Belo pere

Drumujući Srbijom, evo me u Mokrinu, selu malom a slavnom.

Selu iz kojeg je u daleku Englesku otišao berberin Dušan Janić i postao slavan i berberin i dramski pisac.

Selu iz kojeg je među nas obične, zalutao veliki čarobnjak i mudrac, Raša Popov. Odakle su Mika Antić i Bogdan Tane.

Selu koje ima bakarnu ćupriju, gvozdeni vinograd i zlatnu gredu.

Gde se prave čuvena rakija “ćurka bukurova”, rolovani mokrinski sir i torta od sira.

Gde se organizuje prvenstvo sveta u tucanju farbanim uskršnjim jajima i gde ima muzej karikature. Evo me među dobroćudnim i vrednim ljudima koji decenijama organizuju borbe gusana, verovatno jedine u svetu.

U ovo selo stigla je uredba da se zabranjuju borbe gusana.

U paketima zakona koje usvajamo puzeći za Evropom po oštrom kamenju i vojvođanskim barama, okrvavljenji i poniženi, ovo je jedna od najvećih budalaština. Po svojoj surovosti može se porediti samo sa nadrealističkom odlukom onih koji su nosili kapu sa tri roga i ratovali protiv boga, odlukom o zabrani držanja koza.

To su borbe u kojim nijedan gusan nikada nije stradao. Naprotiv, i pobednici i poraženi dožive duboku starost. Birokratska olovka i ostrašćeni zaštitnici životinja iz “Orke” koji nikad nisu prisustvovali borbama gusana i ne znaju da ti gusani ostaju kao članovi familije, sve do duboke starosti. Do prirodne smrti.

2. U Mokrin je stiglo pismo od načelnika republičkog ministarstva za poljoprivredu, Budimira Plavšića:

“U vezi s vašim zahtevom za dozvolu za održavanje manifestacije 'Smotra gusaka i borbe gusana', obaveštavamo vas da nije moguće održavanje ovakvog skupa. Članom 138. stav 6 (“Službeni glasnik” 91/05) zabranjeno je organizovati, finansirati ili biti domaćin borbi između životinja istih ili različitih vrsta. Takođe, naredbom o preduzimanju mera za sprečavanje pojava i suzbijanju zarazne bolesti ptica, avijarne influence (“Službeni glasnik 90/05 u tački 1. podtačka 3), zabranjeno je izlaganje i prodaja živih ptica i domaće živine na sajmovima, vašarima, pijacama, kao i održavanje izložbi ptica.”

3. U kafani “Belo pere”, gde se sastaju članovi udruženja guskara, svi pričaju samo o tome.

Nikola Beloš kaže: “Pa, ne može se o tome odlučivati iz kancelarije. Treba da dođu i da vide šta su to borbe guskova.”

Ogorčeni su i ljuti u Mokrinu.

Ne toliko zbog dela koji se odnosi na ptičji grip, koliko na deo koji se odnosi na trajnu zabranu održavanja borbi gusana.

Više od sto godina održavaju se ovde borbe gusana. Od osamdeset šeste, otkad je osnovano udruženje, i zvanično.

Bude i po pet hiljada gostiju koji dođu da gledaju borbe.

Ogorčeni su i na Udruženje za zaštitu životinja “Orka”, za koje kažu da je sve i pokrenulo.

“Guskovi ovde kod nas žive mal'ne kao članovi porodice.

LJubo Galić ima guska od sedamnaest godina a Obrad Bradić ima guska koji je star 23 godine. Guske koje se tove žive devet meseci i u klanicu, a guskovi su ovde ljubav. Pobednici pogotovu.”

Duško Kovačić, predsednik društva priča: “Ova manifestacija je rezultat spoja mudrosti i bezazlenosti Mokrinčana. Iskonski nagon gusaka i guskova usmeren je u najboljem cilju: odabiranju najboljih za razmnožavanje. Na seoskim pašnjacima u Vojvodini, pored reka, kanala i bara, nalazila su se jata gusaka. Danas je to retkost. Jedino se može videti u Mokrinu, Belom Blatu, Melincima... Nažalost, nema ni jedne guščarske farme. Na pašnjacima su se nalazila jata gusaka različitih vlasnika. Svaki gusak svoje jato ljubomorno čuva od upada guska iz drugog jata. Guske su sposobne da ocene najboljeg i najjačeg i da naprave 'ljubavni greh' sa njim. Tako je priroda postavila kriterijume pozitivne selekcije. To je poznato kod mnogih životinja. Na primer, ćurka voli tuđeg i boljeg ćurka a ćurkovi se obavezno tuku zbog prevlasti, ali bez stradanja.

Borba guskova je prava borilačka veština, ista je na pašnjaku, bez ljudi, i na Gusanijadi. Gusak donosi odluku o borbi. Onaj koji je spretniji nastoji da izazivaču nađe najslabiju tačku, a to je obično hvatanje kljunom za kožni nabor krila i određenog dela grudi, kako bi protivniku isključio upotrebu jednog krila. Ako on protivnika udara sa oba krila a protivnik ne uspe da oslobodi krila, pobednik se zna. Međutim, može situacija da se okrene. Veština je deo uspeha.

U ovoj borbi nikom nije pukla arkada, usna, nikom nije slomljena vilica, nije došlo do potresa mozga ...

