Popušene milijarde

Da li će Srbi leći na rudu kao Irci. Kada je u Irskoj pre nekog vremena donesen zakon kojim se zabranjuje pušenje na javnim mestima, uključujući tu i ugostiteljske objekte, čuvene pabove, ova zemlja se našla na ivici socijalnog bunta. Prošlo je vreme i navikli su se. Uostalom, kao i cela Evropa.

“Naša država neće ući u Evropsku uniju sa ovoliko raširenim pušenjem”, kaže prof. dr Snežana Simić, pomoćnik ministra zdravlja i predsednica Nacionalne komisije za borbu protiv pušenja.

Srbija je 31. januara obeležila Nacionalni dan borbe protiv pušenja, a skoro polovina odraslih muškaraca i oko trećine žena, svakodnevno konzumira duvan.

“Definitivno, jesmo pri vrhu, među prve tri evropske zemlje”, kaže dr Simić.

Ona ističe da je fenomen masovne upotrebe duvana karakterističan za područja koja su dugi niz godina bila pod turskim uticajem.

“Pušenje duvana je tursko kulturalno nasleđe. I susedne zemlje kod kojih je razvijena kultura uživanja uz kafu i cigarete, imaju jednak problem sa velikim brojem pušača kao i mi.”

Sociolog Ratko Božović nikada nije bio sklon pušenju, ili kako kaže, “umiranju na rate”. On smatra da sklonost Srba prema cigarama proizlazi iz prirode našeg naroda, koja često dotiče patologiju.

“Volimo sve što je zabranjeno. Poznate su bolesti koje nastaju usled pušenja. Viđaju se slike obolelih organa. Neverovatno je da neko, iako zna sve to, opet puši.

To je civilizacijski problem. Pitanje životnog stila, individualnog i kolektivnog.”

Ika Pešić, magistar socijalne medicine, zaposlena je u Institutu za plućne bolesti i tuberkulozu, upravo u službi za borbu protiv pušenja.

“Cigareta je ušla u sve sfere čovekovog života. Čovek dok puši, njemu ne treba niko, nije sam. Sa cigaretom mu je lepo. Sa njom ispunjava svoje vreme, kad radi, kad se odmara, pre ručka, posle ručka, pre seksa i posle seksa. Qudima je teško objasniti da oni mogu da žive jako lepo i kvalitetno bez cigareta i bez tog ‘zadovoljstva’.”

Psiholog Snežana Kecojević ima višegodišnje iskustvo rada sa bolestima zavisnosti. Ona visok broj pušača vidi u neadekvatnom odnosu našeg društva prema ovom problemu. “Razlog zbog kojeg je taj broj vrlo visok, i zbog kojeg raste, jeste visok nivo tolerancije prema svim bolestima zavisnosti, a pre svega prema legalnim drogama. Pušenje se ne smatra bolešću, već hirom, navikom ili eventualno porokom.”

Pušenje izaziva veoma snažnu zavisnost, na nivou heroinske. Ostavljanje duvana kod pušača izaziva probleme i krize koje on teško može da savlada.

“Treba imati u vidu da je svaki pojedinac odgovoran za svoje zdravlje,” kaže Ika Pešić. „Pušačima treba oprezno pristupati, pokušati da im se isključe emocije, a uključi razum. Ako vi nekom arogantno poručite da ne treba da puši, naići ćete na otpor.”

Ika Pešić vidi problem u jednom psiho-sociološkom smislu, što su ljudi u neverici. Ako je pušenje toliko opasno i ako je toliko štetno, zašto puše stručnjaci koji znaju za tu štetnost, pita se skoro svaki pušač. Zašto je onda to dostupno i svuda ima da se kupi, zašto je toliko jeftino i pristupačno. “To ponašanje niko ne zabranjuje. Pušenje je svuda dozvoljeno, puši se na ulici, puši se u bioskopu, u bolnicama i školama, praktično na svim mestima. Ispada da je pušenje potpuno istolerisano ponašanje, pa čak i odobreno. Ta neverica je dosta snažna u čoveku, isto koliko i fizička zavisnost.

