Diplomatski sa vukovima

Znali smo to od ranije. Još iz vremena kad je JAT odlučio da kupi Erbasove a ne

Boingove avione. Službenici američke ambasade u Beogradu nisu ni krili da u okruženju tadašnjeg generalnog direktora JAT-a Žike Petrovića imaju dugme na koje pritiskaju gotovo svake nedelje. Posao sa Erbasom do dana današnjeg nije realizovan. Dakle, znali smo. Ali da će austrijska vlada zbog svog investitora-špekulanta ovako javno da nam pripreti, a izraelska ambasadorka zbog izraelske finansijske grupe TBI, što je diplomatski nedopustivo, pritisne našeg guvernera, a on je, što je možda diplomatski još nedopustivije, pri tome usnimi, e tome se nismo nadali. A još manje smo se nadali da će naša ekonomska diplomatija, koju nemamo, na sve te izazove da odgovori ad hok strategijom “ove naše ćemo da ubijemo do daske, a Austrijanca će da zauzdaju austrijske banke”. Da odgovori lukavo, a da pri tome ne polupa pola Balkana.

Božidar Đelić nije iznenađen. “Iz vremena kad sam bio ministar finansija, ne mogu se setiti nijednog sastanka sa vrhom bilo koje države, bilo sa premijerom ili sa ministrima, a da nisu izneli nekoliko dosijea i firmi za koje su bili zainteresovani. Dakle, uvek su to pominjali. Veliki broj puta su se oglašavali ambasadori ukoliko firme iz njihovih zemalja ne bi dobile posao na nekom tenderu”. Đelića su, kaže, pritiskali “blago”.

Savetnik jednog od naših najviših funkcionera, dakle učesnik najpoverljivijih sastanaka, Đelićevu priču potvrđuje na još plastičniji način.” Holanđani su u tom pritiskanju i za najmanji svoj interes naročito tvrdi. Za njima, mada tako ne izgleda, sledi britanski ambasador Dejvid Gauen, pa Kanađani, koji su svoja diplomatska predstavništva po svetu i do 85 odsto pretvorili u ekonomske servise svoje privrede. Ali, niko u tom poslu nije tako brutalno otvoren kao Austrijanci”. Kad je maja prošle godine austrijski vicekancelar Hubert Gorbah prvi put pohodio Vladu Srbije sa sobom je poveo tuce privrednika. “On nam je govorio pet minuta, a onda je reč dao Martinu Šlafu. On nam je pričao pola sata”. Dakle, našoj vladi. Šlaf. Kako je brutalno otvorena austrijska vlada, tako je bez pardona izraelska ambasadorka Jafa Ben Ari. Bivši portparol izraelske vlade. “Ali pravi portparol. Ne kao ovi naši. Pa kad mi krenemo da joj nešto objašnjavamo, ona nas brzo prekine: čekaj da ja vama kažem”.

Nema nikakve sumnje, “kapital nije anacionalan niti je kapitalizam anacionalan sistem”, kaže Božidar Đelić. Pitanje da li treba da branimo naše uopšte se ne postavlja. Treba da ih branimo “i naše i ove što nisu naši, ali su se odomaćili”. “Naša diplomatija je sada opterećena državnim pitanjima, ali najkasnije kad se to reši, ogromno težište mora da bude prebačeno na ekonomsku diplomatiju. Sada je tu situacija podosta tužna”, kaže Đelić.

“Ministarstvo inostranih poslova je bilo u potpunosti političko i tako je ostalo. Qudi se u inostranstvo šalju ili zato što su bili dobri, pa za nagradu, ili zato da bi odavde bili sklonjeni da ne smetaju”, kaže za NIN Milan Pajević, iz bivšeg G17 instituta (danas ESPRI).

