Nova podela među bogatima

Pre skoro 15 godina u knjizi “Rad nacija” (The Work of Nations) opisao sam tri nivoa radne snage koja postoji u većini razvijenih zemalja. Na dnu su radnici koji pružaju usluge, uglavnom u prodavnicama, restoranima, hotelima, bolnicama. U sredini su proizvodni radnici u fabrikama i radionicama, koji obavljaju jednostavne zadatke koji se stalno ponavljaju. Na vrhu su simbolički analitičari, kao što su inženjeri ili advokati, koji manipulišu informacijama da bi rešili probleme. Oni su školovani da misle kritički i skoro svi imaju univerzitetsku diplomu. Oni su obrazovani radnici nove privrede.

Predviđao sam da će napredak u tehnologiji i globalizacija povećati jaz u platama i šansama između ova tri sloja radne snage. Nažalost, bio sam u pravu. Proteklih godina 85 odsto bogatstva SAD nalazilo se u rukama pet najbogatijih Amerikanaca. Međutim, nisam predvideo da će tri sloja tako dramatično promeniti oblik.

Gornji i donji sloj se šire, dok se srednji smanjuje mnogo brže nego što sam očekivao.

Simbolički analitičari čine više od petine ukupne radne snage u razvijenim privredama, dok su pre 15 godina činili oko 15 odsto. Wihove plate u razvijenim zemljama rastu u poređenju sa zaradama ostalih radnika. U Kini pet odsto najbogatijih sada kontroliše polovinu svih bankarskih depozita. Simbolički analitičari u Indiji postaju nova nacionalna elita. Javljaju se dve različite grupe simboličkih analitičara: nacionalna i globalna. Većina simboličkih analitičara i dalje radi u okviru nacionalne privrede, manipulišući različitim vrstama simbola uz pomoć kompjutera. Oni se nalaze u središtu srednje klase svojih država – kao računovođe, inženjeri, pravnici, novinari i drugi visokoobrazovani stručnjaci.

Međutim, na samom vrhu se javlja jedna nova grupa: direktori svetskih korporacija, partneri i rukovodioci u svetskim investicionim bankama, advokatskim kancelarijama i konsultantskim firmama. Za razliku od većine nacionalnih simboličkih analitičara, globalni simbolički analitičari skoro sav posao obavljaju na engleskom jeziku i dele sve sličniju kosmopolitsku kulturu. Većina svetskih simboličkih analitičara se obrazovala u istim elitnim institucijama – Braunu, Kolumbiji, Kornelu, Darmutu, Harvardu, Prinstonu, univerzitetu Pensilvanija, Jejlu, Oksfordu, Kembriyu, Londonskoj školi ekonomije ili Kalifornijskom univerzitetu Berkli.

Oni rade u sličnom okruženju – poslovne zgrade od stakla i čelika u najvećim gradovima sveta, brzi avioni i međunarodna odmaralištima za poslovne sastanke. Osećaju se isto onoliko udobno u Wujorku, Londonu ili Ženevi, koliko i u Hongkongu, Šangaju ili Sidneju. Kada ne rade – a obično rade vrlo mnogo – žive lagodno i uživaju u golfu i najluksuznijim hotelima. Wihova zarada i bogatstvo su daleko veći nego kod nacionalnih simboličkih analitičara.

Postoji dobar ekonomski razlog zbog koga se pojavila ova grupa globalnih simboličkih analitičara. Svetska trgovina sada se odvija na nivou i sa kompleksnošću koje nijedan trgovinski ugovor ne može adekvatno da pokrije i nijedan pravni sistem efikasno da garantuje. Zato globalni trgovci moraju sve više da se oslanjaju na veliku mrežu onih kojima veruju. Ova vrsta poverenja zavisi od ličnih veza – od “kapitala veza” koji nastaje na dobroj volji i poverenju svih u sve unutar poverljivog kruga ljudi. Globalni simbolički analitičari unutar poverljivog kruga dele neku vrstu franšize brenda koja otvara vrata i sklapa poslove. Oni provode mnogo vremena ispred kompjutera i na telefonu, ali dosta vremena odvajaju i za sastanke licem u lice širom sveta.

