Mesto “proklete mržnje”

Knjiga koja je prvih godina rata u Bosni “obojila svetsku percepciju tragedije”, glavno štivo onih koji su odlučivali, bio je putopis “Balkanski duhovi” Roberta Kaplana. Kaplan u početku i nije imao neku konkurenciju – on kaže da je osamdesetih Balkan bio opskurno mesto, Amerikancima poznato koliko i Etiopija. Wegovi “Balkanski duhovi” su dugo vremena bili najprodavanija knjiga o Balkanu u SAD i prva koju su pročitali predsednik Klinton i Kolin Pauel. Kaplan je pisao o Balkanu kao mestu “prokletom mržnjom” i njegove metafore su postale važan argument protivnika zapadnog vojnog mešanja u Bosni. Mada je Kaplan, i danas jedan od uticajnijih američkih novinara, kako sam kaže, odmah po izlasku knjige “javno zahtevao snažnu vojnu intervenciju protiv bosanskih Srba”. I pored toga, Timoti Garton Eš ga je optužio da je “dao kredibilitet raširenom verovanju da su krvavi etnički sukobi endemski na Balkanu i da je nova runda krvoprolića neizbežna”.

Kaplan je svoju knjigu napisao pod ogromnim uticajem Rebeke Vest. Wena knjiga “Crno jagnje i sivi soko” bila mu je glavni vodič. Kaplan je napisao da se malo toga menja na Balkanu jer su slike na koje je nailazio bile iste kao one koje je Vest opisala pedeset godina ranije. Rebeka Vest je bila jedna od najplaćenijih novinarki svoga doba, Kristijan Amanpur tridesetih. Ona je ličnim i često pristrasnim tekstovima mnogima na Zapadu približila vizantijsko nasleđe o kojem su čak i najobrazovaniji znali vrlo malo. Ova feministkinja bila je očarana Balkanom i seksualnošću Balkanaca. Verovala je da Evropa duguje mnogo Srbima zbog zaustavljanja Turaka. “Slovene” je opisala kao “hrabre, umetničke duše”, ali ni “nalik jagnjetu”. Ričard Tilingast ju je nazvao “dobronamernom rasistkinjom”.

Knjiga “Crno jagnje i sivi soko” je ponovo štampana 1993. i od tada je doživela nekoliko izdanja – veliki uspeh za putopis veličine Starog zaveta. Samo u SAD tokom bosanskog rata prodata je u 21 000 primeraka. Rebeka Vest je uticala na lorda Ovena koji u knjizi “Balkanska odiseja” piše o “kulturi nasilja na raskrsnici civilizacija” i “tradiciji rešavanja sukoba oružjem”. Rouz Ramos nalazi u Vens-Ovenovom planu uticaje Rebeke Vest. Ugledni “Wujorker” je napisao da je Vest svojom knjigom “čudnim sledom okolnosti... pomogla da obezbedi da se sramotno (balkansko) nasleđe nastavi”. Wenu knjigu je citirala većina autora koji su o Balkanu pisali devedesetih, uglavnom da bi ilustrovali korene prosrpskih stavova na Zapadu.

Tokom rata je čak i balkanizam, jedan sasvim zapadni, nebalkanski proizvod, postao sasvim balkanizovan. Vesna Golsvorti piše da su posmatrači koji su dolazili na Balkan da “reše problem”, ili su se bavili Balkanom, vremenom počinjali da pokazuju znake ostrašćenosti i “pristrasnosti koja se obično pripisuje pripadnicima balkanskih naroda... Među pobornicima sukobljenih (balkanskih) strana na Zapadu pitanja vezana za balkanske sukobe devedesetih proizvela su toliku količinu zlobe, ličnih vreda i uzajamnih pokušaja da se unište reputacije.”

