Galerija nestalih

Jedan od najmlađih autora na srpskoj literarnoj sceni koji se, istovremeno, našao i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu je Saša Ilić. Baš tako, Saša, nije nadimak. O sebi, u formi najkraće biografije, kaže: “Rođen sam 1972. u Jagodini. Pisanjem sam počeo da se bavim vrlo rano, a objavljivanjem prilično kasno. Diplomirao sam na jugosvetskoj književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Pišem malo i retko. Objavljujem knjigu na četiri do pet godina i divim se brzini drugih pisaca. Do sada sam objavio dve prozne knjige: Predosećanje građanskog rata (Samizdat B92, 2000) i Berlinsko okno (Fabrika knjiga, 2005). Po nekoj čudnoj simetriji, priredio sam takođe dve knjige: zajedničku zbirku priča pripovedača rođenih posle 1970. pod naslovom Pseći vek (Beopolis, 2000) kao i zbornik tekstova Kako čitati u izdanju Narodne biblioteke Srbije 2005. Za sinopsis romana Berlinsko okno dobio sam stipendiju iz Fonda “Borislav Pekić” kao i podršku Književnog kolokvijuma iz Berlina (LCB).’’

Roman “Berlinsko okno" je u prvom planu priča o potrazi za nestalim prijateljem Jankom Baltićem, čovekom kome se svaki trag izgubio tokom jugoslovenskog rata. Možete li nam nešto više reći o izboru baš takvog junaka?

- Činilo mi se da bi nestali tokom ratova vođenih devedesetih na tlu bivše Jugoslavije trebalo da budu u žiži svih naših priča. Nažalost, radi se o zakasneloj brizi o ljudima. Wih nema i gubitak je nenadoknadiv. Pitao sam se da li je moguće ispričati priču o njima. Dakle, o onima kojih nema. Tako je izbor pao na junaka, koji je donekle inspirisan sudbinom jednog mog prijatelja iz mornarice, aktera koji je kao u Čehovljevoj dramaturgiji odsutan i pojavljuje se tek jednom, kao utvara. Tako se i čitava fabula konstituiše oko praznog prostora nečijeg odsustva. Janko Baltić je samo jedna od sudbina u romanu i predstavlja putokaz za silazak pod zemlju, odnosno u okno pripovesti gde bi trebalo potražiti činjenice o nestalima.

Opet, na gotovo samom kraju romana, jedan od glavnih likova, stari Nemac Viktor Greber, piše pripovedaču: “Otkako sam vas upoznao, dragi prijatelju, sve vreme sam pokušavao da smognem snage i pitam vas da li ste čuli za Omarsku.” Odatle ste, pretpostavljam, krenuli, s tim logorom smrti počeli traganje, stvaranje veće slike?

- Zapravo, ne: Berlinsko okno je počelo da se razvija iz metafore o običnim ljudima u mračnim vremenima. Odnosno, iz prve rečenice koja me je, dok sam boravio u Nemačkoj 2002. godine, proganjala kao refren pesme koju sam negde čuo i kojeg nisam mogao da se oslobodim. Kada sam stavio na papir tu rečenicu, shvatio sam da iza nje stoji još nešto. Pokušao sam da otkrijem šta je to, da samom sebi objasnim kako to izgleda. U Nemačkoj sam imao dovoljno vremena da istražujem obimnu građu o ljudskim sudbinama u ratu. U stvari, “specijalizovao” sam se za jednu usku temu: ko su bili ti ljudi koji su pružili istinski otpor i kako su oni prošli u represivnom sistemu. Da li je to bio Breht, Man, Tuholski ili Brant? Ili neko drugi?

I šta ste otkrili?