Ratko Božović napominje da pušače odlikuje izrazit stepen autodestrukcije. “Puka priča ne može naterati nekog da prestane da puši. Radi se o infantilnim i tvrdoglavim ljudima. Pušači su krajnje bezobzirni, vole da puše među onima koji ne puše, kao i na mestima gde ne bi smelo da se puši. Verovatno je teže odvići pušača nego nagovoriti nekog da počne da puši.”

Stručnjaci se slažu da je pušenje ozbiljan problem ukorenjen u našem društvu. Međutim, on je prisutan i kod onih koji bi trebalo da imaju najrazvijeniju svest o štetnostima pušenja – lekarima. Snežana Kecojević upozorava da mnogi lekari koji leče pacijente od bolesti prouzrokovanih pušenjem, zbog sopstvene sklonosti prema duvanu ne savetuju pacijente otvoreno da treba ostaviti duvan, iako ih zapravo bez toga ne mogu izlečiti.

Snežana Simić je zabrinuta jer skoro trećina zaposlenih u zdravstvu jesu pušači.

„Mi hoćemo da oteramo nikotinski dim iz bolnica. Trudimo se da tamo gde ljudi provode osam i više sati, gde ne uživaju nego gde rade, da im duvanski dim ne ugrožava zdravlje. Međutim, imamo ogorčene pušače koji nam kažu – šta će vam to, vi ste kao Bojić. Oni ne shvataju da je pušenje potpuno neprimereno ponašanje za zdravstvenog radnika.

Kada je u pitanju ministarstvo, ja vrlo često upadam po sobama i pravim racije. Znam da me se plaše, ali ne mogu da kažem da se službenici ne zaključavaju u sobe da puše.”

Skupština Srbije i Crne Gore ratifikovala je početkom decembra konvenciju o kontroli duvana Svetske zdravstvene organizacije. “Mi smo želeli da budemo prva zemlja u Jugoistočnoj Evropi koja je potpisala konvenciju, ali pošto naša državna zajednica dosta slabo funkcioniše, pretekli su nas Bugari”, kaže Snežana Simić. Prihvatanjem ovog dokumenta naša zemlja se obavezala da će regulisati normativu, kako bi obezbedila potpunu zaštitu zdravlja svojih građana.

U Srbiji već deset godina postoji zakon koji zabranjuje pušenje na radnim mestima, gde je bar jedan zaposleni nepušač. Naravno, ovaj zakon je ostao samo na papiru.

Izmenjeni zakon o zabrani pušenja predviđa velike novčane kazne za one koji ne mogu da odole strastima duvana za vreme posla, i do 500 hiljada dinara za preduzeća. Međutim, problem je što su i mnogi inspektori pušači. Kako očekivati da će pušač kazniti nekoga zato što – puši.

Zakon o oglašavanju, kao i zakon o duvanu, regulišu reklamiranje, proizvodnju i prodaju nikotinskih proizvoda. Proteklih godina reklame za cigarete su bile svuda oko nas. Po kafanama, u novinama, pa i tamo gde im je najmanje mesto – na dresovima sportskih klubova. To više neće biti moguće, barem na papiru.

Duvanska industrija je suviše jak protivnik za sve borce protiv pušenja. Inostrane duvanske kompanije, zbog izuzetno rigoroznih zakona u evropskim državama, šire svoje tržište na zemlje kao što je naša, gde je ova sfera još uvek nedovoljno uređena. „Zakon o oglašavanju koji zabranjuje reklamiranje duvanskih proizvoda jeste usvojen, ali je pod pritiskom duvanske industrije primena odredaba ovog zakona odložena za 2007. godinu”, kaže Snežana Simić. Zato se u Srbiji može naći veliki broj nikotinskih „brendova” niske cene, tako pristupačnim plitkom yepu prosečnog Srbina. Prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, pakla običnijih cigareta je bila jeftinija od kilograma hleba!

Ika Pešić vidi duvansku industriju kao „najbogatiju industriju na svetu, koja se razvila tako što je omalovažila i na jedan podao način prevarila čoveka. Lažno su mu predstavili sliku o cigaretama. Jer da je čovek dobio pravu sliku o tome šta je to što konzumira, ne verujem da bi ikada zapalio. Duvanska industrija je jako snažna, sa jakim lobistima, uspevaju da pridobiju moćne ljude i prilagode zakone, koji im na ovim prostorima još uvek idu naruku.”

