Podmetanje holokausta

Da nekoliko reči o tome nije progovorila Sanda Rašković-Ivić, intervju Doris Pak, poslanika Evropskog parlamenta i člana delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu, prošao bi gluvo među srpskim zvaničnicima, obuzetim ove nedelje pitanjima korupcije i vlasništva više nego pitanjem Kosova. Niko drugi nije ni reč progovorio, pa nije ni Vuk Drašković, govoreći na stranačkom skupu, ali, kako je sam naglasio, kao ministar inostranih poslova.

Takva prilika je propuštena kada je Doris Pak u intervjuu “Večernjim novostima” rastumačila stavove (njene? Evropske unije?) o izgledima Srbije u pregovorima oko Kosova. “Mi smo u Nemačkoj morali skupo da platimo zlodela koja su vršena u naše ime, tako i Srbi moraju da se suoče sa onim što je Milošević radio u njihovo ime”, rekla je. Ukratko, šansu za Srbiju je upropastio Slobodan Milošević koji je sprovodio progon Albanaca na Kosovu i time trajno diskreditovao srpsku vlast na tom području.

Doris Pak, dakle, poredi Miloševićeve i srpske zločine na Kosovu sa nacističkim nemačkim zločinima u Drugom svetskom ratu. Pitanje bi moglo da se postavi i tako da li je to preuveličavanje ovih prvih ali i da li je to umanjivanje ovih drugih. Možda ideja da je Milošević isto što i hitler izgleda dopadljivo naročito onima koji na temelju te teze hoće da izgrade neki politički projekat – na primer, nezavisno Kosovo, ili imaju psihološku potrebu da osim Hitlera postoji još neki Hitler na ovom svetu, ali Milošević, ipak, nije bio Hitler.

Tako se pred početak pregovora o Kosovu uspostavlja stereotip po kojem bi Kosovu trebalo dati nezavisnost iz moralnih razloga, zbog srpskih greha na Kosovu, zbog Miloševićeve politike progona Albanaca. Tako sada govore čak i oni koji su Srbiji manje neprijateljski nastrojeni od Doris Pak.

Pa ako se srpski pregovarači i druga zvanična lica ne suprotstavljaju onome što se već četrdeset i više godine u Evropi smatra najgorom političkom blasfemijom, kako sutra misle da iznesu komplikovanije argumente? Poput, na primer, onog, da posle deset godina vlasti Slobodana Miloševića, tog surovog progonitelja kosovskih Albanaca, ne može u svetu da se nađe nijedan proterani Albanac, ali ima desetine i stotine hiljada proteranih Srba? Ili da je dva meseca humanitarne NATO-intervencije pobilo nekoliko puta više ljudi nego prethodnih godinu dana Miloševićevog terora? I to žrtava među civilima, dok su za Miloševićevog vakta pretežan broj činili naoružani pripadnici OVK.

Da li je bilo zločina i političke represije od strane Miloševića i srpske države? Naravno da jeste, da li iko kaže da nije. Ali, niti su zločini na Kosovu počeli sa Miloševićem niti su se završili kada je on zbačen sa vlasti. I najzad, u kakvoj je to vezi sa pitanjem (oduzimanja) suvereniteta? I da nam se, pride, poturaju zločini za koje bi se, doduše Doris Pak verovatno složila da je odgovornost individualna, ali kazna treba da bude kolektivna. Najzad, ako i usvojimo uspostavljanje ovakve međunarodne prakse, da se zbog zločina oduzima suverenitet, onda bi bilo pošteno da se utvrdi koliko suvereniteta treba da bude vraćeno zbog zločina nad Srbima koji su se desili nakon prestanka vlasti Beograda nad Pokrajinom?

Intervju Doris Pak je samo primer, istina dosad najočigledniji, sa koliko se nadmoći i ironije međunarodni aktivisti odnose prema Srbiji. Majčinski je posavetovala Srbiju da bi “trebalo više pažnje da posveti natalitetu nego izgubljenim teritorijama”, čime nas ovaj evropski zvaničnik obaveštava da su teritorije za koje pregovori tek počinju “izgubljene”. I još, da nam je pametnije da pravimo decu nego da se brinemo o granicama, o tome će da se pobrine Evropska unija.

Istina je da je spoljnja politika ove zemlje svedena na saradnju sa sudom u Hagu (čitaj, izručivanje optuženih) i da su domaći funkcioneri, suočeni sa stalnim “domaćim zadacima” koje uglavnom ne rade, razvili kompleks inferiornosti u komunikaciji sa Zapadom. Istina je i to da je Srbija umnogome za to sama kriva jer njenim vlastima ne mogu verovati ni sopstveni građani.

Da li defanziva u koju su zbog haškog pitanja naterani srpski političari treba da znači da treba i da mogu da prođu čak i takve stvari kao što su izjave poput ove koju je izrekla Doris Pak, zasnovane na opskurnim i, uostalom, netačnim predstavama o ulozi srpske države u događajima na Kosovu. U toku je proces u kojem se zvanična evropska istina o Kosovu svodi na nekakav masovni teror koji je iz Beograda sprovođen prema Albancima, i, sledstveno tome, Beogradu Kosovo treba oduzeti.

Možda srpski pregovarači misle da ih to više niko neće ni pitati i da je pitanje šta je bilo na Kosovu i kako je tačno bilo, postalo prevaziđeno u kontekstu političke odluke koja je, moguće, već doneta. Da, na primer, niko neće hteti da sluša kako masovni progon Albanaca 1999. nije bio posledica smišljene Miloševićeve politike prema Albancima, nego način vođenja rata u uslovima NATO-bombardovanja. A to nije isto. Ipak, da li to znači da treba ostaviti tumačima poput Doris Pak da unapred proglašavaju nezavisnost Kosova i to, očigledno nemajući bolje argumente, potkrepljujući virtuelnim srpskim holokaustom nad Albancima? Ili se treba pobuniti i, zašto ne, reći da mi ovde takve izjave možemo da čitamo i kao rehabilitaciju hitlerizma od strane nemačke poslanice u Evropskom parlamentu?

Da izgubimo nemamo šta. Koliko gore može da bude?