Krah Bušove doktrine

 

Pre samo tri godine, kada su američki vojnici bili na kapijama Bagdada, jedan euforični zvaničnik u Vašingtonu je rekao da će trupe, kada se malo odmore, “skrenuti desno”, ka Teheranu. Posle tri krvave iračke godine i odluke Irana da nastavi sa programom proizvodnje obogaćenog uranijuma Amerikancima nije do šale. Iako bi to žarko želeli, oni danas ne mogu ni desno, ka Teheranu, ni nazad, ka Vašingtonu. Problemi sa neukrotivim Irakom i sve izvesnije nuklearnim Iranom, možda vrate realizam, koji je Buš arogantno odbacio posle 11. septembra, u američku spoljnu politiku.

Zapadni eksperti tvrde da je uprkos iranskim zvaničnim demantijima teško zamisliti da nuklearni program koji su Iranci nastavili prošle nedelje, ima bilo koji drugi cilj osim proizvodnje nuklearnog oružja. Iran još uvek nije ovladao tehnologijom proizvodnje fisionog materijala, ali Wujork tajms piše da izraelski stručnjaci veruju da će, ako se nešto ne uradi, Iran preći ovaj ključni tehnološki prag u narednih godinu dana. Posle toga je samo pitanje vremena kada će proizvesti prvu nuklearnu bombu.

NOVA TRKA: Iran je odavno na meti vašingtonskih jastrebova. Da će Iran možda biti “sledeći” čulo se i pre godinu dana kada je ova zemlja saopštila da je razvila raketu dometa preko 2 000 kilometara. Analitičari smatraju da je Bušova izjava kojom je Iran svrstao u “osovinu zla” i činjenica da se sada američka vojska nalazi na iranskim južnim i istočnim granicama, opredelila lidere u Teheranu da, možda i po svaku cenu, krenu u proizvodnju nuklearne bombe. Oni, kao i severnokorejski vođa Kim Jong Il, po svemu sudeći veruju da je atomsko oružje jedino efikasno “sredstvo odvraćanja” agresivne supersile. “Iran je naučio lekciju. Oni žele da idu severnokorejskim, a ne iračkim putem”, tvrdi Natali Goldring, ekspert za širenje nuklearnog oružja sa Univerziteta u Merilendu.

Buš je tako svojom euforičnom i nesmotrenom izjavom pokrenuo novu nuklearnu trku koju je londonski Observer nedavno nazvao “flertovanjem sa Armagedonom”. Ne radi se tu samo o Severnoj Koreji i Iranu, članicama “osovine zla”. Uplašeni od severnokorejskog nuklearnog “uspeha”, Japan i Južna Koreja su pod pritiskom dela javnosti da se u cilju odvraćanja uključe u trku. Tu je i strah od pada Mušarafa, predsednika “nuklearnog” Pakistana, koga bi mogao da zameni fundamentalistički režim. Amerikanci sada razvijaju nuklearne bombe za uništavanje bunkera u kojima druge zemlje možda razvijaju svoje nuklearne bombe. Observer piše da je verovatnoća nuklearnog napada danas veća nego za vreme hladnog rata.

