Vicevi o Marsu

Najopasnije je, kažu, kad počneš da sanjaš viceve koje pričaš. Jer, ako je vic, po definiciji, virtuelne prirode, a ti ga još i sanjaš, onda si ti, brale, baš odlepio. Drugim rečima, stvarnost ti je postala baš nepodnošljiva.

A u mom sanjanom vicu, Mars, crven i pust, priđe Zemlji i pita je:”Kako si?” Zemlja, umorna i tužna od ljudi, odgovara: “Ma, pusti! Napali su me homo sapiensi !” Na to će Mars: “Ah, ne brini, brzo će to proći, kao grip, kao zauške...”

Utešivši je Mars počne da se udaljava od Zemlje, a ja ostanem da lebdim između ove dve planete kao neutemeljeni bog, kao bog bez staništa. A na Zemlji se od Marsove jare otopio i Grenland i Severni i Južni pol, a i Himalaji, Andi... I Zemlja je, opet, sva pod vodom kao onomad kada je ovde počinjao život i kada je iz vode virilo samo jedno kopno, planina zvana Hem ili Zem, a kasnije će je nazvati Balkan! O tome pevaju i Homer i Biblija. Tek posle, kada je voda počela da se povlači, stvaraju se nova kopna. A sama reč kopno ti govori, Srbine, da je kopno nastalo tako što je Hem, to jest, Zem, počeo da se cedi, da KOPNI!

Sedim u beržeri, zevam u Avalu, u drevno kopno Balkana, odakle je beli golub doneo grančicu na Nojevu barku. Ah, Noje, moj rođa Noje! Danima je u Avalu gledao, ali nije joj prišao. Jer, more panonsko se vrtložilo i u vrtlog Nojevu barku skolilo, i, odvuklo je, ej tamo, u Đerdap. I Homer peva u “Ilijadi” o “kružnom okeanu” i o “kružnoj reci” pored Troje.

Šta, još ne kapirate? E, pa onda napunite lavabo vodom, Srbi moji, stavite palidrvce na površinu; neka vam to bude eksperimentalna Nojeva barka. A onda izvadite čep iz lavaboa, izazovite vrtlog i videćete kako će i Nojeva barka u vašem lavabou, zahvaćena vrtlogom, početi da kruži u “kružnom okeanu”. I sve tako dok se ne nasuče na slivnik lavaboa, na eksperimentalni Đerdap.

Sav srećan, rešim da se častim “Holmarkom”. Ošamarim daljinac, kad, na “Holmarku”, brale, film o Noju!? Igra ga Yon Vojt. I naletim baš na ono mesto u filmu gde Nojeva barka kruži kružnim okeanom, a onda počne da srlja ka jednom klancu koji je pljunuti ulaz u Đerdap. I, krk, nasukao se Noje na greben, i, tu odmah prepoznam mesto; Sipski kanal u Đerdapu! Naravno, iz vremena kada je tu još bio vodopad, dok car Trajan nije od vodopada napravio stepenasto strmo korito. I zumira “Holmark” scenu; pola Nojeve barke visi nad vodopadom, a pola, srećom, nasukana na liticu. A da se barka nije nasukala, strmeknuli bi se niz vodopad i svi bi izginuli. I, onda, zbogom ljudski rode! Niti bi nas bilo, niti bi vam, danas, ovo pisao.

Sipski kanal. Tu se Noje iskrcao na suvo, tu se Bog, opet, zeznuo, hoću reći, tu je počelo ono što mi danas zovemo civilizacija, Prva Evropa. A vidite i sami na šta nam liči Evropa i ova prva i ova poslednja.

Nego, tu i druge misli počnu da me more. Kao, recimo; otkud ovi na “Holmarku” znaju da eksperimentišem u kuhinjskom lavabou sa “kružnim okeanom”, da proizvodim, veštački, vrtlog za Nojevu barku?

Ako pomenem Jungov sinhronicitet, znam, oteraćete me u majčinu.

I šta ću? Bacim se u arhetipske snove, ionako sam kilav. Jer, zaglavio sam sa Oljom, u petak, u kafanu “Svrati, bato” kod Raje Rodića na svetosavskom druženju novinara. A bilo veselo, veselo! Praseće, jagnjeće, mlade novinarke skaču na sto, vrte se čočeci. A kafanski dim sekirom da sečeš! Katastrofa za moj arijski organizam, za moja planinska pluća.

I? Šta “i”!? Celu subotu sam prespavao.

Osvane i nedelja, a ja još kilaviji. Ah, Rajo, Rajo Rodiću! Gde me namami u “Svrati, bato” na tanak led! Pijem kafu, kafa pije mene...

