Smrt bez voznog reda

1. Lokalni voz broj 6013 brzinom od preko 150 km na sat odveo je u smrt 44 čoveka, a povređeno je njih 198.

“Električni rus”, kako su ga zvali, prevozio je putnike na relaciji Bijelo Polje – Bar. Dvanaest putnika nalazi se u teškom stanju. Jedan broj povređenih otpušten je na kućno lečenje

U vožnju užasa dugu 14 kilometara kompozicija je sama krenula dok je mašinovođa vani pokušavao da blokira točkove. Mašinovođa Slobodan Drobnjak ostao je na stanici gde je izašao da otkloni ranije uočene nepravilnosti na kočionom sistemu, što je bio i uzrok da voz krene nizbrdo. Kada je video da se voz pokreće, ušao je u njega. Ušao je u voz koji je počeo da dobija na ubrzanju, potpuno svestan da ne može ništa učiniti. A onda je usledilo četrnaest kilometara užasa. Mašinovođa je pokušao da zaustavi pumpajući pritisak u kočioni sistem, bez uspeha. Policajci i kondukteri su povlačili ručne kočnice ali uzalud. Voz je nastavio da ubrzava.

2. Sindikat mašinovođa je najavio da će postaviti pitanje zbog čega su mašinovođe prinuđene da voze polovne i neispravne vozove. Oni tvrde da voze vozove sa minus pet kočionih blokova za Bijelo Polje i sa minus osam za Bar.

Bilo je toga i ranije, ali se o tome nije pisalo ili je preskakano.

Prošle godine, 22. februara, na pruzi u blizini Kolašina teretni voz je izletio iz šina i pao u provaliju. Tada je poginuo mašinovođa, a jedno lice je povređeno.

3. Snežana Čabarkapa i njen sedmogodišnji sin Dejan poginuli su, dok je drugi sin teško povređen a kćerka lakše. Inače, suprug i otac Radomir-Bato Čabarkapa u dogovoru sa svojom sada pokojnom suprugom Snežanom, da bi smanjio rizik po zaleđenom putu kroz Moraču, odlučio je da svoju porodicu pošalje vozom...

4. Tela poginulih Bjelopoljaca izložena su u sportskoj hali. Čitav grad je u mimohodu.

Ni najstariji Bjelopoljci ne pamte tragediju takvih razmera, ne računajući bombardovanje od 21. novembra 1944. godine, kada je poginulo 156 ljudi.

5. Nikola Vojinović je bio student druge godine Prirodno-matematičkog fakulteta. On je, inače, nekadašnji košarkaš Bijelog Polja, vraćao se u Podgoricu nakon što je praznike proveo kod kuće. Tri minuta pre tragedije javio se mobilnim telefonom svojoj majci Juliji, rekavši da voz juri suludom brzinom. I nekoliko minuta kasnije poginuo.

6. Vlado Perišić, građevinski inženjer, koji je bio u trećem vagonu:

“Kroz voz su trčali kondukteri vičući: izgibosmo.

Napravila se panika. Žene su počele da vrište.

Onda je došao udar. Ispao sam iz vagona i onesvijestio se. Kad sam se osvijestio, prišao mi je milicioner i pomogao mi da odem do kola hitne pomoći.

A nisam htio da idem kolima zbog kanjona Morače.”

7. Od više od sto dece koja su bila u vozu, poginulo je petoro. Ostale je spasilo čudo sa neba.

“Najteže mi je bilo kad sam vidio povrijeđenu djecu. Najčudnije je bilo što ta djeca nisu plakala” – kaže policajac.

Policajac priča: “Svuda krv, leševi, jauci. Prilazi mi žena, i iako vidi da sam u uniformi, kaže: Momak, hoćeš li mi pozajmiti mobilni da pozovem policiju?

Druga, djevojka potpuno izgubljena, kreće prema stijeni ispod koje je provalija. Spasavam je u posljednjem trenutku.

8. U unutrašnjosti voza naišao sam na nepokretnu staricu sa sinom i trogodišnjim unukom. Već je počeo da pada mrak. Dječak se pribio uz oca, neće da ga ja iznesem. Kažem mu da iznese dijete. On neće da ostavi majku a dijete neće da ostavi njega. Jedva na kraju pristaje. Kaže majci: Molim te majko oprosti mi, moram da spasavam dijete.”