Neki su Vestovu i Kaplana okrivili za “Klintonovu konfuznu politiku prema Bosni”, “legitimisanje nacionalističke vizije Balkana” i širenje uverenja da je “etnički sukob uzrok jugoslovenskih ratova” devedesetih. Optuživani su i da snose odgovornost za odlaganje zapadne intervencije, da su doprineli produžavanju opsade Sarajeva i da su posredno odgovorni za masakr Srebreničana. “Koliko je autor odgovoran za korišćenje svoje knjige, staro je i još uvek interesantno pitanje”, napisao je Timoti Gerton Eš razmatrajući Kaplanovu odgovornost.

Klintonovi saradnici tvrde da je predsednik bio oduševljen Kaplanovom knjigom. On je kod Klintona navodno stvorio “pesimizam” u vezi s Balkanom zbog koga predsednik nije delio entuzijazam najbližih saradnika o pitanju vojne intervencije protiv bosanskih Srba. Preokret je stigao tek pošto je objavljena knjiga “Bosna – kratka istorija” Noela Malkolma 1994. godine. Pre prelaska na balkanske teme Malkolm je objavio knjige kao što su “Koreni engleskih besmislica” i “Pisma Tomasa Hobsa”. Ništa nije ukazivalo da se tu krije neko ko će izvršiti ogroman uticaj na balkanizam. Holbruk je kasnije objašnjavao da misli da bi bosanski rat bio znatno kraći da je Malkolmova knjiga izašla ranije. On je iz Malkolmovih knjiga o Bosni i Kosovu izvukao zaključak da je balkanska istorija mešavina komplikovanog i trivijalnog koju je najbolje ignorisati.

Sve kasnije objavljene knjige, čak i tiražna “Smrt Jugoslavije”, Lore Silber i Alana Litla, ostale su u senci Malkolmovog i Kaplanovog dela. Dok je sam termin “balkanizacija” ostao nabijen značenjima koje pominju ili sugerišu Kaplan i Vest, odnos zapadnih vlada i medija prema Balkanu je u potpunosti podlegao Malkolmovoj interpretaciji. Wegov crno-beli portret u kome je crno rezervisano skoro isključivo za Srbe, potisnuo je u svetskim koridorima moći sliku svebalkanskog sivila koje je nudila Kaplanova knjiga. Na tragu Malkolmove paraistorije napisane su novinske reportaže koji tvrde da je predratno, komunističko Sarajevo bilo “balkanski San Francisko”, “mesto u kome je vazduh slobodniji”, oaza slobode za balkanske homoseksualace i demokrate, a Beograd “srce tame” i “kolevka nacionalizma”. Zločin u Srebrenici i Miloševićeva brutalnost umanjili su želju novih zapadnih “tvoraca” balkanizma da obrate pažnju ili uzmu za ozbiljno argumente koji ne idu u prilog Malkolmovoj prilično selektivnoj, ali danas neverovatno popularnoj sintezi.

“Postoje sumnje da li je Balkan uopšte deo Evrope. Ozbiljni političari u Francuskoj, Nemačkoj i Austriji su govorili pre samo deset godina da zemlje sa vizantijskim i otomanskim nasleđem – kao što su Rumunija, Bugarska i veći deo bivše Jugoslavije – i nisu pravi naslednici dostignuća evropske civilizacije”, napisao je “Ekonomist” u uvodniku objavljenom povodom desetogodišnjice Dejtonskog sporazuma. Londonski list je Balkan nazvao “najviše divljim kutkom” Evrope i sramotom “Evropske unije koja sebe vidi kao deo svetske elite”. Tekst sadrži mnoge od najgorih stereotipa koji je pokupio pet vekova stari toponim. Reč Balkan je postala ozloglašena ubrzo pošto je šire prihvaćena kao naziv za naše poluostrvo polovinom devetnaestog veka. “Ekonomist” svoj uvodnik počinje rečenicom Ota fon Bizmarka, koja je započela pretvaranje geografske odrednice u uvredu: “Balkan nije vredan zdravih kostiju jednog pomeranskog grenadira.”

