Druga Srbija i žrtve srpskog naroda

 

Jedan od najznačajnijih događaja u 2005. godini bilo je obeležavanje godišnjice stradanja muslimana u Srebrenici. Ta godišnjica je opravdano zauzela veliki medijski prostor u našoj javnosti i predstavljala je traumatično i osvešćujuće iskustvo i dala istinski podstrek za otpočinjanje ozbiljnog suočavanja sa zločinima počinjenim na teritoriji Bosne i Hercegovine u krvavom građanskom ratu. Tada su se neumerenom bukom “istakli” naši samoproglašeni borci za ljudska prava i uterivači istine, koji su se utrkivali u osuđivanju i žigosanju genocidne i istrebljivačke politike koju su Srbi sprovodili u Bosni kao sastavni deo zajedničkog zločinačkog poduhvata. Srbi iz Bosne i Hercegovine su prikazivani kao nemilosrdno ubilačko oružje i sredstvo u ostvarivanju politike etnički čiste velike Srbije.

Početkom januara na dan Božića 2006. godine održan je u Bratuncu i Kravici pomen srpskim žrtvama koje su brutalno pobijene i masakrirane na isti dan 1993. Pored predsednika Republike Srpske pomenu je prisustvovao i predsednik Srbije Boris Tadić. U Bratunac i Kravicu nisu došli predstavnici međunarodne zajednice u Bosni, a nisu se pojavili ni predstavnici bošnjačkog i hrvatskog naroda.

Prema zvaničnim podacima Republike Srpske, na ovom području ubijeno je više od 3 000 Srba. U samom selu Kravici stradalo je 158 Srba, 168 je ranjeno, a 30 sela oko Kravice je spaljeno. Bratunac je inače bio jedna od najslabije razvijenih opština u Bosni. Kao i mnogo puta u istoriji, sirotinja uvek plaća najveću cenu ratnih sukoba. Drago Mladenović je u Kravici izgubio dva sina: “Jednog sam sina mrtvog na rukama nosio, drugog ovako šakama u komadima kupio. Toga dana je u meni sve umrlo. Trinaesta godina je kako živim kao kamen. Ni suze, ni jauka. Ni sunca, ni Božića više ne vidim. Razdire me što niotkuda nema pravde, ni suda da zločince kazni.” Svedočenje Milinka Nikolića koji je bio dete tog Božića 1993. pruža nam jasnu i potresnu sliku kako se odigrao mučki upad: “Na Badnje veče nismo spavali. Radovali smo se velikom prazniku i božićnom doručku. Onda je odjednom grunulo. S one strane od brda rafali, tupi udarci kao u teška zvona, arlaukanje i čudni povici. Odozdo je nadirala muslimanska vojska, a njihove žene udarale su u šerpe i lonce. Majka je dohvatila brata i mene, nismo stigli ni da se obujemo. LJudi su bežali prema Drini. Naš spas, naše utočište bila je Srbija. Iza nas gorele su kuće. Još osećam miris te paljevine, još čujem te jauke. Može biti još sto ratova, ali niko ne sme činiti zločine. Ako neko učini zločin, neka mu se sudi. Kada bi svima ravnopravno sudili, ne bi ni nas, bratunačke Srbe, toliko sve ovo bolelo.”

Kako tumačiti odsustvo predstavnika međunarodne zajednice i predstavnika bošnjačkog i hrvatskog naroda na pomenu? Da li su Srbi žrtve drugog i sporednog reda? Da li se to hoće poručiti da je srpski narod zaslužio ovo krvavo božićno stradanje i da je to bila pravedna i očekivana kazna?

Ali ovom pomenu nisu prisustvovali ni predstavnici tzv. vodećih nevladinih organizacija iz Srbije, koje se inače tako žestoko i prilježno zalažu za suočavanje sa zločinom i prošlošću. Nisu našli za shodno ni da se u našoj javnosti oglase. To verovatno nije “politički korektno”? Niko od njih nije ni najmanjim simboličkim gestom pomenuo godišnjicu stradanja srpskog naroda. Ni jedne jedine reči od Nataše Kandić, Sonje Biserko, Jelene Milić, Vere Ranković, Bebe Kapidžić, Vesne Pešić, Vojina Dimitrijevića, Čedomira Jovanovića, Nataše Mićić...

Tzv. druga Srbija je jednostavno prećutala pomen i jedino je na 15. strani lista “Danas” u rubrici “Regioni” izašla šira informacija o održanom pomenu. List je u toku prošle godine danima pisao o godišnjici obeležavanja masakra u Srebrenici, a za stradanje Srba u Kravici i Bratuncu dovoljno je i ovoliko. Ni televizija B-92, koja inače prednjači u emisijama koje se bave tolerancijom, zaštitom ljudskih prava i suočavanju sa prošlošću, nije našla za shodno da događaju posveti pažnju. Nisu se oglasile ni, inače, veoma agresivne i bučne “građanski orijentisane” stranke.

Da li su i Srbi u Kravici i Bratuncu imali ljudska i građanska prava, i da li spomen na njihovo stradanje treba da bude deo naše ukupne brige i nastojanja da se dođe do istine o ratnim događanjima na prostorima Bosne i Hercegovine? Mogu li proces suočavanja sa istinom o zločinima voditi ljudi koji imaju jednostran pristup i čija je briga i pažnja usmerena samo i isključivo na žrtve određenog naroda? I ovim prećutkivanjem pomena srpskim žrtvama u Kravici i Bratuncu naši “istaknuti borci” za ljudska prava ostali su zaglibljeni u slepoj ulici i zato njihovi pokušaji da govore o zločinima u građanskom ratu u Bosni ostaju isprazna ideološka priča bez smisla i sadržaja. Žrtve se ne mogu deliti, one podjednako moraju biti deo našeg kolektivnog sećanja i brige da suočavanje sa zločinima ne ostane još jedan u nizu prizemnih ideoloških i politikantskih poduhvata.

Marinko M. Vučinić