Kofer-nuklearke Kad su predsednika Buša nedavno pitali “šta je pojedinačno najveća pretnja američkoj nacionalnoj bezbednosti”, odgovorio je: “Oružje za masovno uništenje u rukama terorističke mreže”. Izjava Osame bin Ladena iz maja 1998. godine da je “dužnost svakog muslimana da pripremi što moćniju silu da bi terorisao neprijatelje Boga” uzima se kao ilustracija njegovih “nuklearnih ambicija”. Majkl Šojer, bivši šef CIA “stanice” koja se bavila Bin Ladenovom mrežom, izjavio je da je Al kaida od 1996. godine ozbiljno i profesionalno “pokušavala da nabavi nuklearno oružje”. Vašington post je napisao da bi “završni Bin Ladenov čin mogao da bude nuklearni napad na Ameriku”. Mediji su ovo povezivali sa vestima o “nedostajućem” nuklearnom materijalu iz Sovjetskog Saveza i s činjenicom da su važni podaci i naučni radovi bili dostupni na Internetu za stvaranje iluzije da je jednostavno napraviti nuklearno oružje. Bauk “nuklearne kofer-bombe” kao tajnog oružja terorista je tako počeo da kruži zapadnim svetom. Ova fobija je nakratko poprimila elemente histerije posle izveštaja oktobra 2001. godine – koji se kasnije pokazao kao lažan – da je Al kaida u posedu desetkilotonske nuklearne bombe ukradene u Rusiji i da planira da je detonira u Wujorku. Sovjeti su, kao i Amerikanci, razvili minijaturne nuklearne bombe, ali one nisu takvih dimenzija da bi mogle stati u bilo koji kofer. Detoniranje ovakvih bombi zahteva tim stručnjaka, nuklearni materijal u njima je upotrebljiv samo nekoliko meseci od dana “punjenja” i, povrh svega, nema dokaza da je neka od ovih bombi nestala iz sovjetskog nuklearnog arsenala. Rusi tvrde da su sve mini-bombe, “nuklearne mine” kako su ih zvali, razmontirali do aprila 2000. godine. Izjave pokojnog ruskog generala Aleksandra Lebeda da su u Rusiji ukradene desetine “nuklearnih kofer-bombi”, po tvrdnjama američkih zvaničnika, bile su izmišljotine ambicioznog generala željnog publiciteta. Ipak, od svih atomskih opasnosti ona od “nuklearne kofer-bombe” je najmanja. I to, kako piše Ričard Miniter u knjizi “Dezinformacije: 22 medijska mita koji potkopavaju rat protiv terora”, ne zbog toga što treba verovati ruskim demantijima ili američkim obaveštajcima, već zato što prepreke koje nameću zakoni fizike čine takav projekat teško ostavrivim čak i za najmoćnije svetske sile. Teroristi se mnogo lakše mogu dokopati “prljave bombe”. Za to im je dovoljna mala količina radioaktivnog materijala koji bi uz pomoć konvencionalnog eksploziva raspršili po zatvorenom prostoru. Broj žrtava bi bio minimalan, ali psihološki efekat ogroman. Najveća direktna posledica od detoniranja ovakve naprave – za koju se može iskoristiti čak i materijal koji koriste veće bolnice ili onkološki instituti – bio bi porast broja obolelih od raka.

Artur Šlezinger tvrdi da je Buš napravio “fatalnu promenu” kada je odustao od strategije koja je dobila hladni rat – “mešavine zadržavanja i odvraćanja uz pomoć multilateralnih organizacija”. Umesto prevencije rata, Buš se odlučio da do mira stiže “preventivnim ratom” ili “anticipatornom samoodbranom”, kako se to zove u rogobatnom vojničkom žargonu. Definišući novu doktrinu Buš je izjavio da “Amerika mora delovati protiv tih strašnih pretnji pre nego što se u potpunosti formiraju”.

Ali, SAD već nemaju dovoljno vojnika za sve “pretnje” širom sveta i iranski nuklearni izazov preti da sahrani Bušovu “preventivnu” doktrinu. Usamljena supersila ima milion vojnika, od kojih je manje od

400 000 “borbenih trupa”. SAD danas jedva da imaju dovoljno ljudstva koje nije “zakopano” u Iraku, Avganistanu i Južnoj Koreji i koje bi moglo da se nosi sa neplaniranim izazovima kakvi su uvek mogući u Saudijskoj Arabiji ili Pakistanu. Nova “oslobađanja” i Bušovi planovi o “širenju demokratije” po svetu postali su pusti snovi. Wujork tajms piše da Vašington “nema realističnu vojnu opciju” u Iranu koji je tri puta veći od poraženog, ali nepokorenog Iraka.

MOGUĆ USTANAK: Pri tome, novi iranski predsednik se pokazao kao lider koji, kako piše londonski Ekonomist, ne voli šargarepu i ne boji se debelog američkog štapa. A pitanje je i ko tu ima deblji štap. “Za razliku od Sadamovog Iraka, Iran, ako se oseti ugroženim, može da udari po američkim interesima na razne načine”, piše Yejms Felous. Pobeda nad Sadamom stvorila je u Iraku ono što je Piter Galbrajt nazvao “Bušovom islamskom republikom” u kojoj Iran ima sve veći uticaj. Neki analitičari već pišu o iranskom “preuzimanju Iraka”. Iranski šiitski saveznici u Iraku mogu podići ustanak i Amerikancima “zagorčati život” mnogo više nego sunitski pobunjenici sa kojima se sada nose sa velikim teškoćama.

Iran bi mogao da upotrebi i naftu, svoje najjače oružje. Islamska republika je četvrti najveći proizvođač nafte na svetu i odluka da se povuče sa tržišta bi dovela do ogromnog skoka cena i imala ozbiljne posledice na zapadne ekonomije, naročito SAD koje konzumiraju četvrtinu svetske proizvodnje. Svestan značaja iranske nafte predsednik Ahmedineyad je izjavio da “onima koji koriste teške reči protiv Irana, Iran treba deset puta više nego što su oni potrebni nama”. Wegova zemlja ima i devizne rezerve od preko 40 milijardi dolara i ne bi osetila posledice kratkotrajne obustave izvoza. Zahvaljujući obilju nafte, gasa i rudnim bogatstvima Iran može dugo da izdrži i najoštrije ekonomske sankcije.

