Lirika, na hard disku

Ko danas upotrebi pojmove lirika i liričar, dužan je da ih objasni. Ne toliko stoga što su nam vremena sasvim nelirska (a koja nisu?), nego, reklo bi se, najpre zato što naplav rđavih ispovednih konvencionalnosti nezaustavljivo kulja iz pretežnog dela ovdašnje pesničke produkcije, kompromitujući već i samu pomisao na mogućnost da je lirika, u svome nekadašnjem, osnovnom značenju emotivno osenčenog pevanja, uopšte pretrajala. Šta, dakle, danas jeste lirika, na to bi se pitanje mogao pružiti koliko-toliko prihvatljiv odgovor posle čitanja knjige pesama “Save as” Slobodana Zubanovića, pesnika odavno stabilizovane poetike, a sledom centralnog toka, od Vojislava Ilića do Stevana Raičkovića.

Pogledajte samo taj niz: “Kupatilo”, “Iz zaostavštine”, “Domaći duh”, “Reporter”, “Strategija lirike”, “Sarkofag” i, sada, “Save as” – nije li već u naslovima Zubanovićevih knjiga vidljiv prvi signal njegove potrebe da se ironijski diskretno, a u dva-tri navrata i nešto naglašenije (gde je lirika u kupatilu ili u kompjuterskom operativnom sistemu?) podsmehne vekovnoj potrebi svakog liričara da od sopstvenog slučaja pravi izuzetak vredan univerzalnosti poezije. E da bi time i tako, pomalo paradoksalno, za sebe iznova osvojio istu poziciju, jer u lirici drukčije i ne biva: u središtu pesme uvek je neko individualno iskustvo koje, veštinom i načinom artikulacije, umećem izricanja ili, jednostavno rečeno, snagom dara i jezičke inventivnosti postaje ili ne postaje važno za druge. Što znači da liričar i danas, premda u radikalno izmenjenim spoljnjim okolnostima (i tu izmenu moguće je detektovati u Zubanovićevim stihovima), baš kao i onaj od pre dve i po hiljade godina, ali sa osvešćenim odmakom, hoće da govori iz osnovne tačke svog bića (ako takve ima, ako ona nije u stalnom procesu jezičkog preobražaja, što sili pesmu da nastane i da taj preobražaj ustanovi i odredi rečima), težeći jedino i samo da posvedoči sopstveno postojanje.

Slobodan Zubanović je, nedvosmisleno, pesnik iskustva, liričar koji minule, viđene i doživljene slike, sadržaje i stanja imaginativno transformiše i neizostavno potapa u gust rastvor melanholije, što je takođe uslov bez koga se u lirskoj pesmi ne može: lirika i melanholija uvek su ruku pod ruku, jer su i jedna i druga u nekoj vezi sa mišlju na smrt, imaju jak eshatološki potencijal. Stoga je stih: “U jesen lišće pada od tišine tiše”, uz pregršt drugih, sličnih, istog tona, rasejanih po knjizi “Save as”, zaista mogao biti napisan u bilo kom lirskom (ne)vremenu, što Zubanovića i vezuje za osnovno lirsko nasleđe. Polazeći otuda pesnik se, međutim, zapućuje u više pravaca odjednom i zahvaljujući sinhronizaciji različitih tačaka i slojeva svog interesovanja uspeva da se vine do onoga što je u današnjoj poeziji najteže – do prepoznatljivosti glasa. Sačinjena, gledano sa stanovišta pesničkog oblika i kompozicije knjige, strogom realizacijom koncepta, približavajući se, tom stranom, simetriji i geometrizmu forme (sve pesme imaju po četiri katrena i sličan model rime) zbirka “Save as” pribira najrazličitije moguće senzacije mahom iz gradskog života, sadržinski i intonacijski prevazilazeći potencijalnu monotoniju stihovnog obrasca.

I eto ključne tačke: Zubanović uspeva da rasuti teret iskustva, i to u mnogim vidovima, stihovno disciplinuje, da ga metaforički opremi i uskladišti u pesmu. Čiste liričare po pravilu vezujemo za pevanje o elementima, o večitim temama i o neizbežnoj prirodi, koja je, u međuvremenu, vidi se upravo iz Zubanovićevih pesama, mutirala u gradski pejzaž, a on ne prihvata nikakav retuš, nikakvu idealizaciju, već samo veristički dokument, svetlarnik sa golubovima, periferijsko stovarište, tramvaj dvojku. I usred tog i takvog ambijenta stoji lirski usamljenik, u stalno otvorenom lovu na pesmu, koja i ne može biti ništa drugo nego način da se život retroaktivno osmisli. Uz sve to, “Save as” Slobodana Zubanovića je i knjiga trajno otvorenog dijaloga sa svetom poezije, nema u njoj pesme bez citata, tihe posvete ili “tajne veze”. Lirski posmatrač sveta istrajno urezuje crte u sveopštu poetsku memoriju, svejedno da li u njen raboš ili hard-disk, nije od presudnog značaja.

Mihajlo Pantić