- Otkrio sam priču o kabaretkinji Izi Fermeren. U listu Frajtag pronašao sam tekst Folkera Kina o neobičnoj sudbini kabaretkinje iz berlinske Katakombe. Reč je o zaista nesvakidašnjoj sudbini. I mala fotografija nasmešene monahinje u uglu stranice me je začudila i navela da tekst proučim malo bolje. Iza Fermeren imala je petnaest godina kada je učinila najvažniju stvar u svom životu: rekla je “ne” jednom režimu. Potom je otišla u Berlin i nastupala u kabareu. Recimo da je to bila supkultura NS sistema. Tu se moglo reći ono što se nije smelo na površini zemlje. Uglazbljena u songove, izgovarala se istina o sve strašnijoj stvarnosti. Kabaretske improvizacije su provocirale naciste, tako da su performeri na kraju završili u logorima. Sama Iza je prošla kroz Dahau, Buhenvald i Ravensbrik, noseći traku na ruci sa oznakom “bruka za rasu”. Priča o njoj mi je ukazala na neke stvari koje se uvek potežu kada se govori o otporu u diktaturi, a to su: neko je mlad pa ne snosi nikakvu odgovornost, neko je nepismen pa ne ume baš da se snađe u svemu tome ili neko je isuviše obrazovan, čak filozof kao što je Hajdeger, pa sve to posmatra sa božanske visine. U stvari, radi se o nekom nervu koji čovek ima ili nema. Na tom ispitu pada i roman Bernharda Šlinka čiji je naslov preveden kod nas kao Čitač. On je zastupao upravo tezu o nepismenosti čoveka koji je skliznuo u varvarstvo. Mislim da se ne radi o tome. Da li neko sa petnaest godina ima dovoljno obrazovanja da bi apstraktno mislio o uzrocima i posledicama nacionalsocijalizma u Nemačkoj? Naravno da nema. Međutim, Iza je pokazala da se radi o sasvim očiglednoj stvari i da nije potrebno previše pametovanja da bi se uočilo – zlo. Zbog čega, međutim, većina ne reaguje na pojavu takve devijacije, e to je pitanje koje zahteva ozbiljna istraživanja.

Postoji tek nekoliko junaka romana, to su uglavnom izbeglice, zbog njih ste uostalom i pisali tu priču: po kom kriterijumu ste ih birali, profilisali, smatrali pravim reprezentima?

- Kada je reč o slučaju Jugoslavija, odlučio sam da pišem o takozvanim bezimenim ljudima kojima pripadaju osobe kao što su Iza Fermeren u Nemačkoj ili Ivan Novković kod nas, recimo. Interesovalo me je kako je to izgledalo iznutra pošto smo imali prilike da čujemo mnogo puta kako je to izgledalo posmatrano spolja. Tako su moji junaci postali Arif Hoyić, Katarina Zlatarić, Janko Baltić, sestre Hoyić i Ana Dajdić. “Dozvolio” sam da svako od njih ispripoveda svoju sudbinu. Tek kada su se te sudbine ukrstile sa matricama istorije i politike, otvorila se logorska kapija Omarske. Dakle, nisam ja od tog mesta krenuo, već sam na to mesto dospeo na kraju romana.

Emigranata iz bivše Jugoslavije puni su gradovi Evrope: zbog čega je baš Berlin bio vaš izbor, Berlin kojeg – vidimo u romanu – izuzetno dobro poznajete?

- Tokom 2002. pohađao sam predavanja na Odseku za južnu slavistiku na Univerzitetu “Martin Luter” u Haleu. Imao sam prilike da često odlazim u Berlin. Pre toga nisam poznavao taj grad. U stvari, znao sam samo književni Berlin preko nekih romana kao što je Deblinov. Tada nisam imao pojma da ću pisati o Berlinu. Radio sam na jednom rukopisu sa sličnom temom, koji sam potom odbacio i počeo otpočetka. Dogodilo se, međutim, da sam roman završio u Berlinu, u februaru 2005. kada sam boravio u LCB-u radeći na finalnoj verziji rukopisa. Tako je grad Berlin dao presudnu formu mom romanu, štimung i, naravno, temu.

