Nije Turska ono što zamišljate

Kako se turski identitet cepa između svoje istorije i evropske budućnosti koju priželjkuje? Da li se pitanje može svesti na „želju za Evropom kao načinom da se reši raspra između republike i demokratije#?” Da li će Turska i dalje preplitati demokratiju i autoritarizam, u kome država istovremeno mora da vodi ekonomiju čiji je neformalni deo vrlo veliki i gde je politička korupcija endemska, i građansko društvo čije je pojavljivanje istovremeno praćeno pojavljivanjem mnogobrojnih identiteta? Da li se ovo cepanje izražava i u sukobu između svetovnosti i islama? To su pitanja koja postavljaju skoro objavljene knjige, kao što je to knjiga Semiha Vanera.

Tjeri Zarkon podseća da je „glavna osobina turskog sveta... njegov verski pluralizam. U njemu islam ima... razne forme koje su često suprotstavljene“#: sunitski hanefitski pokret (najliberalniji) sufi bratstva, alevitski šiiti, učeni filozofi, naslednici islamskog racionalizma. Aleviti su igrali središnju ulogu u modernoj istoriji Turske, pre svega u bitkama između svetovnog i religijskog. Oni su uvek sumnjičeni za simpatije prema Iranu, kizilbaše (crvene glave, na turskom) su „pravi Turci” za kemaliste, nasuprot sunitima koji su suviše pod arapskim uticajem. Bez jasne verske hijerarhije i bez jedinstvene dogme, oni uglavnom imaju svetovne ideale i bliski su levim pokretima, što je imalo za posledicu da su bili žrtve više masakra koje su počinili ekstremni turski desničari bliski ekstremnim islamistima. Alevitima su se udvarali i bili im bliski u jednom periodu kurdski separatisti iz PPK, a emigrirajući u Nemačku dobili su priliku da stvore „verski” identitet koji je priznala evropska zajednica. Oni dobro predstavljaju tu drugu Tursku koju opisuje Eliza Masikar (Elise Massicard).

U sasvim složenim uslovima su rođeni prvi savremeni osmanski ustavi: 1839. Hatišerif (neotuđivo pravo na život i vlasništvo) i 1856. Hatihumajun (jednakost svih građana Carstva). To su koreni turske „prosvete”, i tajnih društava, koji su dovele do Ustava iz 1908, pa zatim do kemalizma.

Turski identitet nije bez snage i izvora koji su često malo poznati. Često se zaboravlja da je Turska, u isto vreme kada je ušla u krvavi sukob sa Jermenima i Grcima, prihvatila muslimanske izbeglice oterane sa Balkana ili iz ruskih krajeva. Ona gleda oko sebe, uzdržana prema projektima „velikog Srednjeg istoka” ili onome što se sada radi sa evroazijskom oblašću (republike centralne Azije). Ostaje oblast u senci koja je retko osvetljena njenim delovanjem, uostalom vrlo obuhvatnim, odnos sa Izraelom i Irakom, naročito posle američke invazije.

Samir Aita