu toga da budu prezasićeni viškovima.

Ukipljeni pred tim brojanjem unazad, sporost i retorika klimatske diplomatije iznenađuju, pa i izazivaju očajanje. Protokol iz Kjota je stupio na snagu 16. februara 2005, posle pet godina pregovora, a konferencija u Montrealu je dala materijal za novu napetost: nastaviti ili ne proces posle 2012, na kraju prvog perioda. Odgovoreno je potvrdno.

Društvo pregovarača i ekonomski think tanks sada su uvereni u realnost pretnje. Iako i dalje subvencioniše energiju fosilnog porekla deset puta više od onih koje su obnovljive, Svetska banka je krenula sa procenom klimatskih šteta sa tačke gledišta bruto nacionalnog dohotka. Nije li skuplje ništa ne učiniti da se smanji klimatski rizik nego ukloniti ugljenike iz ekonomije? Račun za ciklone iz 2004. i 2005, koji su opustošili turističke oblasti jugoistoka Sjedinjenih Država, popeo se na nekih 90 milijardi dolara za osiguranja. Odatle neočekivano slaganje interesa onih koji brinu za prirodnu sredinu i jednog dela poslovnog sveta kada je u pitanju zahtev za trajni globalni sistem regulacije. „Naše sopstvene finansijske institucije su u opasnosti”, primećuje gospođa Sači, član finansijske inicijative Programa Ujedinjenih nacija za okolinu. “Neće biti rasta ako su ekosistemi uništeni.”

Ipak, kraj zatvaranja očiju pred klimatskom krizom nije imao za ishodište drastične mere koje bi morale da se nametnu. Diplomatija iz Kjota se trudi pre da stvori elastične mehanizme koji bi pomirili imperative ekonomskog rasta sa skromnim ciljevima smanjivanja emisije gasova sa efektom staklene bašte. Te ciljeve su industrijalizovane zemlje proglasile za prioritet – pet odsto manje emisije do 2012. u poređenju sa 1990#. U toku perioda koji je teorijski gledajući prelazni, većina smanjenja bi trebalo da bude ostvareno aritmetički, preko dozvola za emisiju koje mogu da budu razmenjive između industrijalizovanih zemalja od 2008: oni koji uspeju da smanje zagađenje u većoj meri od svojih kvota emisije, moći će da prodaju „višak” zemljama istog statusa. Ovi viškovi, računovodstveno izraženi u „kreditima smanjenja emisije” „premestivi” su iz jedne zemlje u drugu: oni koji će kupiti kredite moći će da zagađuju preko prvobitno dodeljenih kvota, poštujući svoje obaveze.

Ovaj sistem je inspirisan tržištem sumpora (CO2) i azotnog oksida (NOdž) koji je vaspostavljen u Sjedinjenim Državama sedamdesetih godina. U Kjotu, 1997, Klintonova administracija je izdejstvovala da se tržište takvog tipa primenjuje na razmenu kvota za ugljenične gasove, ovog puta na lestvici industrijalizovanih zemalja, dok je Evropska unija tražila mere koje bi bile propisujuće. Od tada se kolo okrenulo: dok su se Sjedinjene Države isključile iz Kjota (još uvek nisu ratifikovale protokol), EU je otvorila prvo kontinentalno tržište razmene dozvola za emisiju, koje se primenjuju u 25 zemalja-članica od 1. januara 2005, što je najava velikog svetskog tržišta predviđenog sporazumima iz 1997.

Evropska komisija smatra da će dvadeset pet zemalja moći da smanje za 11,3 odsto svoje emisije 2012. u odnosu na 1990, zahvaljujući kombinaciji propisanih i dobrovoljnih mera i sistemu razmene kvota.# Teške industrije koje su bile podvrgnute kvotama, još su i u velikoj meri poboljšale svoju energetsku efikasnost. Ostali su, dakle, da se uzmu na nišan drugi izvori gasa koji prouzrokuju efekat staklene bašte, naročito u sektoru vazdušnog prevoza, za sada van domašaja dogovora u Kjotu. Komisija je za sada jedina koja najavljuje mere u tom pravcu.

