Ica je samo hteo posao

Građanin Marković Ivan zvani Ica, od oca Miroslava, ostao je bez 4.000 dinara zato što je gledao te-ve i na njemu ugledao genijalan način na dođe do nešto para, ili makar do posla. Pa se prijavio da je atentator na Bogoljuba Karića...

U novinskim naslovima o hapšenju Ivana Markovića reč atentator odmah je stavljena pod znake navoda. Vest je glasila da je Marković uhapšen u kafiću “Baunti”, da je saslušan u policiji, a nedugo zatim je i vraćen na slobodu. Bez krivične prijave, ali i bez one četiri hiljade dinara koje mu je razrezao sudija za prekršaje zato što nema prijavljeno mesto boravka.

Ovde izloženo finale priče o Ivanu Markoviću, “atentatoru” na Bogoljuba Karića, imalo je svoju strašno brižljivu razradu. Kako je sam ispričao policiji, dana 19.1.2006. godine (prošli četvrtak) sedeo je kod kuće “u večernjim časovima” i gledao televiziju, “pa je video i čuo aktuelnu situaciju koja se dešava oko Bogoljuba Karića”. U sklopu toga, video je i čuo i da se govori nešto o pretnjama Bogoljubu Kariću. Tu mu se upalila lampica, odnosno “došla ideja” da smisli priču kako je baš on čovek kome je plaćeno da ubije Karića; ali da on to neće da učini nego će sve da kaže Karićima, pa oni ako ga se posle sete, sete...

Marković je, skromno, na umu imao “neki posao ili novac”. U svakom slučaju, na televiziji je, u nastavku programa, video i Karićevog advokata Slobodana Šoškića, te je pozvao 988 i dobio telefon advokatske kancelarije. Sledećeg dana odlazi u kancelariju i Šoškićevom sinu govori da su ga “neki ljudi unajmili da ubije Bogoljuba Karića za 600 000 evra” i da on to “neće da učini”. Narednog dana, u subotu 21. januara, sastaje se i sa advokatom Slobodanom Šoškićem i ponavlja mu istu priču. Iz kancelarije odlaze u obližnji kafić, spomenuti “Baunti”, gde ga hapse.

U izjavi za NIN advokat Šoškić kaže kako Ivan Marković od njega nije tražio novac, nije se predstavio i nije kazao ko mu je navodno dao onih 600 hiljada evra za atentat na Bogoljuba Karića. Advokati su, posle prvog kontakta sa Markovićem, o tome obavestili Karićevo obezbeđenje, koje je onda – “posle procene da bi stvar mogla da bude ozbiljna” – slučaj prijavilo policiji. Šoškić, ipak, u ovu neozbiljnu priču o atentatu, ili priču o neozbiljnom atentatu, unosi i logičnu primedbu – da li je tvrdnja o ideji da zaradi novac tako što će se “prijaviti” kao atentator, zapravo Markovićev način odbrane, tj. da iza svega ima i nečega mnogo ozbiljnijeg od gledanja TV programa, pozivanja 988 i ostalog. Nevesela iskustva iz prošlosti svakako ostavljaju prostora sumnjama, makar i ako su neutemeljene. “S druge strane”, dodao je Šoškić, “iako deluje da je Marković isuviše brzo pušten, moguće je da je policijska istraga zaista pokazala kako nema razloga za brigu”.

Ivan Marković, pošto smo stupili u kontakt s njim, nije želeo da govori o odličnoj ideji koja je pošla naopako.

A Bogoljub Karić je, u “Utisku nedelje”, zato što “mora da se upoređuje s tim”, svoj slučaj inventivnog Markovića uporedio sa Limesom i Ibarskom magistralom. Pa kud’ puklo da puklo.

Ko je Ivan Marković? Četrdesetpetogodišnji Ivan Marković iz Niša policiji se predstavio kao nezaposleni kockar iz Minhena, privremeno iz Beograda a povremeno iz Vlasenice (BiH). U Nemačkoj je od 1981. godine, tu se i oženio. Dece nema, nema ni nemački pasoš. Živeo je tako što je sa Turcima i Grcima držao kockarnice i barove po Minhenu. Huda sreća ga je pre oko godinu dana povezala sa zaplenom 10 grama heroina, pa je morao da beži iz Nemačke. U Beograd, pa u tazbinu u Vlasenici, pa natrag u Beograd. Ovde se, dok nije došao na ideju da se zaposli kod Karića, “uglavnom kockao po gradu sa par prijatelja”.