Otkud sada Nedić

Uprkos očekivanjima da će se zbog objavljivanja nekoliko govora đenerala Milana Nedića zatresti gora i da će domaći borci za ljudska prava opet ući u klinč sa “drugom Srbijom”, tako šta se nije dogodilo. Ćute stranke, ćuti Crkva, nema je i diplomatija. Jedino je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji osudio ovo izdanje “Glasa javnosti” ocenivši da se radi o pokušaju manipulacije javnim mnjenjem, novom navlačenju maske heroja na lica ratnih zločinaca. A Jad Vašem, muzej holokausta u Izraelu, od redakcije lista zatražio je da se promeni potpis ispod fotografije starca i nemačkih vojnika u ovom izdanju – u pitanju je poljski Jevrejin a ne srpski seljak. I, zatražili su jedan primerak. Dodatak je, uopšte uzev, izazvao pažnju i onih pozvanih da o njemu kažu svoj stručni sud i onih koje to samo onako zanima. Što se stručnjaka tiče, oni dodatak smatraju neozbiljnim pokušajem.

“Ovo je nekritičko izdanje, sa mnogo manjkavosti. Osim toga, Milan Nedić je održao mnogo govora a ovde je objavljeno samo nekoliko njih”, kaže za NIN istoričar Kosta Nikolić iz Instituta za savremenu istoriju. Ali, iako je dodatak pao u nijedno vreme, tj. objavljivanje nema veze sa bilo kakvim datumom, godišnjicom, u “Glasu” kažu da zadnjih namera nema. Prosto, ovakav potez kao i ono što pripremaju za ubuduće, jeste u skladu sa politikom lista.

“Glas je list koji se okreće ka nacionalnom”, kaže za NIN Ivan Čorbić, urednik ovog izdanja. “Ali, mi nemamo nameru da bilo čiju rehabilitaciju pokrenemo. LJudi su niz decenija bili uskraćeni za ovakvu istinu i traže to. Osim toga, njegova sudbina je intrigantna.”

“S jedne strane, pozitivno je što je ovaj dodatak štampan, zbog nekakve istorijske pravde”, kaže za NIN politikolog Mihajlo Mihajlov. “Ali, ja se dobro sećam da su Amerikanci za vreme Drugog svetskog rata štampali na engleskom 'Majn kampf', kako bi njihovi vojnici znali protiv čega se bore! Izdanju nedostaje jedan dobar kritički tekst, i to mu je najveća mana.”

Čorbić još ne može da kaže da li je dodatak povećao tiraž, da li je list dobio jasno profilisanu ciljnu grupu za čitalačku publiku. Važno da su reakcije, izuzev Helsinškog odbora, uglavnom pozitivne. Rasejanje je naročito zainteresovano.

Dodatak je, dakle, skup šest Nedićevih govora, prenetih onako kako su štampani u publikaciji 1941. godine. Izdavač ništa nije menjao, ni naslove. Naručilac i finansijer je istovremeno i izdavač, tj. redakcija pomenutog dnevnog lista. Motivi su jasni: tiraž, lična sklonost, a verovatno i stvaranje ciljne grupe. I tu staje, bar za sada, svaka priča o “ljudima u crnom” koji stoje iza dodatka. Ipak, ima onih koji postavljaju pitanje neće li sada uslediti propagiranje starog kvislinštva koje će na izvestan način oprati i one velike defetiste u pogledu statusa Kosmeta. Naravno, onda bi se najpre moralo rešiti da li je Nedić bio izdajnik. U ideološki podeljenim društvima koja nisu raščistila svoj odnos prema prošlosti, javnost traži odgovore. A to je već golem posao.

“Nedić je u svakom slučaju tragična ličnost”, kaže Nikola Kostić. “Ne mogu da kažem da li je njegova uloga pozitivna ili negativna. Treba se držati činjenica, a one kažu da je pre svega bio lojalan vojnik, komandovao je Trećom armijom u Makedoniji, nije sabotirao tu vojsku.”

To je ono oko čega svi mogu da se slože. No, za razliku od generala Draže Mihailovića, Nedićev je slučaj je mnogo komplikovaniji.

Po onovremenom međunarodnom ratnom pravu, kodifikovanom haškim konvencijama, na teritoriji svake okupirane države je bilo potrebno stvoriti civilnu upravu, koja se starala o socijali, unutrašnjoj bezbednosti. Važeće konvencije su imale i svoje shvatanje neutralnosti, koje se bitno razlikovalo od onog što je Nemačka u okviru tzv. novog poretka podrazumevala pod tim pojmom. Treći rajh je zastupao ideju da svet treba podeliti u šest regija, a u svakoj od njih bi po jedna država bila dominantna. Sve ostale države ne bi mogle biti neutralne u odnosu na tu jednu, već samo između sebe.

