Vojne, državne i ostale tajne

Da li je država zaista smislila način da se dočepa Ratka Mladića ili je osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost, hapšenje bivšeg oficira Republike Srpske Jova Đoga, najava novih hapšenja i podnošenje izveštaja Vojno-bezbednosne agencije (VBA) samo nova, nespretno izvedena runda u kupovini vremena pred međunarodnim institucijama koje bi trebalo da razrežu poratnu pravdu? Nesumnjivo je da se vlada sada stvarno namerila na Ratka Mladića. Iako se Vojska, a njene tajne službe naročito, brane od optužbi da su skrivale ljude, papire, dokaze, izveštaj koji je Vrhovnom savetu odbrane u sredu 1. februara podneo Svetko Kovač, načelnik VBA, lako bi mogao da napravi veliku štetu samoj Vojsci i predstavnicima svih vlada posle oktobarskih promena. U danima nakon petočasovne sednice VSO-a će glavni politički akteri i međunarodni partneri već proceniti razmere te štete, ali će javnost početi da postavlja veoma neugodna pitanja – koliko je pripadnika oružanih snaga bilo uključeno u čuvanje Mladića, kako je moguće da još uvek nije lociran ako su sada poznata lica koja su ga čuvala i da li će bilo koji političar iz sadašnje vlasti moći da kredibilno govori kako vlada nije zaista znala gde se nalazi i ko čuva najtraženijeg Srbina na planeti?

Pažljivo izbalansirano saopštenje VSO kao da je imalo za cilj da se smire tenzije koje su rasle od izjave tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da vlast ima saznanja o Mladićevim pomagačima, preko osnivanja pomenutog Saveta do hapšenja pukovnika Jova Đoga i pravljenja samog izveštaja. Nekoliko državnih zvaničnika uveravaju NIN da vlasti zaista žele da uhapse Ratka Mladića, jer bi u suprotnom ugrozili međunarodnu poziciju i u procesu približavanja EU, ali i pregovorima o kosovskom statusu i očuvanju državne zajednice.

“Želimo da to konačno rešimo, taj teret postaje neizdrživ, ali ne uspevamo da prođemo te barijere u nekim vojnim krugovima. Pratimo sve ljude koji su ikada bili prijatelji ili sarađivali sa Mladićem, ali nemamo nikakve informacije da su kontaktirali sa njim. A opet ima indicija da on ima podršku iz nekih vojnih krugova”, rekao je pre dve nedelje jedan vladin zvaničnik NIN-u. Uoči same sednice, a posebno nakon hapšenja pukovnika Đoga, javnost je mogla da stekne utisak kako vlast ipak čini najozbiljnije napore do sada da locira i uhapsi generala Mladića. Izveštaj, koji je prezentovan na sednici VSO, trebalo bi da pokaže kako je država ozbiljno odlučila da se obračuna sa njegovim potencijalnim jatacima. Vojska strahuje da bi pri tome sva odgovornost, uključujući i odgovornost političara, mogla biti svaljena samo na oficire.

Šta dakle stoji u tajnom izveštaju?

Da bi se podigla prašina do neba, potrebno je da u izveštaju budu navedene desetine ako ne i stotine imena oficira, podoficira, bilo aktivnih bilo penzionisanih ili otpuštenih koji su u nekom trenutku bili uključeni u obezbeđenje neuhvatljivog generala. Skupa sa lokacijama na kojima je viđan Mladić i datumima kada se ukazivao običnim smrtnicima... Kako NIN saznaje, izveštaj je ‘tanak’ u ovom slučaju. A dorađivan je do poslednjeg daha, bukvalno dan pred okupljanje VSO. Prema istim izvorima, rad na izveštaju će biti nastavljen, pošto je VSO naredio intenziviranje napora na otkrivanju Mladića. Iako je Zoran Stanković, ministar odbrane SCG, najavio da će izveštaj biti objavljen u medijima, VSO je odlučio suprotno.

Sam dokument se sastoji iz dva dela. Prvi deo se odnosi na period od 1997. godine do usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, dakle do aprila 2002. godine, dok drugi deo obuhvata period od 2002. do danas. Izvori NIN-a iz krugova bliskih službama bezbednosti kažu da je najsporniji ovaj drugi deo. Zanimljivo je da Branislav Puhalo nije identifikovan kao šef obezbeđenja Ratka Mladića jer je uoči izglasavanja Zakona napustio krugove oko Mladića. Čovek je bio suviše upadljiv i samim tim je postao nepoželjan za bivšeg komandanta prekodrinskih Srba. Iako je bio jedan od tri ovlašćena lica (druge dve osobe su Mladićev sin i jedan podoficir, koji je inače rođak najtraženijeg srpskog generala) za podizanje penzije, Puhalo nijednom to nije uradio. Ali jeste neimenovani podoficir, u decembru 2002. godine. Što se tiče pukovnika Dragomira Krstovića, on je, kako saznajemo, kao komandant jednog od objekata bio, nešto nakon donošenja Zakona o saradnji, upoznat sa tim da se skoro mitski begunac nalazi u objektu za koji je upravo Krstović nadležan. Da li je i koliko ovaj oficir bio posle toga u dodiru sa Mladićem, saznaće se, verovatno, tek nakon podnošenja izveštaja. Što se tiče pukovnika Jova Đoga, tu stvari stoje malo drugačije. NIN-ovi izvori bliski službama bezbednosti kažu da je bolesni Đogo slab adut vlasti za pregovore sa Mladićem. On nije bio šef obezbeđenja, već samo jedan od pripadnika obezbeđenja. Ključni ljudi obezbeđenja su bili mahom oficiri RS, neki od njih su bili sa veoma visokim činovima. Bilo je i oficira Vojske SCG, i konačno, jedna državna institucija – VSO – je to priznala. U odbrani je bilo i civila, navodi se u izveštaju. Samom Mladiću čin nije bio važan već rođačka veza ili dokazana lojalnost. Što se Đoga tiče, on se do sada branio ćutanjem. Na njegov predmet je stavljena oznaka državne tajne, uprkos prigovoru advokata Đorđa Kalanja da tu nema podataka koji bi mogli ugroziti bezbednost države. To stavljanje državne tajne je otvorilo prostor za spekulacije da se time zapravo skrivaju neke druge ugledne ličnosti, bilo iz Vojske ili političkog života.