Citirani tekst sadrži dosta od onoga što redovno nalazimo u zapadnim medijima, a što je Obrad Savić u zborniku “Balkan kao metafora” opisao kao “izmišljenu sliku Balkana koja je nastala izvan i po pravilu protiv samog Balkana”. Savić kaže da proces “zapadnjačkog stigmatizovanja Balkana” kojim je “jedan neutralni geografski toponim... olako prerastao u civilizacijsku uvredu... možemo pratiti od početka 19. veka. Balkan je postao negativno drugo Evrope, provincijalna periferija, metafora za rizičnu zonu prekomernog upražnjavanja varvarstava”. Marija Todorova smatra da je “Balkan poslužio kao skladište negativnih karakteristika naspram kojih je konstruisana pozitivna i samohvalna slika ‘Evropejaca’ i ‘Zapada’.”

Vesna Golsvorti piše da interesovanje za Balkan na Zapadu obično traje onoliko koliko i ratovi. To je stvorilo utisak da on ništa drugo i ne nudi, da se radi o praznoj pozornici na kojoj se svakih četrdesetak godina odigra pokoji krvavi komad. Golsvorti u izveštavanju sa Balkana i “užasavanju” zapadnih novinara vidi i “priliku da se ponovo ostvari imperijalistički san o iscrtavanju granica i ‘upristojenju buntovnih urođenika’”. Među novinarima i humanitarnim radnicima koji su devedesetih stigli na Balkan bilo je i onih koji su “rođeni stotinu godina prekasno” za pravu imperijalnu avanturu pa su poželeli da na poluegzotičnom Balkanu – bez tropskih pošasti, malarije ili ce-ce muva, koji su kosili njihove pretke – ostvare snove o orijentalnoj avanturi.

Neki od zapadnih novinara su na Balkan stizali u potrazi za evropskim “srcem tame”. Put pod sankcijama, avionom iz Londona do Budimpešte, pa zatim kolima do Beograda ili Pala za mnoge nije bio samo novinarski zadatak već prilika da se simulira avantura glavnog junaka Konradovog remek-dela “Rekom Kongo”, da se nekako ostvari fantazija koja je golicala maštu zapadnih vagabunda i holivudskih producenata. Tomislav Longinović sa Univerziteta Viskonsin u Medisonu podseća i na privlačnost Balkana kao postojbine Drakule i na knjige koje navode da je Srbija “kolevka vampirizma u Evropi”. Tu su i romantične predstave o Balkanu kao “kredencu jučerašnjice”, osećaj da se činilo vrhunsko dobro i moglo postati “svedok genocida”.

Čak i danas turisti koji posećuju Balkan neretko dolaze u potragu za okrvavljenom balkanskom egzotikom čije su glavne znamenitosti mesta zločina i ruševine, ratna arheologija kraja dvadesetog veka. Ivajlo Dičev piše da na globalnom tržištu Balkan kao svoje glavne resurse i dalje nudi viktimizaciju i užas. Ovo samo pojačava već prisutnu sklonost, koju pominje Milan Popović, da se “‘etničko čišćenje’ i slični užasi tumače kao endemski, čak i večni atributi Balkana”.

Golsvorti piše da su zapadni mediji tokom rata, s jedne strane, tvrdili da su etnički ratovi nezamislivi u Evropi, a sa druge, opisujući “balkansku klanicu”, sugerisali da je Balkan ipak neko neevropsko mesto. Denijel Jangblad kaže da je Balkan predstavljen kao “loše izdeljena zona koja deli evropska civilna društva od haotičnog vrtloga Orijenta” i koje karakteriše vizantijska politika i otomanska svakodnevica. Balkan je ostao mesto gde je istorija i dalje važna, deo svakodnevice, a ne kao na Zapadu “neka vrsta kurioziteta, predmet zatvoren u uybenike”, kako piše Longinović.

