Palestinska vlast na izmaku snaga

O g. Mahmudu Abasu (Abu Mazen) istorija će možda reći da je bio najbolji izbor u najgorem trenutku. Čovek pregovora u vreme unilateralizma, čovek nacionalnog formata dok se pod njegovim nogama urušava nacionalni pokret, čovek međunarodnog formata kada se zanimanje sveta smanjuje kao šagrinska koža, čovek reči u vremenu u kojem jedino delovanje ima pravo da bude primećeno, nepopravljivi vernik u trajni mir kada sve što je na obzorju izgleda privremeno: g. M. Abasu izgleda da nema nikakvog izlaza. NJegovo vreme je možda prošlo, a možda tek dolazi. Ali, sadašnji period je za njega prava mora.

Naspram njega, premijer Arijel Šaron vlada kao gospodar. Sa svojom novom partijom, Kadimom, on zauzima više nego centar političke šahovske table, on ga preplavljuje. U saglasju je sa svojim narodom, on izražava njegove najdublje težnje, a i u saglasju sa međunarodnom zajednicom, čije reakcije diktira. Za sada, sve se vrti oko njega.

Različiti su bilansi palestinskog i izraelskog nacionalnog pokreta: haos, rasparčavanje i paraliza s jedne strane, koherencija, kohezija i dinamičnost s druge. G. Abas je sanjao o sasvim drugom scenariju. On je računao na palestinsku iscrpljenost i izraelski umor posle četiri godine divljeg sučeljavanja, kao i na međunarodnu volju da se okonča taj beskrajni sukob. Iz palestinske dosade bi proizašlo naginjanje ka miru, iz mira popuštanje izraelskih restrikcija i iz svega pritisak naroda na Hamas i ostale naoružane grupe, pritisak koji bi ih naterao da poštuju primirje. Prinuđen da se okrene izbornoj strategiji Hamas bi istovremeno primorao Fatah da disciplinuje palestinsku vlast i da je reformiše da bi mogla da se suoči sa opasnošću islamističkog pokreta koji bi ugrozio njegovu političku prevlast.

Sa krajem nasilja i početkom institucionalnih reformi – što su uslovi koje je postavila američka administracija da bi se ponovo angažovala – Vašington ne bi imao drugog izbora nego da ponovo pokrene diplomatski proces i podstakne Izrael na više ustupaka. Plod ovog vrlog ciklusa bi bilo i poboljšanje uslova života Palestinaca na okupiranim teritorijama, što bi povuklo za sobom stabilizaciju prekida vatre, ohrabrilo Sjedinjene Države na više angažovanja i primoralo Izrael na velikodušnost. To bi u dogledno vreme dovelo do novih pregovora koji bi išli ka definitivnom mirovnom dogovoru.

U jednom trenutku računica je izgledala kao da će da uspe. Izabran u januaru 2005. na čelo palestinske vlasti, g. Abas je uživao u upečatljivom političkom kapitalu. Na međunarodnoj sceni, računajući tu i Izrael, mnogi su bili raspoloženi da mu, u najgorem slučaju, poklone veru. Kod Palestinaca nije imao ozbiljnog protivnika koji bi mu se suprotstavio. Mnogi su računali na njegov neuspeh, ali malo ih se usuđivalo da neuspehu doprinese. NJegovi rivali u Fatahu su bili primorani na čekanje, osuđeni da prate čoveka čiju su propast u tajnosti želeli.

I sam Hamas je našao razloge da menja položaj. Poljuljan ubistvom jednog broja svojih vođa, iscrpljen Drugom intifadom, g. Abas mu je dao predah, i sa obećanjem brzih parlamentarnih izbora mogućnost ulaska u političku arenu. Da stvar bude bolja, Hamas je video u g. Abasu čoveka dostojnog poverenja, za razliku od drugih ličnosti palestinske vlasti koje su ga okruživale.

