Oprezno s Nedićem

U situaciji kad se Engleska našla pred opasnošću nemačke invazije, Čerčil je 20. maja 1940. poslao depešu Ruzveltu, u kojoj između ostalog kaže: “...Ako bi ova zemlja bila od strane Amerike ostavljena svojoj sudbini, niko ne bi imao prava da osudi one koji bi tada bili odgovorni, ako bi oni postigli najbolje moguće uslove za preživelo stanovništvo...”.

Sedamnaestog avgusta 1945. u engleskom Donjem domu diskutovalo se po pitanju šest okupiranih engleskih Kanalskih ostrva. Umesto osude njihovih vlasti zbog kolaboracije, one su pohvaljene, jer su zaslužile priznanje. Odlikovano je 29 ostrvskih funkcionera, jedan na predlog samog Čerčila. Ovo zvuči mudro samo ako je primenjeno na druge. Od nas su takvi i posle šezdeset godina još uvek okićeni komunističkim atributima: “kolaborateri”, “domaći izdajnici”, pomagači neprijatelja”, “sluge okupatora”, itd.

U NIN-u se Nedić naziva jedinim neporaženim generalom u aprilskom ratu. On je bio poražen i to ga je bolelo. Sam je govorio: “Ja sam internirani ratni zarobljenik”.

Stiven Klisold, član Meklinove misije kod Tita, u memorandumu Forin ofisu novembra 1947. godine piše: “Nedićeva administracija se uspešno oduprla Nemcima, njihovom pritisku, da pošalju jedno odeljenje dobrovoljaca na Istočni front i ono nije nikada poslato”. Američki novinar David Martin kaže: “Jedini među evropskim narodima, Srbi i Poljaci, nisu dali ni jedan jedini vojnički odred za aktivnu podršku nemačkoj vojsci”. Kada je u toku zime 1941/42. u Beograd sa službom došao nemački general policije Avgust Majsner, pozvao je Qotića i zatražio da srpski dobrovoljci pošalju bar jednu četu sa zastavom na istočni front, Qotić je odgovorio: “Mi ne možemo nikoga poslati na istočni front, jer mi nismo vaši saveznici. Naprotiv, mi smo vaši robovi...” Kada se obratio Nediću, dobio je sličan odgovor.

Uostalom, iako je u “Dejli mejlu” od 7. maja 1947. novinarka Rut Mičel napisala: “... Postoje neoborivi dokazi da Milan Nedić nije bio kolaborater u smislu jednog kvislinga Lavala ili čak i Petena...”, Nedić je sam za sebe mudro rekao Adamu Pribićeviću: “Lako je Otaybini dati život, jer to boli sekund, dva. Ali nije lako dati obraz, jer to boli i u grobu. Vi ćete me streljati ili obesiti kad se tragedija svrši. Ali ja ću leteći ka raju, ne ka paklu, videti bar milion Srba, koji mi duboko zahvaljuje, jer ih je u životu ostavila – ‘moja izdaja’.” Zato pozdravljam ovaj potez “Glasa javnosti”, nakon nekoliko knjiga Nedićevih govora već objavljenih kod nas u izdanju “Grafopublik” i “Slobodne knjige”).

Branislav A. Žorž,

Beograd