U romanu, pored tolikih drugih malih ali važnih detalja, pominjete i neke – meni lično – omiljene putokaze: slavnu Ulicu Unter den Linden, park Tirgarten, film Yima Yarmuša “Mrtav čovek”, o Aleksanderplacu da i ne govorimo. Koliko to jesu i, da tako kažem, vaši favoriti a ne samo koristan izbor koji služi priči?

- Kada jednom dođete na Aleksanderplac i kada sednete pored Neptunove fontane, stvari više ne posmatrate isto. To je kao ona priča o Heraklitovoj reci. Na tom trgu možete videti statue Marksa i Engelsa zagledane u budućnost, sovjetski televizijski toranj koji je u vreme hladnog rata prkosio zapadnom Berlinu, kao i visoke i moćne reklame svetskih korporacija koje nadgledaju mravinjak na Aleksu. To ukrštanje svetova je fascinantno, ali ukrštanje vremena i epoha je još zanimljivije. Kod nas su pohrlili da unište sve tragove socijalizma i da rehabilituju znamenja od pre Drugog svetskog rata. Međutim, ljudska prošlost nije tako jednostavna, nije tako plošna kao dnevna politika, boravak na Aleksu opominje na tu grešku koja se neprestano čini. Beograd, recimo, ima čudesnu memoriju, ali kada bismo krenuli u šetnju, ne bismo mogli tako lako da je pročitamo, osim ako nismo eksperti za to. Uzmimo samo jedan topos: Terazije. Zamislite šta to mesto sve nudi: kada bismo imali film koji je pratio događaje na tom trgu tokom samo dvadesetog veka, bili bismo zaprepašćeni. Ali ne masom događaja, već snagom političke amputacije kojom se brišu sećanja. Pri tom ne mislim samo na današnje vlasti, to se ovde permanentno radi, bilo da su u pitanju smene dinastija ili ideologija. A zamislite sledeću scenu: došli ste u Beograd prvi put i našli ste se na Terazijama. Nedaleko od hotela “Moskva” nalazite postament sa putokazima i utisnutim tekstovima i fotografijama: u ovom hotelu je oformljena Grupa umetnika, ovde je prvi put u Beogradu izgovorena reč “futurizam”, na ovom mestu su tokom Drugog svetskog rata vešali ljude, ovde se studentima obratio Borislav Pekić, na istom mestu je organizovan Miloševićev kontramiting i tako dalje. U Berlinu sam nalazio takve stvari, na Aleksu naročito.

Polazište u Nemačkoj ste – kao svojevrsni primer, kao opomenu koja se ne sme ignorisati – našli, pre svega, u istinitoj sudbini Ize Fermeren: gde je tu veza s nama iz jezivih devedesetih, o kojima se zapravo najviše i radi u “Berlinskom oknu”?

- Razmišljao sam o mračnim vremenima, o obespravljenosti, o ljudskoj gluposti i licemerju u njima. Pri tom su me interesovali pojedinci, možda baš izuzetni pojedinci i njihove paradigmatične sudbine koje su ubrzo zaboravljene. Jedan kritičar je skoro primetio nešto u Berlinskom oknu o čemu ja nisam razmišljao na taj način, a to je pitanje građanske hrabrosti. On je u tome video tezu romana. Možda je to pitanje zapravo kopča. Ko je imao građanske kuraži da misli i dela drugačije od većine? Recimo, Arif Hoyić u romanu insistira na opstajanju u Beogradu. On je paradigma arhivara jednog vremena i ta kolekcija novina sa njegovim intervencijama koju pomno čuva, predstavlja sasvim osoben dokument o događajima iz ranih devedesetih. Ja sam ga zamislio kao čoveka prethodnih, Titovih vremena, koji rapidno propada i svu svoju energiju troši da bi sačuvao tragove prošlosti i svedočanstva o sopstvenoj svakodnevici. To, naravno, nije lako i njegov odlazak iz Beograda, iznenadno hapšenje i ples nad Drinom, predstavljaju nečuvenu cenu da bi se jedna humanistička vizija sveta očuvala.