To što ovako planirani scenario nije realizovan, zahteva objašnjenje. Amerikanci, Izraelci i čak izvestan broj Palestinaca ne libe se da odgovornost prebace najviše na g. Abasa, po njima odgovornom za neodlučnost i mlitavost. Po njima, palestinski predsednik je odmah morao da nametne svoju volju, uspostavi red, kazni one koji bi mu se protivili. U prvim mesecima su naoružane grupe – naročito one proizašle iz Brigada mučenika al-Akse, bliske Fatahu – morale da budu disciplinovane. Svojim ponašanjem g. Abas ne samo da je izgubio dragoceno vreme, nego je i upropastio jedinstvenu priliku, jer njegovi pozivi koji bi bili poštovani juče to u budućnosti neće biti.

Ima istine u ovakvoj analizi, ali tu nedostaje suština, koja je u prirodi palestinskog društva i političkog polja. Ono je tradicionalno društvo, rasparčano i pod okupacijom pre svega funkcioniše gipko i elastično, i ima forme vlasti koje su difuzne i neinstitucionalne, a ne obaziru se na hijerarhijske lance komandovanja i jednostavno nisu adaptirane na logičku jasnoću svog novog vođe, nesposobne da razumeju suštinu njegovih naredbi i da im se povinuju. U osnovi to nije bilo pitanje manjka čvrstine i odlučnosti nego neprilagođenost jednog racionalnog i jasnog stila u odnosu na buntovne političke i društvene snage na drugoj strani.

Pored toga, računica g. Abasa se oslanjala na nesporazume i nerazumevanja kojima ne bi mogla da pomogne nikakva doza autoritarnosti. On je imao jedan politički cilj – definitivni mirovni sporazum – g. Šaron sasvim drugi – privremeni dugoročni sporazum – a američki predsednik Xorx V. Buš, izgleda nije imao nikakav. Palestinski predsednik je računao i na palestinsko javno mnjenje da obuzda Hamas i druge militantne grupe, na Hamas da obuzda Fatah i palestinsku vlast, na američko angažovanje da obuzda predsednika Buša, i na sve njih da obuzdaju Izrael. Sve u svemu, vodio je politiku koja se oslanjala na one koji su mu se suprotstavljali i zavisila je pre svega od nezavisne volje drugih.

Druga različitost koja je sprečavala bilo kakav diplomatski napredak bio je stav zauzet u odnosu na Hamas. Za g. Abasa nema govora o vojnom sučeljavanju dokle god traje izraelska okupacija. Napasti Hamas znači rizikovati duboki rascep u nacionalnom i društvenom pokretu, ako ne i građanski rat, i sve to za obećanja koja su sadržana u Mapi puta u koju svi Palestinci sumnjaju, a u uveravanja koja je izgovorio američki predsednik nijedan Palestinac više ne veruje.

G. Abas pre ima nameru da uklopi islamistički pokret, računajući na njegovu integraciju u političku igru, da bi ga naterao da poštuje zakone koje izglasa parlamentarna institucija čiji će deo biti isti taj pokret. Postepeno bi Hamas bio pritisnut javnim mnjenjem i uhvaćen u zamku sopstvenih izbora, i ne bi imao drugog izbora nego da vojnu logiku zameni političkom. U međuvremenu bi svet morao da se zadovolji tim hibridnim spojem, mešavinom političkih partija, institucija za pomoć, instrumenata propovedi, i naravno, vojne organizacije.

Za g. Buša i g. Šarona, naprotiv, sukob palestinskih vlasti i Hamasa je neizbežan, što pre to bolje. Verovati u mirnu evoluciju islamističkog pokreta značilo bi biti naivan; primer susednog Hezbolaha, koji još uvek poseduje svoju vojnu autonomiju, i posle izraelskog povlačenja sa juga Libana i učestvovanja u libanskoj vladi, zvoni na uzbunu. Rezultat: kada g. Abas tvrdi da će se baviti problemom Hamasa, on hoće da kaže jednu stvar, predsednik Buš drugu, i diplomatski proces je paralizovan.