U Ministarstvu za inostrane poslove kažu, da bi o radu ekonomskih savetnika više bi mogli da znaju u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom. “To bi trebalo da bude najvažniji posao naših diplomatskih predstavništava”, slaže se ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić. Ali daleko od toga da jeste. Ekonomski savetnici bi zaista trebalo da budu pod njegovom nadležnošću, slaže se Parivodić. Ali ni formalno ni stvarno – nisu. “Inicirajte to”, kaže on novinarki NIN-a.

AUSTRIJANCI: Ali tamo gde ne deluju državne institucije, stvar u svoje ruke uzimaju pojedinci. Kad nas je austrijska vlada, zbog oduzimanja licence Mobtelu, onako javno nagazila, nije da joj nismo odgovorili. Ako nema profesionalaca dobre su i ekonomske diplomate – amateri. “Kad sam to smislio, pet noći nisam spavao”, kaže, a nije Velja Ilić. A radi se o čistoj ekonomiji. I diplomatskoj strategiji. Pošto godinama nije mogao da dobije nikakve dokumente ni iz svoga dela Mobtela, PTT je posle oduzimanja licence tamo mogao da uzme sve. Tako smo saznali da se Mobtel kod Hypo Alpe Adria banke (austrijska) zadužio za 70 miliona evra i položio obezbeđenje u opremi i zgradi Aeroinženjeringa trostruke vrednosti – 210 miliona evra. Kod Raiffeisen banke (opet austrijski kapital) Mobtel se zadužio za 20 miliona evra i položio obezbeđenje u opremi vrednoj isto toliko – 20 miliona evra. Onda smo pozvali ove što nisu naši, ali tek hoće da se odomaće, što bi rekao Đelić, pa smo ih zamolili da to potraživanje prodaju, naravno na kredit, Javnom preduzeću PTT “Srbija”. Bunili su se, nego šta su.

Naši bankari sa austrijskim kapitalom i imenima. Pritiskali ih i austrijska vlada i Martin Šlaf, a njima još treba živeti u Austriji. “E onda smo im mi poručili da će SRPSKI PREMIJER u tom slučaju dati nalog poreskoj upravi da pokrene stečaj nad firmom Mobtel, pa oni onda neka žive u Austriji”. Stečaj firme, kao što je poznato, smrt je za poverioca. Tako smo taj kredit dobili po povoljnoj ceni. “ Evropska banka za obnovu i razvoj nudila je PTT kredit od 15 miliona evra uz kamatu evrolibor plus 2,8 odsto, Mobtel je ovaj kredit dobio uz kamatu evrolibor plus 5 odsto, a PTT ga je kupio na kredit sa kamatom evrolibor plus 1,8 odsto”. Pa još tri godine počeka. Povoljno, ne pitaj.

“Mi smo Austrijancima rekli da je nelogično da mi kvarimo odnose sa Austrijom kad su njihove banke toliko uspešne u Srbiji”, kaže, a nije Predrag Bubalo. To ti je ekonomska diplomatija. Ali kad su rekli Austrijancima, da kažu i nama. Koji se sami ne bismo ni setili da tu situaciju sagledamo. A pozicija austrijskog kapitala u finansijskom sistemu Srbije takva je da bolja gotovo i ne može biti. Sem da uzmu sve. Što Credit agricole – Boža Đelić valjda neće dozvoliti.

Od 41 poslovne banke u Srbiji, sedam su sa austrijskim kapitalom. Ali kolikih sedam. Od ukupne bankarske bilansne aktive oko 30 odsto čini bilansna aktiva sedam austrijskih banaka. Među prvih pet najvećih, tri su austrijske. Rekli ste, pa šta? Ne žurite, to nije sve. Od 12 lizing kompanija na tržištu, tri sa austrijskim kapitalom, prema sopstvenoj tvrdnji, kumulativno kontrolišu oko 79 odsto tržišta lizinga u Srbiji: Hypo Alpe Adria Leasing, Raiffeisen leasing i S-leasing. Malo li je? Nije. Ali nije ni dosta. Dve austrijske osiguravajuće kuće su na tržištu Srbije – Granje i Wiener staedtische – ali to nije ništa prema nameri ove poslednje da učestvuje u privatizaciji novosadskog DDOR-a. Ali ni to nije sve (vidi antrfile: Okreni, obrni – Austrijanci).