Na, verovatno, najteže pitanje – šta je tema “Berlinskog okna” – odgovor bi, po svoj

prilici, bio: loše sećanje. Vi to čak direktno i sugerišete uvodnim citatom Emanuela

Levinasa da je prošlost drugog i, uopšte, istorija čovečanstva kojoj nikada nije prisustvovao i – njegova prošlost. Ili, da pojednostavimo: kako se zapravo stvarao roman?

- I prilikom pisanja važno je imati svog vodiča: u Predosećanju građanskog rata bio je to Erazmo a u Berlinskom oknu Levinas. U drugoj knjizi me je zanimalo koja to sećanja ostaju nakon raspada Jugoslavije. Kakav je naknadni rad sećanja u preradi jugoslovenske memorije. A pošto sam već pomenuo Levinasa, možda je bolje ispraviti sintagmu loše sećanje u tuđe sećanje ili sećanje drugog. Tako sam među svojim junacima tražio one koji mogu da prožive tuđu traumu. Takva je, recimo, Ana Dajdić. Ona u svojoj prirodi sažima levinasovsko iskustvo drugog. To je za mene i etičko i književno pitanje. Da li je srpska književnost tokom devedesetih pokušala da shvati iskustva ljudi drugih nacionalnosti u našem društvu? Nije. Zašto? Jer je imala preča posla. Taj nedostatak empatije predstavlja veliku inhibiciju u uspostavljanju odnosa između prvog i drugog lica. Poslušajte samo kako se govori o ratnim zločinima. Kažu, pa neka su ih pobili, i oni su nas. Ili zašto idete u Potočare, dođite u Bratunac. Neke ljude u ovom društvu, uglavnom glasnogovornike rata, ne zanima tuđa trauma, podrazumevaju da je ona zaslužena i nastojaće da što duže traje, dok svoju sakralizuju. A sakralizacija patnje ili istorije vodi u lični, odnosno kolektivni autizam. I u srpskom književnom main stream-u , pogledajte uostalom i većinu romana koji su dobili NIN-ovu nagradu tokom devedesetih – slična je situacija. Radi se, međutim, o tome da se između “ja” i “ti” uspostavi novi odnos.

Jedna priča – o sasvim mladoj Luciji Dajdić – odudara, ona je tu kao kontrapunkt glavnoj temi romana?

- Pa, da. Mala Lucija je moj omiljeni lik. Možda je najsrodnija liku devojčice iz Yarmuševog Puta samuraja. Ona je biće Aleksanderplaca, to jest otvorenog prostora kraj Svetskog časovnika koji pokazuje vreme na svim meridijanima. Neko je pomenuo Lolitu, ali ona s njom ima malo veze, jer njena želja je pre svega čežnja za drugim i novim. Ona je ta koja slike iz filma Saše Gedeona pretvara u crvenu nit života, ona će pripovedača povući iz Okna napolje. Prema tome, i taj bezimeni pripovedač, u odnosu sa Lucijom, više je neki daleki rođak Foresta Vitakera a mnogo manje Hamberta.

Odakle vama, još tako mladom, sva ta silna znanja u romanu koja deluju tako živo, čak proživljeno?

- Kada sam imao osamnaest godina, izbio je rat. Našao sam se u njemu pošto sam u to vreme, dakle 1991. godine, otišao na odsluženje vojnog roka. Moj otac nije mogao da mi izdejstvuje oslobađanje od vojske, niti je imao dovoljno para da me pošalje u Švajcarsku na školovanje. Tako sam ja te godine upisao književnost, a onda otišao u vojsku. Ubrzo sam se našao usred ratnih operacija JRM na Jadranu. Deo tog iskustva preneo sam i u literaturu.

Recimo?