Jedini neporaženi general u aprilskom ratu je 29. avgusta 1941. godine, na prethodnu molbu najviđenijih Srba, postao predsednik Vlade Srbije. NJegova vlada nije dobila saglasnost nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, komande Vermahta. Ona je bila isključiva potreba nemačkog opunomoćenika u Srbiji.

“Neosporna je njegova socijalna briga, kako za izbeglice, tako i za ratnu siročad i porodice ratnih zarobljenika”, objašnjava istoričar Dragan Aleksić, iz Instituta za noviju istoriju Srbije.

Nedićeva vlada je imala skučen prostor delovanja. Malo je poznato da je on 1942. godine podneo ostavku na premijersko mesto, zbog nemačkog zahteva za povećane isporuke žita, pa je nakon kompromisa povukao. Čak ni Srpska državna straža nije bila u njenoj nadležnosti, već pod komandantom SS-policije.

Kosta Nikolić kaže da je utoliko još besmislenije stavljati na dušu Nediću progon Jevreja:

“To je bila ekskluzivna dužnost, sveti posao arijevaca, tako da Srbima nije dozvoljavano ni da učestvuju u streljanju Jevreja. Ne smete zaboraviti da je Nedić sprečio osnivanje velikog logora na Savi za anglofile i masone. Ali, 1945. je došao jedan manihejski pokret na čelo države, koji je sve delio na crno i belo.”

A tu, kod njegovog antikomunizma, koplja se ukrštaju i lome. Nesumnjivo je da je na Nedićeve odluke i ponašanje u građanskom ratu uticalo i to što je nemačka kaznena ekspedicija u jesen 1941. streljala oko

35 000 ljudi. Ipak, Mihajlo Mihajlov ističe da je u njegovom govoru “Onim u šumama”, kojim je Nedić pozivao ravnogorce i partizane da se umire i predaju, jasan govor mržnje:

“Nije to prava poruka našim današnjim političarima kako da se obraćaju i ponašaju prema svom narodu. Pa i Staljin je na početku nemačkog napada na SSSR održao govor naciji i koristio formulu 'braćo i sestre'. Osim toga, Nedić je bio ksenofob, iz državne službe je isterao sve nesrbe. Pa i žene. Teško je reći i da je on sprečio odlazak naših vojnika na Istočni front. Išli su tada Francuzi, svi koji su bili okupirani, čak je i LJotić tražio da se naši ljudi tamo pošalju, ali je to odbila nemačka komanda.”

Nesporno, Milan Nedić je s razlogom poneo nadimak “srpska majka”. Takođe, nije sporno ni da je u tom svom angažmanu, baš kod građanskog rata prešao tanku crtu saradnje. Zbog čega ga međunarodno ratno pravo svrstava u kvislinge. Naravno, ne treba pri tom smetnuti s uma ni delatnost one druge strane u tom sukobu, koja u formuli “oslobodilački rat i revolucija istovremeno”, nije videla, gle čuda, ništa izdajničko! To je, kao, bilo normalno boriti se za vlast na dva fronta: protiv starog režima i novog svetskog poretka.

“NJegova uloga je, nezavisno od svega drugog, odredila njegovo mesto i sudbinu. S te tačke gledišta, ne može se rehabilitovati. Ipak, ozbiljna nacija mora uvažiti sve okolnosti pod kojima neka ličnost deluje. Istina je da su to prekretne situacije koje uništavaju nacionalno biće. Većina srpske elite je u to vreme sedela po kućama i čekala kraj rata. To što je Nedić negirao pravni kontinuitet Jugoslavije nije bio izraz podaništva Nemcima, već njegovog ubeđenja da je ta tvorevina bila srpska zabluda”, kaže Nikolić.

“Tu se moramo ugledati na evropske uzore”, veli Aleksić. “Peten je bio heroj Prvog svetskog rata, i osuđen je. Ali, da li je rehabilitovan? Svi kvislinzi širom Evrope su imali takvu sudbinu.”

Redakciji “Glasa” se niko nije javio sa otvorenom idejom da Nedića treba rehabilitovati. Kako njemu nije suđeno, ne postoji ni mogućnost novog otvaranja sudskog procesa na kome bi se donela oslobađajuća presuda.