Stabilnost stvaralačke samosvesti

U beogradskom Muzeju savremene umetnosti odvijaju se tri istovremena važna događaja, praćena posebnim izložbama: otvorena je nova muzejska postavka, obeležava se četrdeseta godišnjica njegovog otvaranja, i čini se omaž njegovom osnivaču i dugogodišnjem upravniku, Miodragu B. Protiću. Ovaj osvrt odnosi se na ovaj treći segment sadašnjeg spektakla u muzeju.

Protićeva izložba na Ućšu ima još jedan motiv. Umetnik je, naime, po drugi put poklonio muzeju značajan broj svojih slika – prvi put, to je učinio 1992. godine. Ovom novom donacijom, broj Protićevih darova čini 67 dela, i predstavlja najveći individualni legat kojim muzej raspolaže.

On obuhvata sve Protićeve stvaralačke faze što se smenjuju u vremenu dužem od pola veka, od ranih radova, nastalih pre 1945. pa do platna sa nazivom “Noć”, iz 2002. godine. Protićev opus stvaran je sistematično, u ciklusima. Svi ti ciklusi predstavljeni su na ovoj izložbi. Da pomenemo samo one najznačajnije: “Horizonti (1971. – 74.), “Sazvežđa” (1972. – 80.), “Maljeviču u čast” (1976. – 82) “Znakovi vremena” (1979.- 80.).

Ova izložba potvrđuje poznate i dobro ocenjene kvalitete Protićevog slikarstva: kontinuiranu razvojnu liniju originalne poetike i ikonografije, čistotu likovnog izraza, razgovetnu logiku u realizaciji osnovne ideje koja spaja u organsku celinu sve navedene faze, i što je najvažnije, vrhunski stvaralački domet svake pojedinačne kreacije u okviru globalnog estetskog koncepta. Izricane ocene o vrednosti Protićevog dela, otud, kao da ne podležu promenama. Za to delo se može reći, kao i pre dve, tri decenije, da predstavlja prvorazredno dostignuće koje reprezentuje estetiku visokog modernizma, čiju koherentnost nisu poremetile hirovite promene u vremenu u kome je nastajalo. Posle faze početničkog figuralizma, Protić je ušao u prostor slikarske apstrakcije. Prvobitno “meke” oblike i emotivno izražajne gestove na njegovim platnima zameniće čvrste, “stroge” geometrizovane forme u kojima zahtevi prostorne kompozicije gotovo eliminišu detalje. Taj formalni redukcionizam, međutim, nikad nije upao u zamku minimalističkog asketizma. Strogost Protićevog geometrizma gubi prividnu “hladnoću” upotrebom “semantičkog ključa” koji otvara njegov duboki metafizički prostor. U tom na izgled intelektualno kontrolisanom svetu anonimnih kontura, posmatrač otkriva znakove uvek žive osećajnosti. Kao što je sintetisao formu svojih kompozicija, Protić je “ukrotio” i boju, sveo spektar svoje palete na dve, tri boje, na prigušene tonove umbre, okera, zelene i smeđe-crvene. Ne retko, on koristi samo “ne – boje”, crnu i belu. I ako su, tehnički, slikana na isti način, Protićeva platna ne stvaraju utisak ponavljanja i osećaj monotonije. Oživljavaju ih unutarnje različitosti njihovih struktura.

Ovo je prilika da se postavi jedno do sad zaobilaženo, pa možda i namerno izbegavano pitanje: šta je uzrok Protićeve načelne “nepromenjivosti”, njegovog “imuniteta” prema uticaju krupnih promena koje su se, za njegovog vremena, posebno u poslednjim decenijama, dogodile u likovnim umetnostima. Reći da je ovaj slikar odoleo “novim” izazovima zbog zaziranja od promena, jer u njima “nije video sebe”, zvučalo bi više nego neubedljivo. Može se sa sigurnošću reći da je virus “nove umetničke prakse” koji je prodro u naš kulturni prostor sedamdesetih godina minulog veka, bio predmet pomnog Protićevog posmatranja. To što on nije ostavio trag u njegovom delu odgovara Protićevom promišljenom, kritičkom stavu. Protić stoji među onim našim umetnicima koji su svesni da to što smo dobili od “novih praksi” u ovom trenutku još uvek nije pouzdano verifikovano. Ono se, sa jedne strane, prikazuje kao zaloga “razvoja” naše umetnosti i ističe se kao pokazatelj njenog “svetskog” legitimiteta, a sa druge izgleda kao uzročnik nastanka najdublje stvaralačke krize, nastale u “nesrećnom vremenu”, uzrokovane pomanjkanjem osećaja autentičnog identiteta, kompenziranim jeftinim importom belosvetske nadriumetničke konfekcije sa oznakama providnih simulacija. Tako je, kaže se, krenula naša kulturna tranzicija, analogna onoj društvenoj, sa uočljivim znacima duhovne dezorijentacije, sumnjivo motivisane povodljivosti i konfliktne nervoze. Otud se Protićevo držanje može oceniti kao još jedan znak njegove samosvesne, duhovne i stvaralačke stabilnosti. On ima svoje razloge ako veruje da visoka moderna nije rekla poslednju reč, uprkos izazovima efemernih reformističkih tenzija koje su nagonski ili svesno, težile da preseku njen kontinuitet, a potom da izbrišu i trag svoga “podviga”...