Od jugoslovenske federacije do evropskih protektorata

Deset godina posle dejtonskih sporazuma, pored rasprave o statusu Kosova počinju pregovori o pridruživanju između Evropske unije i svih postjugoslovenskih zemalja zapadnog Balkana. Iza izjava o ispunjavanju uslova su slepe ulice protektorata koje postavljaju pitanje diskriminacije manjina, ali i društvene uloge država u građenju Evrope.

Između Evropske unije i država bivše jugoslovenske federacije, stvari počinju da se kreću. Pregovori o ulasku su blokirani sa Hrvatskom, kojoj tužilac Karla del Ponte prebacuje odbijanje da sarađuje sa Međunarodnim sudom u Hagu za bivšu Jugoslaviju. Ali ovo je zataškano 5. oktobra 2005, da bi se otvorili pregovori sa... Turskom. Makedonija je takođe dobila status „kandidata” – početak pregovora biće potvrđen u decembru. Brisel priprema sa Srbijom i Crnom Gorom sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji bi Beogradu doneo status „potencijalnog kandidata”. Isti taj „status” odbijan je sve do početka oktobra Bosni i Hercegovini zbog „neprilagođenosti” policije Republike Srpske – zatim se „argument” ostavio po strani da bi se RS naterala da opet prihvati razmatranje Ustava koji je proistekao pre deset godina iz dejtonskog kompromisa. Kakvi se zalozi kriju iza svih tih talasanja?

„Paradoks situacije na postjugoslovenskom Balkanu jeste da su zemlje kojima bi najviše bila potrebna evropska integracija za bi upravljanje svojom multietničnošću jesu one koje su ponajmanje spremne za tu istu integraciju”, konstatuje istraživač Žak Rupnik (Jacljues Rupnik), „najviše zbog toga što se radi o državama u raspadanju koje ne uspevaju da ograniče nasilje koje je organizovano na delu njihove teritorije i destabilizaciju sopstvenih suseda#.”

Činjenica je da sve bivše jugoslovenske republike sada imaju status (kvazi)protektorata, koji proizlazi iz ustavnih tekstova koji ih stavljaju – osim Slovenije i Hrvatske – pod kontrolu velikih sila.# Kada je društvena samoupravna svojina stavljena pod znak pitanja, pitanje države je – paradoksalno za liberalne političare – postalo središnje pitanje: kakva država, na kojoj teritoriji, postaje vlasnik deviza zarađenih od spoljne trgovine? I naročito, kako pridobiti podršku naroda vezanih za svoja socijalna prava? Nenacionalističke liberalne struje, koje su dale podršku premijeru Anti Markoviću 1989, htele su da stavljanje pod znak pitanja starog sistema, na osnovu tržišne privrede i privatizacije, bude na federalnom nivou. Tu logiku je podržavao Međunarodni monetarni fond (MMF) sve do 1991, kao i velike sile neprijateljski raspoložene prema rasturanju federacije – sa izuzetkom Nemačke i Vatikana. Ali, za vlasti koje su bile dominantne u Sloveniji, Hrvatskoj, i na drugi način, u Srbiji, komadanje Federacije je bilo na dnevnom redu: konsolidacija njihovih država prethodila je privatizacijama da bi one bile u njihovu korist.

Slovenija je već pripremala svoju monetu pre nego što je napustila 1991. brod koji je tonuo. Naravno, za razliku od drugih republika, ona nije imala brojne nacionalne manjine. Ali, to nije dovoljno da se ima prosperitetna država... Slovenija je najmanje od svih zemalja koje su bile socijalističke primenjivala liberalne principe u devedesetim godinama#: politički i društveni prvobitni otpori privatizacijama bili su direktno srazmerni stečenim pravima u starom sistemu – visok standard, 2 odsto nezaposlenih krajem osamdesetih (prema 20 odsto na Kosovu). Slovenačka država nije smanjivala plate i poreze na kapital da bi privukla strani kapital u deceniji 1990, i pored pritisaka Evropske komisije...

Sve su druge republike, kao i Jugoslavija, multinacionalne – i manje razvijene. Birokratsko upravljanje sistemom je prouzrokovalo rasipanje i ohrabrilo stav „svako za sebe”, što je napravilo razliku u standardu. Paraliza, pa zatim pucanje Federacije svuda je suprotstavilo manjinske zajednice državnim politikama koje je nametnula „nacija” koja lokalno dominira, koja je htela da se konsoliduje i, ako je moguće, da proširi „svoju” teritoriju i svoja prava na nacionalističkim osnovama, na štetu drugih. Još gore je što su na pragu devedesetih Srbija, Hrvatska i Makedonija izmenile ustave, što je predstavljalo korak nazad za status manjinskih zajednica. Zato su sve one bojkotovale ustavne izmene. Suočene sa deklaracijama nezavisnosti, velike sile su htele da „ograniče” požar na osnovu jednog kriterijuma (koji je predstavljen kao „princip”): zadržavanje po svaku cenu republičkih granica, od onog trenutka kada je proglašeno da je raspuštanje Federacije sastavni deo prava na samoopredeljenje... Evropska zajednica je napravila komisiju kojoj je predsedavao pravnik Robert Badenter i on je dao povoljno mišljenje za priznavanje Slovenije i Makedonije (u kojoj su albanske partije učestvovale u vlasti). Zahtevala je s druge strane oprez kada su u pitanju sukobi u toku u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Istina, međunarodno pravo nije sadržavalo nijedan „model” za postavljena pitanja. Učestvovanje svih zainteresovanih zajednica trebalo je da pretegne u korist sistematskog i jednakog tretmana nacionalnih pitanja... Od toga nije bilo ništa.

