Rođen prvog januara

1. Dobar je čovek Mile Milev.

Pedeset godina bio je šofer.

Stalno na putu. Sa ženom Stanče Milev napravio je, stekao kuću u Vladičinom Hanu, koja nije završena.

Nije se moglo. Stalno je putovao. Nikada putnika nije ostavio.

Ako nije imao putnik da plati kartu, onda je molio sve u autobusu da skupe novac da mu kupe kartu.

I do Afrike je išao.

“Bio sam u Africi i vidio ljudoždere. Znaš kakve zube imaju? Imaju zube izbačene napred kao konj. Tuku se tako što ruke drže nazad a udaraju se glavama i ujedaju. Jedan naš prevodilac kaže: Mirišete im na ćevape.”

Vozio je putnike po celoj zemlji, onoj našoj velikoj.

Dešavalo mu se da rođendan dočeka za volanom.

A onda ceo autobus mu peva. Svi mu rođendan čestitaju.

“Deca traže vode. A onda kad se svi napiju vode, pita me jedno Romče: “Čiko, je lž bi mogao meni da daš vode?”

“Kako ne bih mogao, sine. Ti si moj putnik kao i ostali.”

Bilo je, uđe mu Ciganka sa detetom, a on ustane i ustupi joj mesto ako je suvozač.

Qudi se čude.

Brinuo se da ljude bezbedno dovede kući.

A svakakve je autobuse vozio.

“Jednom samo što ne propadne stolica. Satruo lim. Ja se razumem u autobuse, umem sve da popravim, al’ satruo autobus. Odem u firmu i kažem: Aman ljudi, je l’ ovo može da se popravi? Ne može, kažu. Kako ne može, ljudi idu na Mesec, sade salatu, valjda i ovo može da se popravi. I popravim autobus, sa mladim inženjerima.”

Ništa mu nije bilo teško. Ali ga nepravda boli.

I njega i Stanče njegovo.

A mnogo je prijatelja vozeći autobus stekao.

I dvoje unučadi.

Zabolela ga je nepravda, i među mnogobrojnim vizit-kartama svojih putnika potražio je novinarske. I eto ti mene u Vladičinom Hanu kod Mila Mileva.

Unuk Nikolaj rođen je prvog januara ove godine. Zbog njega sam toliki put prevalio. Jer njemu je nepravda učinjena.

2. Priča mlada i ponosna majka. Još ljuta.

“Zovem se Nataša Milev-Đorđević. Živim u Vladičinom Hanu sa suprugom Draganom, ćerkom Irinom i bebom Nikolajem. Student sam treće godine Pravnog fakulteta prištinskog Univerziteta u Vranju.

Novu 2006. godinu dočekala sam u porodilištu u Surdulici. Tu sam se porodila prvog januara u 8 i 40.

Rodila sam, dakle, prvu bebu u novoj godini, sina Nikolaja teškog

3 500 grama i dugačkog 56 santimetara.

Po dugogodišnjoj tradiciji surduličkog porodilišta, prvorođenoj bebi u novoj godini sledi novčana nagrada koju dodeljuje predsednik opštine.

Po samom rođenju sina doktor mi je čestitao Novu godinu i rekao da nam sledi novčana nagrada.

Ali...

Drugog dana u viziti babice nam nalažu da sredimo sobu jer dolaze mediji i predsednik opštine da čestita Novu godinu i uruči nagradu...

Novinari nas snimaju, pitaju da li je moja beba prva novogodišnja beba. Čestitaju...

Babica vodi glavnu reč i odvodi novinare u sobu na spratu govoreći im da tamo ima još jedna beba rođena prvog januara, ali je majka iz njihove, surduličke opštine. Tako da nagrada sledi njima. Meni je babica Marija rekla da pozovem svog predsednika opštine, tj. predsednika hanske opštine kako bih mu rekla za prvorođenu bebu i kako bi mi on uručio novčanu nagradu.

Predsednik surduličke opštine, doktor Stanislav Momčilović, posetio je samo porodilje iz surduličke opštine, čestitao Novu godinu i uručio novčanu nagradu u vrednosti od petnaest hiljada dinara bebi Nenadu, koji je rođen oko četrnaest časova i čiji su roditelji iz surduličke opštine.

U sobi u kojoj sam ja bila, bile su još tri majke takođe iz drugih opština, Bosilegrada i Vranja, pa tako to sve liči na diskriminaciju.

Mnogi lekari su mi rekli da je to prosto sramota za porodilište (da to do sada nikada nije bilo) i da je uvek prvorođena beba u novoj godini dobijala nagradu, bez obzira iz kojeg je grada ili opštine.

Ipak, meni lično nije stalo do novca i ne pada mi teško što ga nismo dobili ali taj predsednik, još lekar, mogao je da nam bar čestita Novu godinu.”