Guske obavezno navijaju, a ljudi su tu ocenjivači svega u cilju unapređenja guščarstva.

Guska spada u vrlo zahvalnu životinju, ne traži skupu hranu – paša, žitarice i voda, to je sve, a meso joj je izuzetnog kvaliteta. Visoko cenjena jetra, salo i perje nezamenjive su sirovine za razne namene. Gusanijadu su tokom decenija posećivali mnogi ambasadori i niko je nije osuđivao zbog ugroženosti dobrobiti životinja, čak obrnuto.

Društvo 'Belo pere' je osnovano da bi mogli da dođemo do prvaka Mokrina. Jer borbe se organizuju sto godina. Mokrin je veliko prostranstvo i ima i stanovnika dosta i onda nikako nismo mogli da dođemo do tog prvaka. Jedan vlasnik od drugog je možda i dva kilometra. Na pola puta od vlasnika se puštaju guskovi. Naterivaju. I onda se odmerivaju snage. Tako smo došli osamdeset šeste do zvaničnog prvaka Mokrina. Od osamdeset šeste pa nadalje, svake godine se održavalo. Sa sve većim interesovanjem. Ne kod Mokrinčana, nego sa strane. Tako da smo na finale imali četir, pet hiljada posetilaca sa strane. I do dana današnjeg, sve bolje i bolje, sve više i više. Masovnije. Naše je bilo da što više građana Mokrina učestvuje u tom takmičenju. To smo potpuno uspeli. Sad imamo šezdesetak, možda i više od šezdeset osnovaca, dečaka koji su učesnici naše Gusanijade u borbi guskova.

Guskovi naši se tuku samo u vreme kad počne parenje gusaka i nošenje jaja. To je prirodno i kod divljih životinja i kod ptica, uvek se zna, neka ih je hiljade, koji su najjači. E, što smo mi to iskoristili i što je to posebna sorta koja voli borbu i voli kavgu... Ovi naši guskovi su za to rođeni. To je sorta koju držimo već pedeset godina. Vrtimo u krug i menjamo. Genetski je održavamo da ostane ona koja stvarno hoće da se bori i koja je za to rođena. Imaju od osam do dvanaest kila mužjaci, a ženke sedam, osam kilograma i teže. Krupni su to, jaki guskovi. To je masa. Najveći prijatelji i čuvari tih ptica smo mi. Kao svoje najmilije dete, tako se pazi gusak. Tu su bazeni, tu je zrnasta hrana. On se sam neće boriti nikad, nikog neće dirati, niti će se tući ako nema ženki. Jer, oni brane svoje devojke. Što se tiče ptičjeg gripa, to razumemo. To jeste strašno, ali ne razumemo zakon koji nam zabranjuje borbe guskova. To je nepravda.”

4.Zovemo Savu Košničara Terzića.

Ne može da dođe, teli kravu.

Ali možemo mi do njega.

Nalazimo ga u štali pored prelepog mladog telca. Sava ga trlja slamom a krava ga liže.

Biće to silan bik.

Sava je dobitnik mnogih medalja. Pobedio je dva puta na takmičenju u tucanju farbanim jajima i mnogo puta na Novosadskom sajmu sa rolovanim mokrinskim sirom. Pobedio je na takmičenju gusana njegov gusak Klej II.

“Sad ćete ga videti.”

Ulazimo u kuću a u hodniku preparirani gusak sa metalnom pločicom ispred.

“Kad su me novinari pitali šta ću da uradim ako moj gusak pobedi, rekao sam da ću da iznesem na šor bure vina da se svi počaste i da ću guska očuvati sve do prirodne smrti a onda ga preparirati. Pa, kako sam rekao, tako sam morao i da uradim.”

Nikola Tesla je kao dečak čuvao gusane i golubove.

Možda bi ovi iz “Orke” i njega trebalo da tuže.

“Prvoga guska sam dobio kad sam imao sedam godina. A sad imam pedeset dve. Bili su nekad u selu arteški bunari i pored njih uvek bara. Tu smo dovodili guske da piju i tu smo nateravali guskove. Nije ih ni bilo potrebno nateravati. Kako bismo došli, oni bi počeli da se tuku. Najmanje sto godina je tako.

Nekad smo nosili guskove na Novosadski sajam. I oni su tamo bili prava atrakcija. Organizovali smo to nekolike godine dok se preko medija nije pobunila organizacija za zaštitu životinja 'Orka'. A zašto onda ne zabrane čerupanje gusaka? Guske se na živo čerupaju i to ih mnogo više boli nego borbe. Ili, što ne zabrane škopljenje prasadi na živo? Nego zabranili guskove.”

Petar Ziramov, blagajnik društva “Belo pere” kaže: 'Orka' misli da mi to nešto naplaćujemo. Uvek je to besplatno. I polufinale i finale. Dođe i po četiri, pet hiljada ljudi. To je prilika da se nešto od naših proizvoda proda. A za samu organizaciju moramo da molimo od naših kafandžija i piljara da se da poneka gajba piva. Obrad Brdarić ima verovatno najstarijeg guska na svetu. Dvadeset tri godine. A oni nas optužuju da mučimo životinje. Ne mož' biti mučenje ako ga ti timariš i paziš dvadeset tri godine.”