- Recimo, dubrovačka ratna tema, koja se provlači i kroz Predosećanje, dok u Oknu dobija sasvim jasne konture. Katarina Zlatarić je ime nestale Dubrovčanke koja je krajem 1991. izbegla iz Dubrovnika, a potom verovatno završila u Omarskoj. Ta dubrovačka tema je prećutana veza između pripovedača i profesora Grebera. Svi njihovi razgovori kruže oko nje. Kao što ste i sami primetili, Greber je naposletku, preko pisama iz zaostavštine, izgovara posthumno.

“Berlinsko okno" ima izrazito složenu strukturu već i zbog toga što pokriva dug period i dva prostora: nemački u vreme nacizma i danas, naš kroz celi dvadeseti vek. Pa, ipak, roman se čita sa zavidnom lakoćom, kao da ste ga pisali u jednom dahu, bez muka i trzaja. Koliko dar, talenat, ima veze s takvom pitkošću pripovedanja?

- Pisati – znači umeti s rečenicama. Tu sam lekciju odavno naučio. Ali tu se posao ne završava, jer postoji i nešto iza rečenice, neizgovorljivo, koje svaki pisac pokušava da dosegne. To se postiže eksperimentisanjem s formom književnog teksta. U Berlinu sam, opet se vraćam na priču o Berlinu, posetio Jevrejski muzej jednom prilikom i tamo prošao kroz fascinantne “Galerije nestalih”. To su visoke tamne ploče iz kojih se emituju glasovi deportovanih Jevreja, nabrajaju se naslovi spaljenih knjiga na nemačkim trgovima 1933. ili imena zatvorenih izdavačkih kuća, nižu se imena ubijenih. U Berlinskom oknu sam pokušao da pronađem formu koja bi omogućila da se izgovore podaci o nestalima u jugoslovenskom ratu. To pitanje me je izuzetno interesovalo tokom pisanja i otuda takva, mozaična struktura romana. Često, kada pričam sa svojim urednikom, on kaže da ne bi umeo da prepriča tačno o čemu se u tom romanu radi, ali da je ostalo nešto dublje, potisnuta slika koju je kreirala takva forma Berlinskog okna.

Mnogim detaljima, a pre svega lutkarskim teatrom Štabpupen, vraćate na mnogim stranicama romana gotovo zaboravljenu i, svakako, potpuno ogađenu reč – Jugoslavija – iznova u opticaj. Vi, rođeni 1972. u Jagodini, verovatno malo pamtite to vreme i tu zemlju. Pa, ipak, kao da snažne emocije postoje, da stvarna sećanja postoje...

- Pamtim parne i neparne dane, bonove za deteryent i ulje, pamtim veliku nestašicu kafe kada je jedna moja rođaka shvatila da nešto nije u redu sa Jugoslavijom. Naravno, najupečatljivija sećanja vezuju se za kult Titove smrti. Jedna od prvih lekcija u školi bila je ona “Drug Tito gleda sve nas” a nastavila se u vidu dodatka “drug Sloba gleda sve nas”. Danas Veliki brat gleda sve nas. I, uopšte, uvek se insistiralo na jednosmernosti tog pogleda. Mislim da se i na Jugoslaviju gleda suviše jednostrano, s jedne strane se mitizuje kao neka Arkadija, a s druge se vidi kao tamnica naroda. Lutkarski teatar Štabpupen mi je pomogao da sagledam jednu i drugu stranu tog pojma. Naime, osmislio sam koncept jednog pozorišta pod uticajem pozorišta lutaka čije sam predstave gledao u Haleu. Moja ideja bila je da ogolim formu istorijskog događaja, konkretno Jugoslavije, ali i samog pripovedanja, odnosno nastajanja priče.

Izgleda da je najpre hrvatski tisak, odnosno Feral, otkrio vrednosti romana “Berlinsko okno”: krajem decembra prošle godine objavio je intervju s vama i to bombastičnog naslova: Za Evropu preko Haaga. Koliko to još mnogima u Srbiji grozno zvuči, vi to sigurno znate?

