Nevladine sekte

Gotovo da se pretvorilo u dosadu polemisati sa stavovima naših sugrađana organizovanih u NVO kako bi “međunarodna zajednica trebalo da podrži tužbu Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid”. Jer je to, navodno, uslov da bi se Srbija suočila sa “nedavnom ratnom prošlošću”. U tu propovedničku poruku obavezno ide i fraza da je realizacija te tužbe “uslov za normalizaciju odnosa u regionu i za pravilnu interpretaciju ratova na prostoru bivše Jugoslavije”. Kad bi se radilo o spontanim reakcijama zabrinutih građana vredelo bi objašnjavati da autogol nije isto što i konstruktivna samokritika: jer ono prvo je direktna i teško nadoknadiva šteta svom timu, a drugo pošteno zamišljena nakana dobronamernih pojedinca da se zajednica suoči sa svakovrsnim činjenicama a onda, osnažena – pobedi. Ali naglasak mora biti na “pobedi”, jer nema “dobrog društva” sa izraženim samoubilačkim namerama.

Napor dela naših NVO ovo društvo odavno ne doživljava kao dobre namere ili kao pomoć da ono prevlada svoje brojne i velike probleme. A ako se nema osećaj da je “nevladin” pojedinac dobronameran, ako se razume da je njegov cilj da zajednica bude oštećena i povređena, tu nema učinka samokritike. Ne može ga biti, ma kako sebe predstavljali kritičari. Onda posle toga sledi pitanje: zašto to naši hrabri pojedinci iz nekih NVO uopšte rade, ako je jasno da u našem društvu to proizvodi rezultate suprotne od proklamovanih?

Postoje raznovrsna objašnjenja. Ali zajednički imenitelj svih je da se u različitim fazama razvoja civilnog društva u tranzicionim zemljama držalo da ovi narodi “nisu zreli” pa malo “ruženja” njihovog prostakluka i njihovih neukih elita nije na odmet. Taj obrazac se potrošio. Danas, sa iskustvom od dve decenije, najviše poverenja među “prezrenim na svetu” stiče objašnjenje Vladimira Vladimiroviča Putina. Bivši službenik ozloglašenog KGB-a, a sada ruski predsednik – pojednostavljeno rečeno – tvrdi da NVO koje se finansiraju spolja jesu nezavisne od njegove vlade, ali je gotovo isključeno da su nezavisne od nekih drugih vlada ili spoljnih centara moći – političkih, ekonomskih, obaveštajnih.

Nepatvoreni ljubitelji “otvorenog društva” dočekaće ovakvu teoriju “na nož”. Okvalifikovaće je kao antievropsku, anticivilizacijsku. O praksi će se izjasniti kao čvrstorukaškoj i totalitarnoj. Neće izostati ni “poznati” argumenti da “ruski medved” nikad nije ljubio demokratiju, te da se iz Kremlja uvek “širio mraz”.

Međutim, Putin je prvo (lako!) pridobio svoje javno mnjenje, doneo zakon i sada sve začinio uzbudljivim dokumentarcem o yemsbondovskim radnjama u Moskvi, što ovaj put nije delo vrhunskih engleskih filmayija, nego Rusa koji i nisu baš okapali po filmskim akademijama. Reakcija Zapada bila je bučna, ali mlaka. Jer to što je Putin saopštio odavno nije nepoznato ozbiljnoj zapadnoj javnosti. Naprotiv.

Pre nekoliko godina pisac ovih redova je na prestižnom američkom univerzitetu, kao deo literature za postdiplomske studije o nevladinom sektoru, naišao i na tekst londonskog “Ekonomista” iz januara 2000. godine. Naslov: “NVO – Gresi sekularnih misionara” najavljivao je analizu koja pokazuje kako se nevladine organizacije “sve više uključuju u međunarodne poslove. Ali one su često daleko od toga da su ‘nevladine’, kao što tvrde. A nisu uvek ni upućene na to da čine dobra dela”.

Jasno je da deo ozbiljne zapadne štampe ne obmanjuje svoju ozbiljnu javnost, te za one koje je to zanimalo suština angažmana transnacionalnih NVO odavno nije tajna. Oni neće aplaudirati Putinu, ali ih on svakako ne može iznenaditi. U društvu u kome se ni od koga ne krije “kako nema besplatnog ručka” niko ozbiljan neće tvrditi kako onaj ko daje novac nekome nema nikakve zahteve. “Vlade su otkrile da NVO nisu dobre samo za raspodelu hrane i ćebadi”, pisao je “Ekonomist”. “Neke od njih mogu da prikupljaju značajne informacije.” Na primer: “Međunarodna krizna grupa i Global Witness objavljuju detaljne izveštaje sa ocenama iz regiona koji su u ratu ili u teškoj situaciji. Tako rad Global Witness u Angoli, u stvari, plaća britanski Forin ofis.” Pet godina pre Putinovog zakona “Ekonomist”, čiji je tvrd stav prema svakoj vladi iz Kremlja neupitan, zaključivao je kako “u nekim zamračenim delovima sveta ponekad samo NVO imaju pristup i mogućnost za neposredan uvid”. Svrsishodni napori, ma kako oni bili organizovani, na Zapadu se plaćaju i ako neko želi da utvrdi zašto neka nezavisna grupa lobira za nešto, on će krenuti putevima novca. I sve će biti jasno.

U principu, društveno je korisno i saznanje šta o nama misle “spoljne sile”, ma koliko to zna biti bolno i uznemirujuće. Društveno korisno može biti, čak i kad se ti interesi pojavljuju kao “kukavičja jaja”, ali je moralni kredibilitet onih koji “podmeću”, kao i uvek u istoriji – sporan. Šanse ovih “sekularnih misionara” (“Ekonomist”) da oni u društvu implementiraju “velike ideje” i učestvuju u društvenom preporodu su neznatne. Broj ljudi koji poveruju toj vrsti propovednika dobacuje do sekte. Ali to i dalje ne znači da “spoljna sila” ne može biti zainteresovana da ih finansijski i organizacijski podržava...

E, sad je to već u sferi sukoba ne samo sa upravo donesenim Putinovim zakonom, već dobrim delom i sa pravnim regulativama bilo koje normalne države. U svakom slučaju, januar 2006. jeste početak jedne nove faze u pokušaju stvaranja civilnog društva u zemljama koje stvarno hoće da gaje demokratiju – za sebe i svoje dobro, a ne zarad pohvala i tapšanja iz “misionarskih centrala”. I uloga transnacionalnih NVO će se za te potrebe svakako redefinisati.