Političke posledice tih nesporazuma su ozbiljne. Oni koji su podržavali odlučno g. Mahmuda Abasa, često su dezorijentisani i sve su manje brojni. U njegovom okruženju neki imaju političku težinu, neki su mu verni, ali retki su oni koji su i jedno i drugo. On je nesposoban da igra političku igru kao Jaser Arafat, i nije mogao, niti želeo da se udvara kadrovima ili članovima Fataha na koje je mogao da računa. Nema više iluzija, ali ima sumnje. NJegovi rivali polako dižu glavu, njihovo poverenje u sebe raste, njihova sloboda obraćanja takođe. Šefovi raznih službi bezbednosti više se ne libe da ga kritikuju u privatnim razgovorima, sigurni da će njihove reči biti prenete u javnost i želeći da se distanciraju od vladajuće anarhije. Za sada njegovi protivnici posmatraju jedni druge, svako verujući u svoje mogućnosti, a da niko nije u položaju da neutralizuje rivale, a svi odbijaju da krunišu naslednika. Zato neće ništa učiniti da ubrzaju pad predsednika, niti išta da mu pomognu da uspe. Ipak, ima mnogo glasina o mogućim scenarijima posle parlamentarnih izbora predviđenih za 25. januar. Priča se o stvaranju koalicione vlade koju bi činili tehnokrate i odgovorni ljudi iz bezbednosnih službi, sa podrškom Vašingtona, a sve bi to poslužilo da marginalizuje predsednika.

Malo je verovatno da će parlamentarni glasovi uspeti da preokrenu situaciju. Čak i pod pretpostavkom da se kandidati Fataha nametnu, pobeda bi bila samo delimična. Stranka je suviše rascepkana da bi govorila jednim glasom i g. Abas suviše osporen da bi taj glas bio njegov. Prvi izbori koji su se upravo odigrali, sa mnogo prevara, zastrašivanja i nasilja, u potpunosti odslikavaju to činjenično stanje.

To nije zato što su „mladi” pobedili „stare”, baza protiv poglavica iz centralnog komiteta ili reformisti protiv konzervativaca. Pobednici i gubitnici pripadaju svim generacijama, institucijama i izmešanim političkim tendencijama. Jedina pouka koja se može izvući: borci i nekadašnji zatvorenici iz izraelskih zatvora izgleda da su imali naklonost glasačkog tela, ali se i tu vide porodične veze, klanovi i oružane grupe koje imaju prevlast. Uzevši u obzir rascepe u Fatahu i odsustvo koherentnog političkog projekta, opštinski izbori i lista kandidata koje je odabrao g. Abas i centralni komitet doprineli su da se napetosti pre podstaknu nego stišaju.

Ne čudi da se u takvim uslovima umnožavaju liste nezavisnih i pobunjenika, mešavina bivših iz Fataha i onih koji nisu članovi, a koji se nadaju da je popularnost nacionalističkog pokreta opala, kao i stalno strahovanje u odnosu na Hamas. Ne čudi, zato, što u Fatahu vlada opšta konfuzija.

U Hamasu se palestinski predsednik ne kotira bogzna kako. Odlaganje izbora koji su predviđeni za 2005, nepoštovanje drugih obaveza, poništavanje opštinskih izbora koje su dobili islamisti u Gazi, i izraelski komentari koji imaju nameru da spreče njihovo pojavljivanje na parlamentarnim izborima u januaru, sve to daje još mračniju sliku. Hamas i dalje ima nameru da izađe na izbore, i sastavio je listu koja sadrži upečatljiv broj civila, za mnoge od njih bez poznate veze sa pokretom. Ali sumnja je posejana i g. Abas i palestinska vlast ne uživaju više poverenje Hamasa, a prelazak na političko učešće će odsad biti sa više oklevanja i sporosti. Vreme je dozvolilo Hamasu da se oporavi, kao što smo to mogli da vidimo na opštinskim izborima u decembru, na kojima je islamistički pokret nadjačao Fatah u najvažnijim gradovima Cisjordanije. Na krilaticu koju zagovara g. Abas – „jedna vlast, jedan zakon, jedna puška” – odgovoreno je drugom krilaticom – “pod okupacijom, nijedan zakon nije iznad otpora”.

I pored te sumorne slike, ostaje nada da će g. Abas uspeti da ubedi Izraelce i Amerikance da mu daju sredstva za njegovu politiku, poboljšanje uslova života Palestinaca.

Povlačenje iz Gaze se ne računa jer je dobijeno pre izbora g. Abasa i nametnuto je jednostrano. Biće potrebno daleko više, pre svega kroz bilateralne pregovore.