3. Drumujući Serbijom, zemljom gde se dešava prvobitna akumulacija kapitala i “poštena privatizacija”, zemljom žalobnih ljudi i ugašenih fabrika, samo sam priče o nepravdi slušao. To je ono što nebeski narod, koji peva “Bože pravde”, boli. Ne pada im teško ni glad ni zima ni neimaština, ni nemoć, a čovek je vazda potrebit, koliko nepravda.

“Nisu bitni nagrada, pare, transakcije. Ovo je božja stvar. Bog je odredio da se to dete prvo rodi dve hiljade i šeste. Najtužnije je lagati narod. Slagati, znači, da se ta beba druga rodila. U pitanju je laž. Ili, na neki način, obmana javnosti. Pred Bogom ako si iskren, kaži stvarno ono što je tačno. Ono što se stvarno desilo a ne ono namešteno. A šta mislite da se rodio neki Kinez ili Španac. Znači, isto je to. Božja tačnost a ljudska prevara. Ne radi se o parama. Radi se istini”, kaže Mile Milev, deda bebe Nikolaja.

4.Vladičin Han se nalazi na tri reke. Južne Morave, Vrle koja ističe iz Vlasinskog jezera i Kalimanke koja izvire ispod Kukavice. Niz sve tri reke duva vetar.

Odavno nema korzoa.

Šetam usnulim gradom sa Nebojšom Petrovićem, slikarom ovdašnjim. Nebojša je doskora bio direktor Doma kulture.

Pričamo o tome kakva je tuga juga.

Pričamo o Centru za kulturu koji ima bioskop sa vrhunskom opremom, koji više ne radi, o zatvorenoj diskoteci sa sedamsto mesta, o fatalizmu i mirenju. O kriminalcima i polukriminalcima u tranzicionoj Srbiji i lokal-feudalcima.

“Ostavili su Dom kulture bez plata i digli ruke od njega. Poslanik koji je najviše govorio da Dom kulture loše radi sad je otvorio diskoteku ‘Šilerova II’. Dom kulture otvaraju samo kad treba da se nešto obeleži.”

Nebojša ima tri sina, i galeristu u Atini. Grci i turisti vole njegov poetski realizam. I ne mora nikuda da se seli, ali mladi odlaze i niko se u zaboravljenu varoš ne vraća ako ikako može. Sa prosekom primanja od sedam hiljada, ona se nalazi na dnu u pčinjskom okrugu.

5. Marko Marković je Rom i sin čuvenog trubača Bobana Markovića. Svira od pete godine. I deda Dragutin Marković mu je bio trubač.

Otac je obećao da će za rođendan da mu pokloni duvački orkestar.

Sedim sa predsednikom opštine hanske, dr Slađanom Marinkovićem, ortopedom (ovo je iščašen narod, treba im ortoped za predsednika, kaže opozicija), kad ga Ivica Vuk, novinar, dovede za astal.

“Da upoznaš našeg glumca”, kaže.

Dečkić obučen i ošišan po poslednjoj modi, seda za astal sa nama, bez zazora.

Kakav je to film, pitam ga.

“Režiser je Dušan Milić koji je pravio ‘Jagodu u supermarketu’. Film se zove ‘Qubavni sabor u Guči’. I njen i njegov otac su trubači. Oni se vole. Ja u filmu igram samog sebe. Woj je otac Srbin a meni Rom. Wen otac ne da da se uzmemo ako ne pobedim u Guči. Ja treniram i na kraju – hepi end. Partnerka mi je Aleksandra Manasijević koja je u Vranju pobedila na izboru za ‘karanfil devojče’. To je pravi srpsko-romski film”, kaže Marko a oči mu ko na ulju igraju.

6. “Na početku biću neskromam ako kažem da je ova godina bila godina oživljavanja, odnosno osposobljavanja. Čovek, kako to neko reče, kako to gordo zvuči. Vrlo je teško da u ovim malim opštinama bude prvi čovek opštine nedodirljiv. Pokušavam da radim kao čovek koji je ušao u politiku ne sa ciljem da gradi svoju ličnu karijeru, već sa ciljem da se zaustavi trend uništavanja opštine. Uspeli smo da napravimo neku bazu da bismo u ovoj godini krenuli u ostvarenje svih naših ciljeva i stavova. Sa privatizacijom privrednih subjekata opština će krenuti da živi normalno, kako i treba da živi opština, a sa njom i građani jer su oni subjekt bez kojeg se ne može.

Opština je imala strahovito velike gubitke kad sam došao. Nije se vodilo računa o tom materijalnom delu. Prosečan lični dohodak je bio 3 740 dinara i bili smo poslednji na lestvici. Danas se nalazimo na dvadeset trećem mestu otpozadi”, gordi se predsednik opštine. “Prošle godine smo vratili četrdeset sedam miliona dugovanja koje je imala opština. Mnogo je bitno da znamo šta hoćemo i da to što hoćemo možemo da uradimo.”

“A ti, jesi li završio ono tvoje”, obraća se Milu Milevu. “Svrati pa ćemo da uradimo.”