9. Adenan Babić, trinaest godina:

“Voz je ušao u tunel. Tamo nije bilo nikog od šofera. Voz se počeo drmati u tunelu, nije prošlo mnogo vremena i sletio je. Sve se okretalo i ispreturalo. Mnogo me bole glava i oči. Pomalo i leđa. I moj brat je povrijeđen. Slomio je ruku. Ali on je dobro i kući je.”

10. Pušenje nekad može da spasi život. U vozu je poslednji vagon za pušače, poslednji vagon nije sleteo u provaliju.

Radmila Ayić priča: “Na ulazu u vagon dočekao me je žagor i smijeh djece. Bilo ih je najviše u vozu. Veselili su se. Ništa nije nagovještavalo tragediju. Normalno smo stigli do stanice u Bratonožićima. Tu smo se zaustavili da bi ušli putnici. Nakon kraćeg zadržavanja voz je krenuo, ali je poslije nekoliko stotina metara kompozicija ponovo stala. U jednom trenutku primijetila sam mašinovođu kod našeg vagona. Pokušavao je da stavi zaustavne metalne papuče ispod točkova voza. Izgubila sam ga iz vida, a voz je ponovo počeo da se kreće. Pomislila sam: dobro je, krenuli smo. U vagon se opet uselio žagor mališana. Ali nekoliko trenutaka kasnije shvatila sam da se nešto otelo kontroli. Dvojica policajaca, koji su bili u našem vagonu u redovnoj pratnji voza, naglo su skočili i počeli da povlače sigurnosne kočnice. Voz je nastavio da ubrzava. Uskoro smo ušli u tunel. Ta dvojica hrabrih policajaca rekli su nam da se smirimo. Da je voz ostao bez kočnica i da je najbolje da se svi zagrlimo i skupimo u sredini vagona. Jedan od njih je rekao da će sve biti dobro ako uspijemo da pređemo most na maloj rijeci. Voz je sve brže i brže tutnjao. Od straha nisam smjela da pogledam kroz prozor.

Žamor djece odavno je prerastao u plač koji je postajao sve glasniji. Policajci su nas tješili: Dobro je, prešli smo most, preživjećemo.

Nije prošlo dugo, ušli smo u novi tunel. Tu je počelo da se nešto lomi, vagon se zalelujao, a potom smo se sunovratili. Ne znam šta se u tim trenucima dešavalo. Sljedeće čega se sjećam su jauci i plač. Ležala sam u vagonu a preko mene je bio jedan stariji i krupan čovjek. Čula sam Slavicu kako me doziva. Zovnula sam je i ona je sa sestričinom uspjela da podigne čovjeka koji je pao preko mene.”

Radmila Ayić i četiri člana njene porodice preživeli su. Uspeli su da izađu iz vagona i seli su na kamen.

“Duvao je jak vjetar čiji su se zvuci miješali sa jaucima i lelekom. Razdirali su nas neopisivi plač i bol. Trajalo je to pola sata a onda su počele da stižu spasilačke ekipe. Nedaleko od mjesta gdje smo čekali da nas neko spasi vidjela sam jednog policajca iz našeg vagona. Imao je veliku ranu na glavi a krv mu je tekla niz lice.”

11. Nesreća u vozu isprovocirala je i jedan prevremeni porođaj kod sedamnaestogodišnje Grozdane Selimović iz Berana. Dr Rada Radunović, načelnica neonatološkog odeljenja, kazala je da je beba ugrožena, ali da su joj zasad vitalne funkcije stabilne.

12. Saobraćajni inženjer Željko Ivanović kazao je da crnogorskim prugama saobraćaju vozovi stari i po četrdeset godina, koji su kupljeni na evropskim otpadima. On je odavno na to upozoravao, pozivajući se na procene domaćih i stranih stručnjaka, i da je pitanje dana kada će se ovakva nesreća dogoditi.

“Sve analize stručnih ljudi i institucija, koje su urađene ranije, ukazivale su na mogućnost ovakvog događaja. Međutim, nije se ništa preduzelo i dogodila se nesreća. Sve mjere se sprovode da se ne bi dogodili ovakvi slučajevi. Kad se dogodi, onda je kasno. Nemamo dovoljno stručnog kadra koji može da odradi cijeli posao” – rekao je Ivanović Radiju Slobodna Evropa.