Americi će posle iračkog haosa biti još teže da za pritisak na Iran dobije podršku drugih zemalja i ostvarenje svojih interesa uvije u oblandu volje “međunarodne zajednice”. Bušovi saradnici sada traže nametanje sankcija UN-a i uključivanje Saveta bezbednosti iako su pre tri godine opisivali UN kao “nerelevantnu” organizaciju “za koju se jedva može reći da postoji”. Ako se ima u vidu koliko su bili pogrešni “podaci” zapadnih službi o iračkom programu proizvodnje “oružja za masovno uništenje”, Amerikancima će biti izuzetno teško da “prodaju” procene obaveštajaca da je Iran sada samo 4 do 10 godina daleko od prve bombe.

Nuklearni klub Stari članovi: SAD (test eksplozija 1945. godine), poseduju oko 6 000 nuklearnih glava Rusija (1949), 5 000 Velika Britanija (1952), 200 Francuska (1960), 350 Kina (1964), 300 Novi članovi: Indija (1974), procenjuje se da ima između 45 i 90 nuklearnih glava Pakistan (1998), 30-50 Izrael (nepotvrđeno, pretpostavlja se od 1979), 75-200 Severna Koreja (nikada nije testirala nuklearno oružje), nema nezavisnih procena broja nuklearnih glava Bivši članovi: Belorusija i Kazahstan su sve nuklearno oružje koje se na njihovoj teritoriji našlo u trenutku raspada Sovjetskog Saveza vratili Rusiji. Nije jasno da li na teritoriji Ukrajine i dalje ima sovjetskih nuklearnih raketa. Južnoafrička Republika je osamdesetih napravila šest nuklearnih bombi, ali je to do sada jedina država koja se dobrovoljno odrekla nuklearnog oružja i uništila celokupan arsenal početkom devedesetih. Najmanje dvadeset zemalja je pokušalo da napravi nuklearnu bombu prethodnih decenija. Iran: Iranski nuklearni program je započeo još 1974. godine uz nemačku pomoć. Prekinut je kada je imam Homeini došao na vlast 1979. godine, da bi uz pomoć Rusije bio nastavljen 1992. godine. Jedanaest godina kasnije je otkriveno da Iran već 18 godina tajno pokušava da proizvede visoko obogaćeni uranijum. Iran je prošle nedelje uklonio pečate na postrojenjima sa centrifugama koje se koriste za obogaćivanje uranijuma. Predsednik Ahmedinedžad insistira da Iranu ne treba nuklearno oružje, ali da su zemlji nuklearna “istraživanja neophodna radi života i dinamizma nacije”.

Iran još uvek može da računa i na razumevanje Rusije i Kine. Rusija u Iranu gradi nuklearku. Kina, koja 12 odsto svojih potreba zadovoljava uvozom nafte iz Irana, protivi se sankcijama, pa čak i njihovom razmatranju u Savetu bezbednosti. Najveći uvoznik iranske nafte je Japan.

BEZ DOBROG REŠEWA: SAD nemaju puno dobrih rešenja, ali veruju da je, kako je to rekao Vilijam Kristof, jedan od vodećih neokonzervativaca, “nuklearni Iran neprihvatljiv”. SAD mogu da se oslone na Izrael, koji Iran smatra najvećom pretnjom svojoj bezbednosti. Benjamin Natanjahu, vođa desničarskog Likuda, već je obećao da će ako pobedi na izborima u martu slediti primer premijera Menahema Begina koji je 1981. godine naredio bombardovanje iračkog nuklearnog reaktora Osirak.

“Iranska pretnja je egzistencijalna. U tom smislu nastaviću nasleđe Begina”, izjavio je Natanjahu. “Izrael ni pod kakvim uslovima ne može dozvoliti nekome sa neprijateljskim namerama da ima kontrolu nad oružjem za masovno uništenje koje može ugroziti naše postojanje”, rekao je Ehud Olmert, vršilac dužnosti izraelskog premijera. Izraelci su već pripremili bombe za uništavanje betonskih podzemnih bunkera, ali, kako piše Gardijan, nemaju nameru da ih koristi dok traju diplomatski pokušaji.

Izraelski F-15 bombarderi su 1981. godine sa lakoćom uništili nezavršeni irački reaktor koji su 30 kilometara od Bagdada gradili francuski stručnjaci. Ali, iranski nuklearni problem je puno razvijeniji od iračkog i istraživanja se obavljaju na stotinama lokacija, često u gusto naseljenim stambenim četvrtima. Felous smatra da bi ovakav izraelski udar “možda samo za tri godine odložio ostvarenje iranskog cilja po ceni još veće ozlojeđenosti režima i njegovih podanika. Iranska namera bi, kada konačno napravi bombu, bila još neprijateljskija”.