I tu ostaje sumnja. Jer, jedan od aspekata ovog perioda koji najviše iznenađuje jeste skoro potpuna nesposobnost Palestinaca da dobiju konkretnu američku pomoć. Da je g. Bušu potreban g. Abas i da mu je potrebno poboljšanje američko-palestinskih odnosa, nema nikakve sumnje. To je potrebno prestižu Vašingtona u tom ključnom regionu u kojem je iračka katastrofa naveliko načela kredibilitet Bele kuće. Potrebno je i regionalnoj stabilnosti, koja je ugrožena sa svih strana. A Palestinci nisu umeli da iskoriste ovaj važan adut. Naprotiv, oni su ponudili američkom predsedniku poboljšanje na prvi pogled, na koje je on i računao, u zamenu za neupotrebljive pohvale („Abas je čovek mira”) bez kojih bi palestinski predsednik savršeno dobro mogao.

Za to vreme, sa izraelske strane užurbano se radi. G. Šaron ima inicijativu takoreći na svim planovima. Na unutrašnjem, on se ne da zaobići, magnet je oko koga se vrti cela politička klasa, zajednička tačka konvergencije osećanja. Izlazak iz Gaze i politika koja je pratila to povlačenje predstavlja otelotvorenje narodnih osećanja koja su dotle bila rasuta: želja da se silom očita lekcija Palestincima, uz stalnu želju da se od njih odvoji; potpuno nepoverenje u palestinske rukovodioce kombinovano sa voljom da se više ne bude talac te sumnje.

Zalažući se za jednostrano povlačenje iz Gaze i dalje preduzimajući agresivne vojne operacije, g. Šaron je za sebe mobilisao najveći deo javnog mnjenja svoje zemlje. Tako je pomirena mnogo puta konstatovana razlika između javnog mnjenja koje je govorilo da želi mirovni sporazum i rukovodilaca koji su mu se, izgleda, suprotstavljali. Laburistički čelnici dugo su govorili da imaju nameru da poruše naseobine, samo je g. Šaron to učinio.

Paradoksalno, on otelotvoruje proces „arafatizacije” izraelske političke scene. Dvostruka pobeda nad zakletim neprijateljem – palestinskog lidera nema ali izraelski premijer ponavlja njegov politički način postojanja: identifikacija jednog čoveka i jedne nacije, personifikacija kolektivnih osećanja, prevazilaženje političkih partija, i sprovođenje u delo prećutnog nacionalnog konsenzusa. Kao i nekada Jaser Arafat, g. Šaron je postao politički centar svoje zemlje, ne kroz jasan politički program – nikome nije jasno kuda on želi da stigne – već snagom ličnosti u kojoj svi mogu da se prepoznaju. Računajući i neprijatelje, naravno. Ali on je uspeo da zauzme političku scenu potpuno ovladavši njome, nateravši svakog da se odredi prema njemu i ugušivši istovremeno sve protivnike. I tu je Arafat – koji je uspeo da sakrije protivurečnosti i rivalstva u okviru Fataha i da obuzda Hamas – bio sličan. U Palestini, centar se rasipa; u Izraelu, on se učvršćuje.

Šaron takođe ima inicijativu na regionalnom i međunarodnom planu. Sa njim je unilateralizam sinonim kretanja, bilateralizam statusa kvo. Što se povlačenja iz Gaze tiče, Izraelci i Palestinci bi još uvek bili tamo da je bilo pregovora, jedni bi tražili razoružanje Hamasa, drugi gestove od značaja u Cisjordaniji. Pod takvim uslovima svet aplaudira njegovom unilateralnom pristupu, kritike su umuknule, i svi su spremni da se oslone na njega. Sa povlačenjem iz oblasti Gaze, izgradnjom zida odvajanja#, konsolidacijom naseljeničkih kolonija u velikim delovima Cisjordanije, stavljajući pod kontrolu istočni Jerusalim, Izrael je na putu definisanja svojih granica, jača kontrolu nad teritorijama koje smatra vitalnim i napušta one koje su mu nebitne. Palestinska vlast je prinuđena da upravlja Gazom, prenaseljenim komadićem zemlje bez resursa, pod opsadom, bez institucija, i plen je haosa.