Priča o Balkanu je na Zapadu postala priča o mestu na kome se stvari rešavaju ekstremnim nasiljem i zločinom, obeleženo slikama ubistva Aleksandra i Drage, Ferdinanda i Sofije. Redovno je citiran opis scene kada šokiran ruski ambasador traži od Apisovih “crnorukaša” da sklone osakaćena, gola tela Aleksandra i Drage: “Zaboga, unesite ih u palatu. Ne ostavljajte ih na kiši izložene pogledu ljudi.” Stvorena je slika o lepim pejzažima i krvoločnim ljudima, “zemlji ubistava i osvete”. Balkan je postao “niža civilizacijska kategorija”, “crna rupa”, “prljavo evropsko dvorište”, “neizlečiv bolesnik”, “krvava Evropa”, “krvavo predvorje varvarskog Orijenta”...

Mnogi Balkanci su prihvatili tačnost ovakvih stereotipa i počeli da se svim silama distanciraju od svoje geografije. Želja da se “pobegne sa Balkana” ili da se dokazivanjem nebalkanstva dokaže “evropejstvo”, učinila je balkanske granice – oko kojih se nikada nisu složili ni ugledni geografi – još nejasnijim. Mnogi Nemci veruju da su Austrijanci balkanizovani, da je to razlog zašto “Franc nije Fric”. Kako piše Slavoj Žižek, za mnoge

Austrijance Balkan počinje u Sloveniji, za Slovence u Hrvatskoj, dok je za Hrvate Balkan u “pravoslavnoj, despotskoj i vizantijskoj Srbiji”. Neki narodi stalno pokušavaju da naglase “nebalkanske” elemente svog bića: Hrvati katoličanstvo, (Milovi) Crnogorci “mediteranstvo”, Grci i Makedonci antičko nasleđe, Rumuni da su “Latini” i da govore romanskim jezikom.

Nipodaštavanjem Balkana balkanske nacije, piše Todorova, “žele da dokažu da nemaju ništa od one odbojnosti koja se pripisuje Balkanu”. Bugari i Rumuni veruju da mnogi na Zapadu kada kažu Balkan, misle na (bivšu) Jugoslaviju. U Sloveniji i Hrvatskoj skoro sve što je loše pripisuju balkanskim uticajima kojima su se “zagadili” tokom života u “nametnutoj” jugoslovenskoj federaciji. Opravdanje za mnogo toga lošeg, “balkanskog” u sebi, pravoslavci u siromašnijoj polovini bivše države su uglavnom nalazili u posledicama turske viševekovne okupacije. Todorova piše da pripadanje Balkanu sugeriše pripadanje istoku koji balkanski narodi doživljavaju kao “mrlju i znak zaostalosti”.

Hrvati su više od bilo kog drugog balkanskog naroda usvojili zapadne negativne stereotipe. Debalkanizacija – u svesti glavnih promotera nerazdvojiva od desrbizacije – najvažniji je hrvatski nacionalni projekat, drugo ime ambicije da uđu u EU. Mnogi Hrvati intelektualci u “prokletstvu” viševekovne izmešanosti i bliskosti sa tako balkanskim Srbima vide glavni razlog zašto je Hrvatska danas jedina katolička zemlja u Evropi koja nije u EU. Da bi se Balkan Hrvatima i ostalima koji se očajnički trude da sa njega pobegnu učinio prihvatljivijim, prekršten je i dobio, nacistima tako drago ime, “jugoistočna Evropa”.

Obrad Savić se pita: u kojoj meri je “Balkan bio podesan za balkanizaciju”? U regionu su, kako piše Todorova, kao “posledica nekoliko vekova društvenog inžinjeringa – etničkih i verskih ratova i proterivanja (odnosno, etničkog čišćenja)”, stvorene uglavnom homogene države. U Izveštaju Karnegijeve komisije o uzroku Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine Drugi balkanski rat se opisuje “najnepotrebnijim i najbrutalnijim ratom modernog doba”. Komisija piše da su u oba rata “borbe vođene kao da je krajnji cilj zatiranje” i da su bile obeležene stvarima koje “nisu dozvoljene u civilizovanom ratovanju”.