Ovo je što su Austrijanci što pazarili što uložili preko NBS, Ministarstva finansija i Agencije za osiguranje depozita i sanaciju banaka. Ali ni Agencija za privatizaciju nije sedela skrštenih ruku. Na tenderima su Austrijancima prodate četiri velike firme za 22,6 miliona evra plus investicije od 64 miliona evra i socijalni program od 12 miliona evra. Na aukcijama su Austrijanci pazarili tri firme za 4,117 miliona evra plus oko 6 miliona investicija. I najzad na tržištu kapitala Austrijanci su od države kupili jednu firmu za 9,6 miliona evra. U međuvremenu je njihov i hotel “Jugoslavija” i licenca za prvi kazino u Beogradu, a Raiffeisen banka se ne može požaliti ni kao članica konzorcijuma koji je izabran za privatizacionog savetnika NIS-a.

A tek šta se tu namerava, ne pitaj. Austrijski OMV, za koji neki srpski mediji ne pozivajući se ni na kakve izvore tvrde da je u većinskom vlasništvu kosovskog biznismena Beyeta Pacolija, a na čijem sajtu stoji da su joj većinski vlasnici: International Petroleum Investment Company (IPIC) iz Abu Dabija i Oesterreiische Industrieholding AG, jedan je od dva najozbiljnija kandidata za kupovinu srpskih rafinerija.

Prema podacima naše NBS od oktobarskih promena 2000. godine do kraja marta 2005. godine Austrijanci su u Srbiju uložili (sa opremom i reinvestiranom dobiti) oko 500 miliona evra. Prema njihovim podacima oko milijardu evra.

Dakle, Mobtel? Pa Šlafovih 100 miliona evra datih Kariću smešna su suma prema austrijskim finansijskim interesima u Srbiji. Ipak Austrija je upravo sela na mesto predsedavajućeg EU za sledećih šest meseci. Da li je to mesto toliko važno za naše tekuće pregovore sa EU da Beč ni slučajno ne bismo smeli da ljutimo ni sjajnim bravurama naivne škole ekonomske diplomatije. “Operativno da, može mnogo da zamrsi, ali i da pomogne, naročito kad se na njemu nalazi Austrija. Jer ovo je njen region, ona to poznaje, za razliku od, na primer, Iraca, koji su bili veoma dobronamerni, ali ne poznaju ovdašnje stvari”, kaže za NIN Pavle Jevremović, direktor Direkcije za EU i regionalne integracije u Ministarstvu inostranih poslova.

IZRAEL: U bezbednosno-monetarnom sudaru, u vidu operacije na otvorenoj istrazi, između guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića i navodno izraelskog lobija, lobi koji čuva leđa našem guverneru trenutno vodi. Neki jači. Koji bi možda trebalo tražiti u nedovoljno razrađenoj opaski političkog analitičara iz Amerike Obrada Kesića da tamo nijedna institucija iz Srbije nema nikakav lobi sem Narodne banke Srbije.

A za razliku od austrijskog kapitala čije prisustvo u Srbiji je vidljivo gotovo koliko i bogatstvo Bogoljuba Karića, Izraelci su u javnosti toliko diskretni, koliko je njihova ambasadorka u komunikaciji sa našim funkcionerima netaktična do diplomatske nedopustivosti. Predstavnici gradskih vlasti u Beogradu će bez ustezanja reći da su Izraelci najveći investitor u Srbiji (gradski menayer Bojan Stanojević) odnosno da svaku drugu zgradu u Beogradu gradi baš izraelski kapital (gradonačelnik Nenad Bogdanović). U svakom slučaju, prema beogradskom uvidu u stvari, iza kompanije na koju je guverner udario stoji izraelska država – lično.

