Memoari jednog buntovnika

“Izlaganje istorije Virhilijevog života nam je pomoglo da bolje shvatimo prošlost i sadašnjost. Kopanje po istoriji nije otvaranje starih rana, već pomoć da se one zacele.” Knjiga koju su napisali Žan Ortiz (Jean Ortiz) i Dominik Gotije (Dominiljue Gothier), pod naslovom Crveno ogledalo, ima pre svega jedan cilj: da istoriju našeg doba ovaploti u ličnosti Virhilija Penje (Virgilio Pena), siromašnog seljaka, rođenog 1914. u Espehu, jednom andaluzijskom selu. Wegov život je bio jedna ogorčena borba protiv diktatura. Da počnemo sa frankističkom.

One godine kada je narodni front dobio izbore u Francuskoj, Penja je branio svoje selo, a zatim se borio protiv Frankove armije sve do 1939. Ovaj komunista, ubeđeni republikanac, bio je primoran da izbegne u Francusku gde je, sa mnogo svojih drugova, stigao u logore stida, u Barkareu i Sent-Siprijanu. Tad je izgubio sve iluzije o zemlji za koju je verovao da je “zemlja slobode”. Međutim, od 1942, Virhilio se uključuje u antifašistički pokret otpora u Bordou. “Nemci su gradili jednu podmorničku bazu a radnu snagu su sačinjavali uglavom španski republikanci. Mnogi su, poput mene, pripadali Pokretu otpora i sabotirali ovu izgradnju.”

Otkriven i uhapšen, Penja je prvo pretrpeo velike muke u francuskim zatvorima, a zatim su ga 1943. nacisti kao “političkog teroristu” deportovali u logor smrti u Buhenvaldu. “Kad su nas Nemci natrpali u stočni vagon, u njemu smo bili stisnuti kao sardine. Nedostajalo je samo ulje”; priča on uz jedva primetan osmeh. A zatim tužno nastavlja: “Mnogo ih je pomrlo tokom puta. Nisu nam davali ništa ni za jelo ni za piće. Ja sam dve noći visio okačen na prstima za ručku koja je služila za vezivanje životinja, jer sam samo tako mogao da dišem. Istovremeno sam lizao šrafove, koje je ovlažio spoljašnji kišni vazduh.”

Žanu Ortizu i Dominiku Gotijeu ovo nije prva knjiga. Ranije su objavili delo Ratnici nemoguće nade, posvećeno španskim gerilcima iz oblasti Santander, koji su se borili protiv frankizma (2). Prateći Virhilija Penju po mestima njegovih borbi, od Španije preko Nemačke do Francuske, oni su oživeli razne anegdote i uspomene, istovremeno srećne i bolne, ali suštinski usmerene na obnavljanje jednog kolektivnog pamćenja. Zahvaljujući njima, mi, korak po korak, pratimo sudbinu ovog čoveka, čiji je život uvek bio nošen idealima. U nacističkim logorima “nisi mogao da preživiš ako nisi imao neki ideal”, sažeto tvrdi Virhilio. On sam bio je član Komiteta otpora i solidarnosti koji je stvoren unutar logora.

Kad su ga Amerikanci oslobodili, postao je apatrid, ali ga je Francuska prihvatila. Nastanivši se u Pou, nastavio je da se bori protiv frankizma, podržavajući svaki vid otpora a takođe i političke zatvorenike i njihove porodice. Ova knjiga, koja predstavlja omaž uspomeni na nestale i pobijene republikanske borce kroz život jednog izuzetnog čoveka, daje sliku veka utopija i bitaka za slobodu i društvenu pravdu. “Tranzicija i pomirenje neće se u Španiji dovršiti sve dok ne dođemo do samog kraja ovog istorijskog kretanja”, zaključuje Žan Ortiz.

1. Jean Ortiz et Dominiljue Gautier, Espejo Rojo (Crveno ogledalo) Creav Atlantique, 2005, Pau.

2. Creav Atlantique, Pau 2001.

Išel Delaport