Prema saznanjima NIN-a, u izveštaju se pominju imena petnaestak penzionisanih oficira i podoficira – neki od ovih ljudi su u trenutku kada je Zakon o saradnji sa Hagom izglasan bili aktivni i vremenom su, navodno, prestali da kontaktiraju sa ratnim komandantom vojske bosanskih Srba. Pošto su sada civili, ispitivala ih je Bezbednosno-informativna agencija (BIA). U većini slučajeva, ispitivanjima su prisustvovali i vojni organi. Vrhovni savet odbrane je naložio njihovo krivično gonjenje, kao i gonjenje civila koji su takođe pomogli Mladiću. Kako Vojska nema nikakve zakonske nadležnosti nad vojnim penzionerima, njih će verovatno hapsiti civilne službe. Trenutno postoje još tri aktivna pripadnika Vojske koji su svojevremeno imali kontakt sa Mladićem a u međuvremenu su navodno prestali da komuniciraju.

Poseban deo izveštaja se odnosi na vojne objekte i obavljene provere. Ovde je ključni trenutak april 2003. godine. Mladić je prestao da posećuje vojne objekte još krajem maja 2002. godine, na izričitu naredbu Nebojše Pavkovića, tada načelnika Generalštaba, što je bivšeg komandanta vojske RS prilično naljutilo i definitivno pokvarilo odnose između njih dvojice. Ali, u aprilu 2003. su Boris Tadić i Branko Krga, ondašnji ministar odbrane i načelnik Generalštaba Vojske SCG izdali striktnu naredbu da se Mladić ne sme nalaziti ni u jednom vojnom objektu, sa propisanom materijalnom i radnom odgovornošću u slučaju nepoštovanja naredbe. Biće da je takva naredba, inače jedini takav dokument u Vojsci SCG koja se tiče Mladića, bila neophodna. U svakom slučaju, bar prema podacima kojima NIN raspolaže, od tog časa Mladić se nije našao ni u jednom objektu Vojske SCG. Ili ga tamo niko nije zatekao, našao, video. A do sada je izvršeno preko pedeset provera u 27 vojnih objekata.

Dokument bi lako mogao postati kamen oko vrata i Vojsci i vladi iz sasvim jasnih, logičnih razloga – sama činjenica da je oko zasedanja VSO i samog papira podignuta temperatura kao da je u pitanju drugo zasedanje AVNOJ-a, dok se mediji utrkuju u povećavanju broja strana izveštaja i broja osumnjičenih ličnosti koji se u izveštaju imenuju, samo će učvrstiti uverenje međunarodne zajednica da vlada može da uhapsi Mladića u bliskoj budućnosti. Vlast će za hašku igru imati sve manje manevarskog prostora, a malo ko će joj poverovati kada bude govorila da zaista ne zna gde je Mladić, a zna koji su sve ljudi proteklih godina bili sa njim u kontaktu.

Sagovornici NIN-a iz bezbednosnih krugova kao dobru vest u tužnoj haškoj priči navode sve bolju saradnju vojne (VBA) i civilne (BIA) službe u potrazi za haškim beguncima i njihovim pomagačima. Vojne i civilne službe su zajedno došle do podataka o civilnim objektima koje je Mladić koristio, kao i civilima koji su mu u tome pomagali. U saopštenju Vrhovnog saveta odbrane se navodi da je našim službama naređeno da moraju da sarađuju sa svim stranim službama u hvatanju haških optuženika, što upućuje na zaključak da ta saradnja nije bila zadovoljavajuća.

Da li je država uspela u nameri da ubije više muva jednim udarcem, da poruči i međunarodnoj i domaćoj javnosti da ovde postoje i volja i činjenje, te da nemaju mnogo grehova da nam zamere, videćemo već 6. februara, kada stiže glavna tužiteljica Haškog tribunala Karla del Ponte. Svakako, nekakva je strategija najavljena. A da li je, onako uzgred, neko prstom pokazao na mogućeg dežurnog krivca u Vojsci ili vladi, i to će se videti. A možda će i najčuveniji zatvor u Holandiji dobiti novog stanara.