Kardan Financial Services B.V, sa sedištem u Amsterdamu razgranata je u tri grupe: GTC group (nekretnine), TBIH group (finansijske usluge) i Tahal group (infrastruktura).

Kardan grupa je veoma zaposlena u centralnoj i istočnoj Evropi, a sve tri njene posebne divizije u Srbiji ili tačnije u Beogradu. Weni su poslovi toliko višestrani i zamršeni da ih je teško pratiti. A poreklo kapitala kojim svaka od ovih grupa rukovodi – posebno.

Investicije i jedne i druge i treće grupe u Srbiji nisu prošle bez dizanja velike prašine. Pri čemu se Demokratskoj stranci i vladi u Beogradu prigovara da forsira, ponegde i iz ličnih interesa, izraelski finansijski lobi, a stranci G17 plus da bi poreklo njegovog kapitala radije proverila.

GTC International, koja bi prema analizi NIN-a trebalo da bude u 70-postotnom vlasništvu Kardan grupe, u Beogradu izgradila GTC House na Novom Beogradu (u kome je smeštena Raiffeisen banka) što je, prema informaciji te kompanije, investicija vredna 17 miliona evra. Firma trenutno gradi apartmansko naselje u novobeogradskom bloku 19 površine 20 000 kvadrata vrednosti 40 miliona evra. Mada su u gradskoj vladi to demantovali kao još nedovršenu stvar, NIN-ov izvor tvrdi da je GTC International već dobio i projektovanje kule “Ušće II” jer “zašto bi inače njihov američki projektant prisustvovao sednici Planske komisije grada” čiji je predsednik Steva Marović. NIN-ov izvor tvrdi da je i arhitekta Reyić, autor nagrađenog rešenja za Palatu “Ušće” odustao od svog zahteva da se njegov nagrađeni projekat poštuje i da se zadovoljio “takođe dobro nagrađenom” pozicijom vlasnika idejnog rešenja. Oponenti ovakvog izbora projektanta tvrde da ga gradska vlast gura i zato što je u posao uključen “Slavija biro” u vlasništvu porodice gradskog arhitekte Đorđa Bobića.

GTC se inače hvali partnerstvom sa Dojče bank, koja je sa grupom Kardan često u suvlasničkim odnosima, Evropskom bankom za obnovu i razvoj, City group i Immofinanz.

Slučaj Tahal grupe, iz vlasništva grupe Kardan, takođe je zanimljiv. Ova grupa je izabrana za isporučioca opreme i projektanta vodovodnog sistema Makiš 2 vrednog 13,5 miliona evra. Novine su se bavile problemima ovog investitora sa 13 miliona evra vrednim vodosistemom Barje (Leskovac) kad je Komisija za javne nabavke krajem 2004. godine poništila tender na kome je ova grupa pobedila jer je uslov za učešće na tenderu bio da je “kandidat već izgradio neki objekat na Balkanu” što je Tahal grupu favorizovalo. Generalni direktor vodovoda u Leskovcu Živojin Stefanović tada je optužio G17 plus da je ishodovala poništenje tendera jer je izgubio njen, za 17 miliona skuplji, kandidat. Tahal je spominjan i oko izgradnje vodosistema u Banatu, a dobio je posao gradnje uređaja za desalinizaciju morske vode u Budvi vredan 5,5 miliona evra.

I najzad, verovatno za Kardan grupu najmanje važan, a za ceo srpski spor sa takozvanim izraelskim lobijem ključni igrač TBIH group koja se uglavnom bavi dobrovoljnim i obaveznim privatnim penzionim osiguranjem. Trenutni vlasnici TBIH su Kardan (58,19 odsto), MidOcean Partners ranije poznat kao privatna investiciona grupa Deutsche Bank Capital Partners (24,65 odsto) i londonski Englefield Capital (17,16 odsto).