12. Ministar odbrane SCG unapredio je u viši čin vodnika prve klase Gorana Firulija i Ranka Golubovića, koji su spasavali povređene u nesreći. Stanković je na licu mesta zbog iskazane hrabrosti unapredio Firulija, koji je bio povređen u nesreći ali je spasao troje dece. Golubović je iz Vojne policije, unapređen je zbog izuzetne inicijative u pružanju pomoći.

13. Predsednik i premijer Srbije, Boris Tadić i Vojislav Koštunica, obišli su povređene putnike. Izrazili su saučešće porodicama nastradalih i obećali svu neophodnu pomoć povređenima, njihovim porodicama i porodicama nastradalih.

Milenko Šarančić, direktor Železnica Srbije Barska pruga je najteža u Evropi Voz je u tunelu iskliznuo iz šina, što ga je usporilo i sačuvalo putnike, da ne bude više nastradalih “Kočioni sistem je inicirao ovu nesreću ali, da su se ljudi ponašali prema pravilima službe nesreća bi bila daleko manja,” kaže Milenko Šarančić, direktor Železnica Srbije, komentarišući železničku nesreću kod Bioče, nedaleko od Podgorice. Napominjući da je neprimereno što se čuju razni komentari o ovoj tragediji “dok se broje mrtvi”, Šarančić ističe da je istraga u toku a da je na mesto nesreće otišla i ekspertska grupa iz Beograda, koja će pomoći kolegama iz Crne Gore. Govoreći na osnovu onoga što je čuo i video na pruzi kod Bioče, Šarančić kaže: “Barska pruga je najteža u Evropi. A sredstava nikad dovoljno. Ipak, Crna Gora je imala dosta intervencija i baš ovaj deo gde je došlo do nesreće na Bioču je 2004. godine remontovan. Dakle, pruga je bila bezbedna i ona nije uzrok ove tragedije. Došlo je do kvara na kočionom sistemu, posle čega je mašinovođa pozvao pomoćni voz. Voz se, međutim, pokrenuo jer nije bio ručno ukočen. Usled inercije i nagiba od 25 promila došlo je do pokretanja voza, dobijao je ubrzanje i u tunelu iskliznuo iz šina, što je usporilo voz i sačuvalo putnike, da ne bude više nastradalih.” Šarančić ističe da se na srpskom delu pruge od Beograda do Bara stalno remontuju određene deonice, da se radi na kolosecima, saniranju nagiba i kosina. “Barska pruga kroz Srbiju je potpuno bezbedna za saobraćaj. Mi, ipak, nemamo takve nagibe kao što ih ima u Crnoj Gori. Faktor iznenađenja mogu da budu neočekivane nepogode. Mi smo i do sada preduzimali potrebne mere bezbednosti kada je vozni park u pitanju kao i kod mašinovođa. Jer, odlučujući je ljudski faktor. Tvrdim da je srpska železnica sigurna i bezbedna jer, upoređivanjem podataka u Srbiji i šire kod nas je ljudskih žrtava bilo zbog ljudskog faktora, odnosno zbog neopreznosti pešaka ili vozača na pružnim prelazima. Zato nastavljamo sa osiguravanjem pružnih prelaza dodatnim rampama i signalizacijom. U planu je da se na ovaj način osigura još 30 prelaza a ove godine ćemo postaviti i oko 150 skretnica, koje će doprineti bezbednosti. Tender će biti raspisan u narednih mesec dana,” priča Šarančić navodeći da je u Srbiji u poslednjih 30 godina bilo tri velike železničke nesreće: u Lapovu, Stalaću i Jajincima. Tvrdeći da vozovi ne kreću bez pregleda kojim se utvrđuje da su u “potpuno ispravnom stanju” prvi čovek Železnica Srbije konstatuje da prosečna starost voznog parka Železnica Srbije jeste oko 30 godina ali da zahvaljujući redovnom održavanju i remontima, kao i stručnosti ljudi koji na njima rade tako dobro funkcionišu. “Sa ovakvim voznim parkom mora da se bude oprezan. Voz koji je stradao u Bioču je isti kao i oni koje mi koristimo. Uvezeni su 80-ih godina i do sada su pokazali dobre rezultate. Od 26 garnitura Železnice Srbije koriste stalno 17, a u Crnoj Gori ih je tri u funkciji,” kaže Šarančić napominjući da u poređenju sa zemljama u okruženju Srbija ima mlađi vozni