Premise evropskog tržišta kvota S02 najavljuju teškoće koje bi mogle da uslede. Svrha tog tržišta će se proveriti jedino ako količina tona S02 koja se razmenjuje bude strogo ograničena od strane država. Da bi proces bio efikasan na klimatskom planu, trebalo bi svakako da ekonomski učesnici jevtinije plaćaju svoje tehnološke inovacije nego svoj kontingent tona kupljenih na tržištu ugljenika. To ima za pretpostavku da tona S02 dosegne cenu koja odvraća. „Kurs ugljenika će se stabilizovati s vremenom”, smatra g. Pjer Radan (konsultant i nekadašnji predsednik Francuske agencije za sredinu i kontrolu energije). “Za sada su cene vrlo niske i ne mogu da izazovu značajne dodatne investicije.”

Lako se daju zamisliti buduće kombinacije 'ispod žita'... Na klimatskim konferencijama će biti država koje traže velike dodatne kvote, pod pritiskom industrijskih lobija. „Primer: u Velikoj Britaniji teškoj industriji je odobreno da emituje isto toliko gasova od 2005. do 2007, koliko je dobijala da emituje godišnje od 1998. do 2003”, primećuje g. Lari Loman, britanski borac za „klimatsku pravdu”. U međuvremenu je bilo reči o tome da se deo viška ugljenika zatvori u geološke slojeve iz kojih se nafta vadi. Međuvladina grupa o evoluciji klime (IPCC) je objavila izveštaj o zarobljavanju ugljenika koji kaže da je ta tehnologija vrlo efikasna u smanjenju rasipanja C02 na mestima vađenja nafte#. Ako bi se ta tehnologija raširila, što većina delegacija prisutnih u Montrealu nije isključila, omogućila bi industriji da raspolaže većim brojem potvrda o smanjenju štetnih emisija na međunarodnom tržištu.

Već stotine brokera, trgovaca potvrdama o smanjenju štetnih emisija zauzima pozicije na tržištu ugljenika. Ovo tržište počinje da postoji kroz mehanizme čistog razvoja: u zamenu za kredite emisije koji su dodeljeni industrijalizovanim zemljama, zemlje juga koje su potpisale protokol iz Kjota mogu da koriste transfer čistih tehnologija, što će reći tehnologija koje imaju malu emisiju gasova sa efektom staklene bašte – i uvođenje energija koje se obnavljaju, poboljšanje energetske efikasnosti industrijskih procesa, ali i sakupljanje i zatrpavanje otpadnih gasova (metan i drugi gasovi sa efektom staklene bašte jaki kao hcfc 23) #i ugljenika (veliki šumski zasadi sa brzim rastom).

Rasprava se vodi o prednostima za okolinu koje donose ovi projekti, čije pretvaranje u „jedinice potvrđenog smanjenja emisija” kvantifikuje pozitivnu razliku između „business-as-usual” i ekološkog „dodatka” koji donosi ovaj projekat. Treba strepiti od mesta uništavanja gasova sa efektom staklene bašte tipa hcfc 23 koji se još uvek proizvode u zemljama juga i koji će uskoro biti proterani iz industrijalizovanih zemalja, a koji mogu postati središte mehanizma čistog razvoja. „To bi značilo da mehanizam čistog razvoja više nema veze sa 'dugotrajnim razvojom'”, smatra g. Ben Pirson iz Grinpisa.

Ali ovako izopačena posledica nije slučajnost. Konferencija u Montrealu se postarala da obezbedi mogućnost izbora projekata po najstrožim ekološkim kriterijumima. To ne ukida vrlo ozbiljnu dvosmislenost. Zajednica iz Kjota će se potruditi da nadalje definiše „odgovarajuće” poteze, poveravajući ostvarenje toga ... nevidljivoj ruci tržišta ugljenika.

Agnes Sinaj