- Naprotiv. Prvi afirmativni prikaz Berlinskog okna pojavio se upravo u NIN-u i to samo desetak dana nakon objavljivanja romana. Potom su usledili drugi, za mene neočekivani tekstovi. A intervju u Feralu je napravljen kao odjek na hrvatsko izdanje Okna, koje se pojavilo istovremeno u Zagrebu kada i u Beogradu. Moj izdavač iz Fabrike knjiga ima ugovor sa hrvatskim izdavačem Devedeset stupnjeva, tako da su se neke knjige poput romana Dubravke Ugrešić, Daše Drndić ili Ane Zubak, zahvaljujući takvom aranžmanu, pojavile na srpskom i hrvatskom tržištu.

U tom razgovoru ste se, bogami, žestoko obrusili na srpski kulturni model koji “omogućuje samo Kaporu, Bećkoviću, Ćosiću, Goranu Petroviću i ostaloj bratiji da nesmetano rade na književnosti i da od toga zarađuju...mlađi pisci tu nisu poželjni...njima preostaje samo da odu iz zemlje ili da “u zemlju propadnu”. Zar ne mislite da niste sasvim u pravu i da ste se, onako mladalački, okomili na ikone sopstvene promocije radi? To je i rani Basara voleo da radi?

- Kada već toliko insistirate na tom mom intervjuu za Feral, možda nije loše pomenuti i da sam govorio o kreatorima naše scene, bivšim postmodernistima i tumačima avangarde, koji nam serviraju antisemitske tekstove kao prvorazredne kulturne događaje. Pisci koje sam pomenuo nisu moje ikone, niti su ikone pisaca iz moje generacije do čijih knjiga i stavova držim. Trebalo bi pogledati našu zajedničku knjigu Pseći vek. Naš zajednički stav je da tu mnogo toga treba menjati. Imena koja pominjete su ikone proširene Službe bezbednosti, koja ih čita i s kojom se konsultuju oko sižea. Kada kažem proširena, onda mislim na dobrovoljne “patriote i dušebrižnike, “javne i kulturne radnike” koji su preživeli sve sisteme. Mene kulturna i književna politika interesuju i mislim da je kod nas to polje potpuno devastirano. Tako se pored pisanja proze bavim i proučavanjem naše kulturne flore. Zanima me, na primer, koliko je dugoročno dokument pod nazivom Memorandum SANU uticao na kreiranje poetika s kraja osamdesetih i tokom devedesetih. Jedan moj tekst na tu temu bi trebalo uskoro da se pojavi u kragujevačkom Liceumu. Dakle, ja tragam za argumentacijom, ne interesuje me “napad radi promocije” koji je kratkog daha i ne menja ništa.

Od čega vi živite kad se to već od pisanja romana ne može i kako ste dobili stipendiju iz Fonda “Borislav Pekić” s kojom se, u stvari, cela stvar s “Berlinskim oknom” tako sjajno zavrtela da ste, recimo, ušli u uži izbor NIN-ove nagrade za roman godine?

- Što se stipendije “Borislav Pekić” tiče, ona je usledila pošto sam žiriju priložio već dobar deo napisanog romana. Pretpostavljam da nisu previše rizikovali odlučujući se za moj sinopsis, jer se već nazirao kraj priče. Inače, krenuti samo od sinopsisa u pisanje knjige je izuzetno težak posao. Često i nemoguć. Osećaj obaveze vas blokira i sve vreme vam se nešto drugo radi osim onog na šta ste se obavezali. Inače, materijalna potpora ove stipendije nije takva da možete nesmetano da pišete godinu dana. Ona je, pre svega, moralni podsticaj. A od toga se ne živi. Kao i svi drugi stipendisti, i ja moram da radim nešto konkretno. To jest, da odlazim svaki dan na posao u Narodnu biblioteku gde sam donedavno radio u Kulturnoj redakciji a gde sada radim kao urednik izdavačke produkcije. Pisanje je, s druge strane, noćni rad ili radost vikenda.