Kad, din-don, din-don, zvoni interfon. Ko je? Jung!? I, šapuće u interfon: “Otvaraj, dovodim ti retkog gosta!” I ko će da bude? Tolstoj!!? Tu meni klecnu kolena! Izlazim ispred lifta, klanjam se do zemlje, ljubim ruku Patrijarhu iz Jasne Poljane. Olja odmah kuva čaj i to ruski. Ustupam beržeru mom Patrijarhu, a moja Crna iz Vrčina mu odmah skoči u krilo, a ja čučim na šamlici kao kučence.

Tolstoj miluje moju Crnu, a onda jedno od njih dvoje progovori: “Ne znam da li znaš pozadinu vica o Marsu i Zemlji, najdražajši, ali mislim da će te interesovati. Elem, Venera se pre 3 500 godina odvojila od Jupitera, i, u toku sedmog veka pre nove ere, Venera se DVA PUTA SUDARILA sa ZEMQOM!? A glavni uzrok pada Venere na Zemlju je njen prethodni sudar sa Marsom! Izbačen iz svoje stare orbite i Mars se, tokom osmog i početkom sedmog veka pre nove ere, TRI ili ČETIRI PUTA sudario sa Zemljom i Mesecom. Raspored Sunčevog sistema koji poznajemo, nastao je 23. marta 687. godine pre nove ere. Tada se Mars poslednji put sudario sa Zemljom!?...”

Sedim na šamlici opčinjen metafizikom mog omiljenog vica o Marsu i Zemlji....

Kad, tiruli, tiruli. Zovu iz Požarevca: “Je l’ gledaš Nacionalni dnevnik na Pinku?” Jok, imam goste. “Upravo je voditelj Rade Brankov objavio da si postao slavan otkako si javno priznao da te Olja tuče.” Kresnem daljinac na “Pink”, kad, tamo Rade Brankov razgovara sa dobitnikom NIN-ove nagrade za roman godine!?

Jung se iznervirao što pred Tolstojem gledam “Pink” i izašao na terasu, pućka lulu, gleda ka svetlima CZ-a. Tolstoj miran kao Buda miluje moju Crnu, a onda će prekorno: “Znaš šta, dečače! Nisam zapucao čak iz Jasne Poljane da gledam Radeta Brankova na Pinku! Došao sam da ti osvetlim pozadinu vica o Marsu i Zemlji, to jest, da ti objasnim kako je nastao svet, moj golube! Zato slušaj ovamo! Sve dok se nije sudario sa Venerom 776. godine stare ere, Mars nije izazivao nikakvo strahopoštovanje kod ljudi. Bio je, nekako, neugledan baš kao i danas. Tek posle sudara sa Zemljom počelo je uvažavanje, tačnije, strahopoštovanje Marsa. To što Homer u “Ilijadi” aludira na Marsova dva mala prirodna satelita, Dejmosa i Fobosa, na Stravu i Užas, jasan je znak da je, prvo, Homer živeo posle 776. godine stare ere, a drugo, to znači da je Mars bio toliko blizu Zemlje da je Homer mogao da vidi i Marsove majušne satelite. Dejmos i Fobos otkrio je teleskopom Asaf Hol tek 1877. godine, jer su oni golim okom nevidljivi...”

Kad, opet, tiruli, tiruli. Zove Niš. “Ovi iz Pink te baš zajebavu.”

E, sada, možete li da zamislite kako mi je bilo, dragi moji! Na noge mi dolaze Jung i Tolstoj, a Pink tvrdi da sam postao slavan tek kada sam priznao da me Olja bije!? Čemu to, pinkovci? Jer, kako bi bilo da ja objavim da je Željko Mitrović postao slavan tek kada je pustio duže šiške od Voje Koštunice?! Ili da će Boki Tadić ostati upamćen po tome što je bio bolji vaterpolista od Željka Simića?! A da se Dobrica Ćosić proslavio tek kada je postao komšija Slobodana Miloševića! Itd., itd...

Elem, ako ne znate šta sam sve uradio za Srbe, a vi, pinkovci moji, manite se i moje papučarske slave. A bar Rade Brankov zna da sam, još pre dvadeset godina, zaustavio izgradnju atomskih centrala u zemlji i da sam o ekologiji propovedao onda kada su oni u Takovskoj 10 mislili da je to nešto što se za užinu maže na leba.

Ali, to je Pink, to su masmediji. Da je Rade Brankov radio na Pinku u antička vremena, oni bi objavili i da je Sokrat postao slavan tek kada ga je njegova Ksantipa lemala na atinskom trgu. Što nije netačno, ali nije bitno! Mada, istini za volju, masmediji i postoje da objavljuju ISKQUČIVO nevažne stvari.

Nego, zaista, zaista vam kažem; manite se Radeta Brankova i Pinka. Čuvajte se da ne naljutite Marsa! Jer, šta ako priđe, opet, Zemlji i pita je: “Je li, sestro? Je li ti homo sapiensi, zaista, mnogo smetaju?”