Sve veći broj simboličkih analitičara podstiče i rast u najnižem nivou među radnicima koji pružaju usluge. Oni su nekada činili otprilike trećinu radne snage u razvijenim zemljama, a sada skoro polovinu. Danas više Amerikanaca radi u perionicama i radnjama za hemijsko čišćenje nego u železarama; više u bolnicama i staračkim domovima nego u bankama i osiguravajućim kompanijama. Više njih radi u “Vol-Martu” nego u čitavoj američkoj automobilskoj industriji. To se događa zato što domaćinstva čiji su članovi zaposleni traže nekoga ko će obavljati kućne poslove za koje oni nemaju vremena, zato što stanovništvo razvijenih zemalja stari, što povećava potražnju za staračkim domovima i zato što najbogatijih 10 odsto stanovništva ima diskrecioni prihod da može sebi da priušti veliki luksuz. Oni iznajmljuju trenere, masere, šofere, baštovane, kuvare i terapeute svih vrsta. Međutim, ponuda servisnih radnika se povećava brže nego potražnja, zbog priliva novih imigranata i radnika za kojima više ne postoji potreba u rutinskoj proizvodnji. Zbog toga su ovi poslovi slabo plaćeni.

U međuvremenu, broj radnika u proizvodnji je opao sa trećine radne snage u razvijenim privredama pre 15 godina na četvrtinu. Rezultati istraživanja 20 vodećih privreda, koje su sproveli analitičari “Alajans kepital menaymenta” iz Wujorka, pokazali su da je od 1995. do 2002. godine ugašeno više od 22 miliona radnih mesta u fabrikama. Amerika, čak, nije ni bila najveći gubitnik. Amerika je izgubila oko 11 odsto fabričkih poslova, Japan 16 i Brazil 20 odsto. Najveće iznenađenje je Kina koja ubrzano postaje svetska fabrička prestonica: ona je izgubila 15 odsto fabričkih poslova. Šta se dešava? Odgovor staje u dve reči: veća produktivnost. Fabrike postaju efikasnije, sa novom opremom i tehnologijom, a u zemljama kao što je Kina, tržišne reforme zamenjuju stare državne fabrike modernim. Zbog toga su otpušteni milioni fabričkih radnika, iako Kina proizvodi više fabričke robe nego ikada.

Rutinski kancelarijski poslovi nestaju istom brzinom kao i rutinski fabrički poslovi. Skoro svaki kancelarijski posao – sastavljanje zahteva, hipoteka – danas mogu jeftinije i preciznije da obave specijalizovani kompjuterski programi. Poslovi koji ne mogu da se pretvore u softver premeštaju se u zemlje sa jeftinom radnom snagom brzinom kojom telekomunikacijski sistemi mogu da stignu do njih. U inostranstvo ne odlaze samo kol-centri, tehnološka podrška i rutinsko kompjutersko kodiranje, već i poslovi oko prijavljivanja patenata, razvoda brakova i nekih domena istraživanja. Ovaj trend podrazumeva sve veći sukob interesa u vrhu, između nacionalnih i globalnih simboličkih analitičara. Sve više poslova nacionalnih simboličkih analitičara iz razvijenih zemalja – uključujući programere, inženjere, dizajnere i istraživače softvera – odlazi nacionalnim simboličkim analitičarima u Kini, Indiji i Jugoistočnoj Aziji. Taj trend je nezaustavljiv. “Simens”, “Nokia” i “Yeneral elektrik” već vrše istraživanja u oblasti proizvodnje u Kini. Zbog toga profesionalci iz razvijenih privreda postaju sve zabrinutiji za sigurnost radnog mesta i sve manje odobravaju slobodnu trgovinu i tržišta otvorenog kapitala. S druge strane, globalni simbolički analitičari imaju ogromnu i sve veću ulogu u globalizaciji.

NJihov kapital veza je daleko teže prenosiv u Aziju. Dakle, u trenutku kada se globalizacija intenzivira, njihove veštine su traženije nego ikad.

Strahovi nacionalnih simboličkih analitičara su preuranjeni. Potražnja za njihovim veštinama i dalje raste, uprkos novoj konkurenciji. Zarade visokoobrazovanih u Americi i većini razvijenih zemalja su i dalje veće nego plate radnika sa srednjom stručnom spremom. Kada bi se potražnja za simboličkim analitičarima smanjivala, očekivali bismo suprotno. Međutim, ako razvijene zemlje ne ulože više u obrazovanje i osnovno istraživanje, za nekoliko decenija bi mogle da izgube vodeću ulogu u nauci, tehnologiji i proizvodnji robe sa PDV. U Kini i Indiji sada diplomira više inženjera i informatičara nego na američkim i evropskim univerzitetima. Nacionalni simbolički analitičari u razvijenim zemljama će u nekom trenutku izgubiti tlo pod nogama, dok će globalni simbolički analitičari nastaviti da dominiraju svetskom trgovinom. Jaz u zaradi i bogatstvu među njima će se produbiti. Oni će bukvalno živeti u različitim kulturama.

Robert B. Reich (Nenjsnjeek)