Ali Todorova podseća da su ove rečenice napisane samo nekoliko meseci pre još krvavijeg i brutalnijeg Prvog svetskog rata. Savić tvrdi da su “u osnovi negativnog markiranja Balkana stajale” evropske imperijalne sile i da je “Balkan ostao trajna pozornica” njihovog potkusurivanja. One su “nametnule ratove” koji su “dodatno osnažili stereotipnu priču o Balkanu kao buretu baruta, konfliktnoj raskrsnici kontinenata, civilizacija i kultura”. Evropa je na Balkan pokušala da smesti sve ružno što je volela da misli da je ostavila za sobom. Majkl Hercfeld piše da mnogo “onoga što se pripisuje Balkanu izbija u narodima koji sebe smatraju zapadnim”. Longinović piše da je Jugoslavija “kostur u ormanu Evrope”. Balkanci možda i nisu glavni krivci za balkanizaciju Balkana.

Balkan se, izgleda, još nije sasvim balkanizovao. Na prvi pogled logika balkanizacije nema kraja. Svaki novi korak rađa snove o otcepljivanju od otcepljenih, što sugeriše da multikulturalizam vodi balkanizaciji. Na Balkanu se već nekako podrazumeva da će “etnički” drugi pre ili kasnije poželeti da se otcepi. Ovakvo shvatanje potpuno parališe moć racionalnog odlučivanja birača iz većinskog naroda i olakšava posao ultranacionalističkim partijama. Tu politika postaje “mi protiv njih” i izbori liče na etničke ratove glasačkim listićima. Primer Hrvatske pokazuje da je normalizacija političke i javne scene nastupila tek kada je temeljnim etničkim čišćenjem eliminisana “srpska pretnja”.

Zapadni Evropljani su se često pravdali navodnom nedokučivošću Balkana. Region je opisivan kao zbunjujuća oblast u kojoj je “sve suprotno od očevidnog”, kao mesto gde se prečesto “besmisleno transformiše u smisleno”. Optimizam je izražavan tvrdnjom da “balkanska politika održava balkansku krvavu istoriju” i da je zato i pored svih paradoksa Balkan predvidljiv. Autor teksta u “Ekonomistu” piše da “introvertna, poluiscrpljena EU... pomišlja da sasvim napusti one delove (Balkana) koji izgledaju nepopravljivo” i da “skeptik može naći pristojan argument da otpiše” sve sem Rumunije, Bugarske, Hrvatske i Slovenije. Ostaje, kako je izračunao “Ekonomist”, “najproblematičniji deo sa jedva dvadeset miliona stanovnika i dohotkom koji je jedva petina EU proseka”, dakle Srbija i nekoliko njenih “najbalkanskijih suseda”.

“Ekonomist” je protiv toga da budemo stavljeni u karantin, ali ne zato što je to loše ili nehumano, već zato što će cena toga za ujedinjenu Evropa možda biti neprihvatljivo velika. Potresi na Balkanu se osećaju širom sveta, “sudbina bosanskih musliman izazivala je bes u Pakistanu i Maleziji”. Britanski nedeljnik podseća i “da je neko jednom rekao da Balkan proizvodi više istorije nego što može sam da konzumira; još je tačnije da je ovaj region veliki izvoznik kriminala”. Nekako zvuči strašno da u zapadnoevropskom strahu od pakistanskih i malezijskih fundamentalista i balkanskih trgovaca ljudima i drogom leži glavna nada naše bolje, “evropske” budućnosti, da su heroin i “belo roblje” glavni argumenti zašto je “sudbina Evrope isprepletena sa balkanskom”.