Tako je Bosna gurnuta u organizaciju referenduma o nezavisnosti, u nadi da će on izbeći rat. Ali on je masovno bio bojkotovan od strane Srba – ne i od Hrvata, budući da je Zagreb izabrao da ne objavi javno svoju volju da izgradi odvojenu državu, Herceg-Bosnu, simetričnu u odnosu na Republiku Srpsku... A evropske sile, kao i Sjedinjene Države, zatvorile su oči kada je Hrvatska svela srpsko stanovništvo na manje od 5 odsto u toku leta 1995. I jedni i drugi su se vodili „principima” realpolitike: trebalo je „ograničiti” eksplozije („mirovnim planovima” koji bi zaobišli učestvovanje u sukobima) i osloniti se na jake države regiona (kao u Dejtonu), sve u nameri da se napreduje sa trenutnim geostrateškim interesima: politika vatrogasca piromana...

Kada je Nemačka odlučila da prizna nezavisnost Hrvatske i Slovenije, Evropska unija se ponela kao velika sila u potrazi za „zajedničkom spoljnom politikom”: svela je u januaru 1992. svoj stav na nemački. Sjedinjene Države su prvo ostale po strani, zadovoljne teškoćama Evrope i UN. Zatim su koristile krizu u Bosni, pa na Kosovu, da bi obezbedile redefiniciju i reogranizaciju NATO posle raspuštanja Varšavskog pakta (1991) a da se pri tom ne angažuju na tlu sukoba. Zaštita stanovništva, poštovanje prava naroda, bili su poslednja briga.

Na konferenciji u Rambujeu, februara 1999. Beograd je podržao evropske planove autonomije Kosova, kojima su se suprotstavljali albanski separatisti. Nasuprot tome, Srbi su odbijali prisustvo NATO u zemlji, koje su Albanci priželjkivali.# Radije nego da priznaju neuspeh prve faze „okruglog stola” koji nije doveo do pravog susreta između Albanaca i Srba, evropske vlade su se priklonile „mišićavoj” politici američkog državnog sekretara Madlen Olbrajt, koja je stala uz OVK. Posle tri meseca rata, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN uspostavila je prekid vatre. Ali, kao i u dejtonskim sporazumima, ona je sadržala protivurečnosti koje postoje u celosti i danas: Atlantska alijansa je sačuvala svoje jedinstvo (koje je dovedeno pod znak pitanja na sledećoj etapi, u Iraku); Sjedinjene Države su napravile veliku vojnu bazu Bondstil (koja se danas optužuje da je lokalni Gvantanamo); ali je Kosovo, daleko od toga da je nezavisno, istovremeno protektorat i jugoslovenska pokrajina.

Šest godina kasnije, Vašington je dobio ono što je g. Slobodan Milošević odbio: Vuk Drašković je potpisao 18. jula sporazum koji zemlju otvara za trupe NATO, „sve do okončanja svih operacija podrške mira na Balkanu, ako strane ne odluče drugačije#“. Ipak Beograd – nasuprot kosovskim Albancima – može danas da ističe rezoluciju koju Kosovo stavlja u okvir poslednje federacije između Srbije i Crne Gore... Da bi sačuvao granice „spasavajući” Rezoluciju 1244, skinuvši kapu NATO i stavljajući kapu EU, g. Havijer Solana je učinio da Crna Gora ostane u Jugoslaviji koju je vodio g. Koštunica posle poraza g. Miloševića u decembru 2000. Srbi su nazvali „Solanija” državu koja je – privremeno – očuvala Srbiju i Crnu Goru, a Beograd je reafirmisao Kosovo kao „srpsku pokrajinu” i kompromis nije ništa rešio: ovaj status je više nego ikad neprihvatljiv za Albance – što ne opravdava opet njihovo prigrabljivanje pokrajine preko leđa nealbanaca.

U stvari, na Kosovu kao i u Bosni institucije vojnog i civilnog protektorata se zaglibljuju, u nemogućnosti da daju prednost multietničkom „zajedničkom životu” i, dakle, stvaranju osećanja odgovornosti populacija. Plašeći se domino-efekta, Zapad je generalizovao sistem protektorata, kojem je pridodat različit tretman prava.

Tako je Makedonija jedina država u kojoj je, shodno Ustavu iz 1991, i posle sporazuma u Ohridu iz 2001, uspostavljen princip dvostruke većine – građanske na nivou zemlje i nacionalne za zajednice, nezavisno od njihovog broja i mesta stanovanja –što Albancima daje mogućnost da se suprotstave merama za koje bi im se činilo da su uperene protiv njih#. Veće prisustvo Albanaca u institucijama kao što su policija, mešovito upravljanje lokalnom administracijom i promocija albanskog, na primer na Univerzitetu u Tetovu, ohrabrili su klimu smirivanja. Treba još i naći posao, na svom ili drugom jeziku... Kao i sva društva sučeljena sa neoliberalnom politikom, Makedonija je u društvenoj krizi koja je sve ozbiljnija i u kojoj je sve veća razlika između stanovništva i njegovih političkih predstavnika. Tu je slabost ohridskih sporazuma, i pored ostvarenog napretka. Makedonija se na tom planu ne razlikuje od pravila.

Relativizacija granica povećavanjem društvenih i nacionalnih prava unutar svake države, kombinovana sa konfederalnim ili federalnim vezama između suseda, na Balkanu je moguća orijentacija koja je i u prošlosti postojala, a koja je još uvek aktuelna. Evropski okvir koji bi bio oslonjen na te principe, mogao bi da ih podrži. Sadašnja Unija, smanjujući svoje buxete u trenutku kada najavljuje proširenje, naprotiv, doliva ulje na vatru.

Katrin Samari