Smatra se da su kod muške populacije proizvođači dostigli marketinški maksimum, zbog čega su reklamne kampanje sve više okrenute ženama.

Snežana Kecojević kaže da je generalni trend u svetu da raste broj pušača među ženama, pa je tako i kod nas.

“Na tržištu su sve prisutnije tanke, slim cigarete, namenjene ženama. To je prevara, jer se stiče utisak da su te cigarete manje štetne. I reklamne poruke su upućene lepšem polu. Na primer, devojka sa cigaretom u ruci koja je ženstvena zato što drži cigaru, a ne zbog svog izgleda. Najopasnije je što je primetan rast pušača kod devojčica.”

Ugroženost duvanskim dimom maloletnika je problem i za Iku Pešić. „Razlog da se sa akcijom edukacije i prevencije od nikotina krene od vrtića je taj što mi imamo pet posto pušača koji su prvu cigaru zapalili pre svoje jedanaeste godine. Nekada su pušači počinjali sa oko osamnaest godina. Danas, deca najčešće počinju da puše sa 12-13 godina, jer ranije dolazi do identifikacije sa uzorima. Omiljeni sportisti, glumci, pevači sa cigaretom u ruci. Ove slike sve ranije dolaze do mladih.

Izloženost mladih dimu cigareta je jako velika. Preko 97 procenata tinejyera živi u kućama u kojima neko puši.

Problem je i što se mali broj roditelja buni, pogotovo ako su i sami pušači, jer nemaju dovoljno moralnog kodeksa u sebi da brane detetu što i oni sami rade. Najučestaliji i najopasniji stavovi su – “evo ti pare za cigare, bolje nego da kradeš ili “bolje nego droga”. Na ovaj način, roditelji često nesvesno uguraju decu u pušenje.

Većina političara koji se u poslednje vreme deklarišu kao zakleti nepušači i “sportisti”, kao i učešće javnih ličnosti u kampanjama pokazuje da je svest o štetnosti pušenja u društvu prisutna, što ohrabruje protivnike “nikotinske pošasti”. Ali, neophodno je da njihova motivacija izađe iz okvira lične promocije, a poruke koje šalju da budu čisto deklarativne. U jednoj kampanji protiv pušenja je učestvovao i Vlade Divac, idol mladih, poznat po neuspelim pokušajima da ostavi duvan.

Dnevno, 30 mrtvih U 2000. godini broj smrtnih slučajeva, prouzrokovanih upotrebom duvana je iznosio preko 10 hiljada, što je skoro deset posto od svih preminulih. To znači da dnevno od posledica pušenja umre 30 ljudi, najčešće od raka pluća. Gajenje duvana ugrožava podneblja. Duvanska polja osiromašuju zemljište, jer su nekoliko godina posle neupotrebljiva. Veliki broj požara (oko deset posto) su izazvani isključivo nesavesnim rukovanjem opušcima. Veliki broj saobraćajnih nesreća nastao je upravo zbog cigareta (paljenje, upadanje dima u oči vozaču, padanje pepela…) Pušenje i sve bolesti koje su povezane sa pušenjem, a ima ih četrdesetak, generišu znatne troškove u sistemu zdravstvene zaštite. Ozbiljno se postavlja pitanje zašto nepušači koji brinu o svom zdravlju moraju da plaćaju zdravstveno osiguranje, kada će te pare koristiti pušači koji svesno ugrožavaju svoje. U svetu je to jasno, nema solidarnosti sa ljudima koji svesno uništavaju svoje zdravlje. Ika Pešić upozorava: “Zamislite službenicu na nekom šalteru, koja pre kontakta sa strankom mora da zapali cigaru. Pa onda malo, pa uvuče dim. Istraživanja pokazuju da se na taj način utroši četvrtina radnog vremena, dakle tri meseca godišnje efektivnog rada odlazi samo na pušenje. To je utrošak i za radnika i poslodavca.” “U zemlji u kojoj je prosečna zarada dovoljna za preživljavanje, prosto je neverovatno da kućni buyet trpi 7 do 10 posto sredstava samo po jednom pušaču,” kaže dr Ika Pešić.