Balkanizacija sveta “Balkanizuju” se Afrika, Sri Lanka, Irak, Kanada i SAD – jer imaju 15 miliona imigranata, ali i Internet Bauk Balkana kruži kulturom Zapada, piše Marija Todorova na početku knjige “Imaginarni Balkan”. Ali deset godina po objavljivanju njenog uticajnog dela stvari izgledaju još gore, bauk balkanizacije kruži celim svetom. Todorova piše o balkanizaciji kao “sinonimu za povratak plemenskom, zaostalom, primitivnom i varvarskom”. Balkanizacija je u međuvremenu širom sveta postala sinonim za sve podele i najrazličitije opasnosti postojećem poretku. U Nigeriji seoska zajednica Ogona tvrdi da se bori protiv “balkanizacije i degradacije životne sredine”. Za “balkanizaciju” svoje okoline Ogoni krive korporaciju “Šel” koja vadi naftu u njihovom regionu. Reč balkanizacija se najčešće koristi u Africi koja je sa čak 54 države “najbalkanizovaniji” kontinent na svetu. Među afričkim političarima postoje oni koji veruju da je kontinent suviše balkanizovan i oni koji veruju da je nedovoljno balkanizovan. Možda je najbliže istini da je Afrika loše balkanizovana. U vatrene protivnike balkanizacije spadali su senegalski predsednik Leopold Sengor i Patris Lumumba, prvi premijer Konga. Lumumba je u balkanizaciji kontinenta video najveću opasnost i pokušaj ponovne kolonizacije. “Najbolji sin Afrike” je ubijen samo sedam meseci pošto je na proglašenju nezavisnosti juna 1960. godine pomenuo zlo balkanizacije. Wegova ogromna, dijamantima bogata zemlja, od tada je u praktično neprekidnom krvavom ratu protivnika i pristalica njene balkanizacije. Mnogi autori samo formalno nepodeljeni Kongo danas nazivaju “Balkanom Afrike”, mada su Somalija i Sudan kandidati za ovu neslavnu titulu. Indoneziju, etnički i lingvistički najbogatiju zemlju na svetu, koja je razvučena na čak 13 600 ostrva, magazin “Tajm” je nazvao “Balkanom istoka”. Ako pokušate da nađete odgovor na pitanje “šta je sledeći Balkan?”, verovatno ćete se setiti nekog od večnih kandidata: Sri Lanke, Iraka, Kanade, Turske, Burme... Ali SAD vam verovatno neće pasti na pamet. Ipak, brojni konzervativni autori su opsednuti balkanizacijom kao “smrtnom opasnosti” koja preti jedinoj supersili. Oni smatraju da ilegalna imigracija “antagonističkih grupa ljudi”, što obično znači Latinoamerikanaca, vodi balkanizaciji. Profesor Viktor Dejvis Henson tvrdi da se “noćna mora balkanizacije” SAD – zemlje sa skoro 15 miliona ilegalnih imigranata – možda više ne može izbeći. On je jedan od autora koji piše da veliki gradovi u Kaliforniji liče na skupine slabo povezanih etničkih enklava i da Amerika više nije “melting pot”, kotao u kome se stapaju rase i ljudi. Naći ćete tekstove u kojima se tvrdi da “Meksiko vodi rat protiv Amerike šaljući vojsku migranata” koji su već “balkanizovali američke gradove” i “degradirali društvo” i samo je “pitanje vremena” kada će Meksikanci reći belim Amerikancima da ako im se ne sviđa, “mogu nazad u Evropu”. Frost Vuldriy tvrdi da “balkanizacija prodire u Ameriku brzinom od 5 000 ilegalnih stranaca dnevno”. On veruje da SAD treba da se trgnu iz “osećaja sigurnosti” i da slike etničkih krvoprolića u Bosni ili Iraku možda nisu onoliko daleko koliko izgledaju. “Štaviše, i legalni imigranti stvaraju enklave... Ne dolaze svi da bi govorili engleski. Milioni nemaju nikakvu nameru da postanu Amerikanci.... Umesto da izađu iz srednjeg veka u