park, da su turske garniture starije a da “bogate, zapadne zemlje raspolažu garniturama čija je prosečna starost 15 do 20 godina. U Švajcarskoj je prosek ispod deset godina ali, švajcarska železnica svake godine dobije četiri milijarde švajcarskih franaka subvencija a mi smo od Vlade Srbije dobili sto miliona evra.” Ukazujući da će nastaviti sa remontovanjem postojećeg voznog parka Šarančić je istakao da se radi na tome da barska pruga dobije celom dužinom od Beograda do Bara značaj Koridora 10 i da se pregovara da se od Evropske investicione banke i drugih finansijskih institucija obezbede dugoročni krediti. Dragan Stojanović, predsednik sindikata “Železnica Srbije” Nezavisnost Mašinovođi sada nije lako To su takve kočnice da u njih tokom vožnje mogu da uđu pesak ili kamenčić i da ih onesposobe “Naš kolega je pogrešio. Ne mislim, naravno, da je to namerno uradio. Desilo se. Sišao je sa voza da pokuša da popravi kvar i,... Propustio je da obezbedi voz. Nije postavio “ručne papuče”, koje se stavljaju ispod točkova. Verovatno je u brzini zaboravio. A zbog velikog nagiba voz je krenuo i... nesreća se desila. Zatajio je, nažalost, ljudski faktor. Nikako ne bih bio u njegovoj koži. Sigurno mu sad nije lako,” govori za NIN Dragan Stojanović, predsednik sindikata železničkog saobraćaja Srbije Nezavisnost. Stojanović je, inače, radnik Železnica Srbije. Po struci je tehničar i radi baš na poslovima kontrole i probe vazdušnih kočnica u polaznim stanicama. “Ove kontrole se rade po međunarodnim standardima, u svim polaznim stanicama pre nego što voz krene,” navodi Stojanović objašnjavajući da ako, voz, na primer, kreće iz Beograda za Bar, iz beogradske stanice izlazi sa pismenom potvrdom da su kočnice ispravne. Stojanović pretpostavlja da je njegov kolega iz Železnice Crne Gore sišao sa voza i pokušao da otkloni kvar na kočnici. “To su takve kočnice da u njih tokom vožnje mogu da uđu pesak ili kamenčić i da ih onesposobe. Mogu samo da pretpostavim a istraga će pokazati šta se desilo. Postoje “pritvrdne” i ručne kočnice. Ni one nisu delovale i voz je krenuo,” komentariše Stojanović, napominjući da je u ovoj nesreći sreća što je tunel usporio kompoziciju, pa su vagoni malo usporili jer su iskliznuli iz šina i udarali o zidove. Lider sindikata železničara negira mogućnost da je mašinovođa voza koji je prouzrokovao nesreću kod mesta Bioče bio bolestan ili pod uticajem alkohola, pa da je to, eventualno uzrokovalo njegovu fatalnu grešku pri postupanju sa vozom koji je imao kvar na kočnicama. “Pre svakog putovanja mašinovođa obavezno ide na takozvani predradni pregled. Mora, dakle, da se javi lekaru i on konstatuje da li je čovek zdrav i sposoban da upravlja vozom. Obavezno je merenje pritiska a ako se uoče neke smetnje i detaljniji pregled. U slučaju da posumnja da je mašinovođa pripit lekar insistira na tome da duva u balon kako bi ustanovio ima li, eventualno, alkohola u krvi. Ako je nalaz potvrdan pripit mašinovođa svakako neće sesti u lokomotivu,” izričit je Stojanović. Stojanović smatra da se ne može govoriti o tome da je tehnička greška kriva za nesreću. Poredeći voz sa automobilom ovaj tehničar ukazuje na to da nam je posle tehničkog pregleda auto ispravan ali da to ne znači da se ne može pokvariti. “Remont u zrenjaninskom Želvozu je urađen dobro i kvalitetno. To sam siguran. Ali, sasvim je moguće da voz iz početne stanice izađe ispravan i pokvari se u putu. Tokom vožnje. U ovom slučaju su otkazale kočnice, konstatuje Stojanović odbacujući mogućnost da je za nesreću kriva pruga. Kako kaže, “da je pruga bila uzrok nesreća bi se desila u vožnji. Ne bi mogla da izazove pokretanje voza koji je stajao.”