Ponovno uobličavanje međunarodnog prostora ide još dalje i tu ima iznenađujućih preokreta. U prošlosti su Palestinci tražili stvaranje palestinske države. A danas Izrael i Sjedinjene Države govore o njoj dok su Palestinci zbog toga zabrinuti. Jer je pitanje zasluživanja zamenilo pitanje prava: ako palestinska država još uvek ne postoji, to nije zbog izraelske okupacije već... zbog palestinske nekompetencije. Da bi imali svoju državu, Palestinci moraju da pokažu da su je dostojni. To bi moglo da počne sa poludržavom na teritorijama na kojima nema izraelskog prisustva, kao što je to Gaza ili u državi za privremenim granicama o čemu govori Mapa puta i o čemu ćemo uskoro još čuti. Delovati kao država da bi se postalo država, eto novog izazova.

Isto je i sa međunarodnom intervencijom, koju su Palestinci nekada zahtevali a koju sada želi Izrael. Ne kroz političku intervenciju koja bi rešila sukob, već kroz tehničke i pojedinačne intervencije, zamišljene pre da Izrael ohrabre nego da ga podstaknu da dela. Odatle egipatska uloga u bezbednosnim službama Gaze i prisustvo evropskih posmatrača na granici između Egipta i Gaze. U oba slučaja radi se o bezbednosnoj stabilizaciji, sa predvidivim posledicama kada su u pitanju zahtevi koji se ispostavljaju palestinskim vlastima, povećani nestrpljenjem u odnosu na militantne grupe, o preusmeravanju Gaze prema Egiptu na štetu Cisjordanije i mogućoj eroziji nezavisnosti odlučivanja, do koje Palestinci toliko drže. Sve u svemu, pejzaž se potpuno menja, kao odraz izraelske dinamičnosti i palestinske paralize. Neraspoloženje prema pregovorima; skepsa u odnosu na definitivni mirovni dogovor; novi konsenzus i izraelski unilateralizam; zidanje zida odvajanja i pojačavanje izraelskog prisustva u istočnom Jerusalimu i velikim delovima Cisjordanije; fragmentacija, nered i kakofonija sa palestinske strane; povećana uloga naoružanih grupa na okupiranim teritorijama; integracija Hamasa na političkom polju; regionalizacija palestinske geopolitike – zasnovane na Egiptu – što se tiče Gaze, i možda Jordana kada je u pitanju Cisjordanija: iz mešavine tih faktora pomalja se polako novo okruženje.

Ako g. Šaron pobedi na izraelskim izborima 28. marta 2006, to će okruženje da mu ponudi veliku mogućnost manevra. NJegova iskazana ambicija – da realizuje privremeni dugoročni sporazum – izgleda van domašaja ako se uzmu u obzir palestinske sumnje. Preostaju mu drugi scenariji na koje protivnici ne mogu da utiču. Govoreći o Mapi puta i njenom zahtevu da se teroristička infrastruktura rasturi, i pod pretpostavkom novog palestinskog nasilja ili opšteg haosa u Gazi, biće možda moguće potpuno zaustaviti mirovni proces, ojačati kontrolu teritorije u Cisjordaniji, istovremeno oslabiti nacionalni palestinski pokret i posmatrati kako on propada. Sve to a da se ne bude pod pritiskom dela međunarodne zajednice, koja lije suze nad Palestincima koji su zatajili.

Različite prepreke su tu da se suprotstave toj mogućnosti. Palestinci bi mogli da se ponašaju bolje, Sjedinjene Države bi mogle da zahtevaju pregovore, a članice koalicije i njeno javno mnjenje da zahtevaju nešto što nije status kvo. Isti uslovi su ranije ubedili zasnovanost izlaženja u susret ustupcima koji su doveli do povlačenja iz Gaze. Na takvoj slici najbolje je što posle „pokazivanja” palestinske nesposobnosti da poštuje obaveze iz Mape puta, premijer objavljuje novi plan unilateralnog povlačenja koji se ovog puta tiče središta Cisjordanije. Neki od njegovih savetnika daju naslutiti još ambiciozniji scenario: povlačenje sa 80 do 90 odsto površine Cisjordanije kao ustupak za de fakto aneksiju velikih delova kolonija i uspostavljanje trajnih granica države Izrael.