zemlji prvog sveta, oni (na Zapadu) radije nameću srednji vek (trećeg sveta)”, piše Vuldriy. Primere “smrtonosnih aspekata balkanizacije” on nalazi širom SAD u slučajevima nasilja i “varvarizma” imigranata iz Somalije, Meksika i “trećesvetskog Laosa”. Američke desničare brine balkanizacija SAD i u “prijateljski” okupiranim Iraku i Avganistanu, ali je podržavaju kada se radi o najvećim konkurentima, ekonomskim i političkim silama kao što su Indija ili Kina gde muslimani, Tibetanci, Tamilci, Siki i Nage traže otcepljenje. Brus Voker, konzervativni američki autor, tvrdi da bi “crveni carevi” bili upola slabiji i možda ne bi bilo decenija komunističke diktature da je carska Rusija bila na vreme balkanizovana. Balkanizacija slabi diktatore, tvrdi Voker, i “jača pojedince i dobrovoljne zajednice”. Za Vokera, slobodne su one nacije koje otvoreno razmatraju svoju balkanizaciju, dok one, kao što su Indonezija, Kina, ili Iran, koje silom sprečavaju njeno razmatranje, predstavljaju svetsku opasnost. Analize kao što je Vokerova obično se uzimaju kao deo američkih napora da nađu najefikasnije načine za održavanje globalne dominacije. Razvijene zemlje balkanizuju planetu podižući imigracione i trgovinske zidove. Zato ne treba da čudi da bogatiji delovi bogatih zemalja žele da postanu “nacije” – poslednji primer je Katalonija, “španska Slovenija”. Katalonci govore o “istorijskim pravima”, tvrde, kao i nekad Slovenci, da “daju više nego što dobijaju nazad” i da je kroz istoriju važilo pravilo da što su bili nezavisniji od ostatka Španije, to su bili bogatiji – 12. i 13. vek opisuju kao “zlatno doba” svoje istorije. Parlament će uskoro razmatrati promene statuta katalonske autonomije koje mnogi u Madridu smatraju neustavnim prvim korakom ka nezavisnosti sedmomilionske provincije. “Ako se te (ustavne) granice pređu... oružane snage imaju zadatak da garantuju suverenitet i nezavisnost Španije”, izjavio je komandant španske kopnene vojske, general Hose Mena Aguado, i završio u kućnom pritvoru. Hose Marija Asnar, bivši premijer, optužuje svog naslednika Sapatera da vodi “radikalnu i sektašku” administraciju zbog čije politike u Španiji “postoji rizik teritorijalne balkanizacije”. Domaći analitičari podsećaju da je krvavom Španskom građanskom ratu prethodila slična debata o katalonskoj autonomiji 1932. godine. Balkanizacija je stigla je i u svet visoke tehnologije. Došlo je do “balkanizacije Interneta” – u mnogim državama beleži se stalan pad obima ulaza i izlaza informacija u odnosu na količinu podataka razmenjenih unutar zemlje. Ovo je posledica postojanja sve većeg broja Internet-stranica na stotinama svetskih jezika i smatra se da ovakva balkanizacija pomaže demokratičnosti, rastu i korisnosti svetske mreže. “Wujork tajms” je pre dve godine zabrinuto pisao o pojavi sve veće “sajberbalkanizacije”. Termin je prvi put upotrebljen 1998. godine da označi zatvaranje grupa ljudi sličnih ličnih interesovanja ili stavova koji odbijaju da razmenjuju informacije sa ostalima. “Balkanizacija standarda” predstavlja sve veći problem za velike korporacije jer brojni važni sistemi različitih proizvođača ne mogu da komuniciraju međusobno. I na kraju, ne treba zaboraviti da su u balkanizaciji može i uživati. Brus Četvin u romanu “Vicekralj Uide” pominje “balkanizovanu kosu” opisujući maštovito izdeljene frizure zapadnoafričkih žena.