U ovom trenutku malo je verovatno da g. Šaron i sam zna kakav će mu biti put. NJegovo delanje retko proizlazi iz dugoročnih planova koji su ranije napravljeni. Ono je, naprotiv, rezultat iskustva, naučenih i hiljadu puta isprobanih reakcija, kao i ubeđenja koja se tiču bezbednosti Izraela iz kojih proizlaze odluke kojih je tek donekle svestan u početku.

Ali, izraelsko-palestinski pejzaž koji se naslućuje, daje dovoljno jasnu sliku o budućnosti.

Sve u svemu, g. Šaron zaveštava – najverovatnije samom sebi, ako poverujemo ispitivanjima javnog mnjenja – odgovore i rešenja. G. Abas nasleđuje – najverovatnije zadugo – nebrojane znakove pitanja. U Arafatovo vreme prisustvo raisa, gazde, samo po sebi bilo je dovoljno za odgovore, jer sve što je on radio izražavalo je manje ili više nacionalni konsenzus. Ali nesigurnost i neizvesnost, koje su nekada jačale palestinsko jedinstvo, sada mu škode. Palestincima je sada potrebna pre svega jasnoća.

Spisak pitanja je dug. Da li je oružana borba uklopiva sa pregovorima, obavezni njen deo ili im je možda suprotna? Među onima koji odbacuju nasilje ne postoji slaganje kada su u pitanju alternativna sredstva aktivnog otpora. Dogovori u Oslu, potpisani septembra 1993. su razočarali, ali u odsustvu perspektive trajnog rešenja Palestinci moraju da odluče da li je privremeni dogovor bolji nego nikakav dogovor. Ista pitanja stoje kada se radi o državi sa privremenim granicama, koju neki vide kao neophodnu etapu u ponovnom potvrđivanju nacionalnog pokreta, a drugi kao fazu koja prethodni njegovom uništenju. Kada se raspravi o kvazidržavnim institucijama pridoda Arafatova smrt, dobija se oživljavanje različitih gledanja na palestinsku vlast i Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO), i shodno tome, o političkoj zastupljenosti dijaspore. Nema ni sporazuma o osnovanosti međunarodne intervencije koja bi bila sposobna ili da uspostavi ravnotežu odnosa snaga sa Izraelom, ili da smanji palestinsku nezavisnost i pojača pritiske na oružani otpor.

Naći zajedničke odgovore na ta pitanja postalo je pitanje preživljavanja, jer bez njih ne može biti jedinstva, koherentne reakcije na izraelske postupke, još manje planirane strategije. Period koji nailazi biće obeležen verovatno novim izraelskim unilateralizmom. To je prilika za Palestince da se pozabave ovim problemima i da se pokuša sa davanjem odgovora kroz široku raspravu unutar Fataha, između Fataha i Hamasa i drugih političkih formacija, i unutar civilnog društva, sindikata i univerziteta. Ništa od ovoga neće pomoći g. Mahmudu Abasu, koji je zarobljenik po njega suštinski nepovoljne situacije. Zbog njegovog karaktera, stava i političkog temperamenta, on je čovek pregovora, diplomatskog procesa, trajnog mirovnog dogovora. Unilateralizam poništava njegov glavni adut, sposobnost da ubedi partnere i da od njih dobije ustupke. U pogodnom trenutku i u drugim prilikama verovatno da bi on bio kadar da izdejstvuje istorijski kompromis sa Izraelom, o kojem je sanjao pre drugih i za koji će se zalagati i posle njih.

Kako stvari stoje drugačije, on nemoćno posmatra izraelske poteze – a da iz njih ne može da izvuče korist – i akte neprijateljstva koje ne može da predupredi. Kada borbe sučeljavaju Izrael s jedne strane i Hamas, Islamski yihad ili Brigade mučenika al-Akse s druge, on je samo gledalac koji osuđuje jedne i ne slaže se sa drugima. Obdaren je strateškom vizijom bez premca, i njegov pogled je sada uperen na svakodnevicu, na krizu koja je poljuljala Gazu i na potrese u Fatahu. On svakako nije zaslužio takvu sudbinu.

Husein Aga i Robert Mali