Dakle, ključni posao TBIH je ulazak na tržište dobrovoljnog penzionog osiguranja u centralnoj i istočnoj Evropi što, u trenutku kad te zemlje kao sada Hrvatska, uvode obavezno privatno penziono osiguranje “postaje veoma uzbudljiv posao”. A da je i veoma profitabilan da se i ne priča. U takvu priču TBIH bi da uđe i u Srbiji gde već ima TBIH – Dunav osiguranje za upravljanje dobrovoljnim penzionim fondom. Prema analizi NIN-a, grupa TBIH izgleda je više zainteresovana da jednom osvojeno tržište dobrovoljnog penzionog osiguranja proda kad dotična zemlja uvede i takozvani drugi stub ili obavezno privatno penziono osiguranje. Naša NBS baš nije veliki ljubitelj portfolio investitora u finansijskoj oblasti. TBIH grupa je vlasnik privatnih penzionih fondova i u Gruziji, Ukrajini i Rusiji.

TBIH grupa već je prodala moćnoj holandskoj grupi za životno osiguranje ING vodeći privatni penzioni fond VSP Tatry Sympatia u Slovačkoj za 35 miliona evra, a bečkom Viner osiguranju rumunsku kompaniju za osiguranje Omniasig Life SA za 64 miliona evra. Prema informacijama koje je NIN dobio od kolega iz hrvatskog Poslovnog dnevnika, TBIH je tamo vlasnik Helios osiguranja koje jako loše stoji i najavljuje se da samo što ga nije kupilo takođe Viner osiguranje. Ova vest nije bez značaja ni za rasplet teške srpsko-izraelske kapitalne drame (vidi okvir Okreni, obrni – Austrijanci).

Mobtel pred upokojenjem U petak 3. februara u Beograd će doputovati grupa austrijskih pravnika da sa predstavnicima (i pravnicima) Vlade Srbije razradi detalje upokojenja imena i firme Mobtel i osnivanja novog preduzeća u kome bi naša strana (po osnovu licence, opreme i pretplatnika) trebalo da ima 80 odsto, a Austrijanci (po osnovu uloga Martina Šlafa i potraživanja Eriksona od Mobtela od oko 30 miliona evra koje bi oni preuzeli) 20 odsto vlasništva. Formiranje novog pravnog lica moguće je po novom Zakonu o stečaju. Operacijom reorganizacije firme, na koju se mogu odlučiti poverioci, dopušteno je ukidanje pravnog lica da bi se sačuvalo ekonomsko. Istom operacijom ili pobijanjem pravnih radnji, vlasnici nove firme oslobodiće se obaveza prema ugovorima koje je Mobtel potpisao sa povezanim firmama porodice Karić. Vlada Srbije računa da bi od licence mogla da dobije 200 do 250 miliona evra, a za ukupnu ostavštinu Mobtela 800 miliona evra od čega bi našoj strani pripalo oko 600 miliona.

DR VLADIMIR PRVULOVIĆ

Nemamo ekonomsku diplomatiju

U ekonomskoj diplomatiji koristi se ekonomska špijunaža i kontrašpijunaža, što mi nemamo

U visokorazvijenim zemljama kao jako pozitivna posebno se izučavaju iskustva ekonomske diplomatije Japana, kaže dr Vladimir Prvulović, profesor Megatrend univerziteta, jedan od tek dvojice stručnjaka koji se ovom temom kod nas bave. Posle japanskih, izučavaju se mnogo i iskustva Nemačke, pa zatim zemalja poznatih kao azijski tigrovi. A u poslednje vreme sve su interesantnija kineska iskustva u ekonomskoj diplomatiji.

Postoji li zemlja koja među diplomatama važi za onu koja koristi naročito prljave metode ekonomske diplomatije, pa bi na to trebalo obratiti pažnju?

- Kao primeri neovlašćenog korišćenja raznih obaveštajnih sistema formiranih u vojne ili bezbednosne svrhe, kao što je “Ešelon” ili “Velike uši” u Nemačkoj, koje američka država koristi za pribavljanje ekonomskih informacija, za ekonomsku špijunažu. Pa se navodi primer gde je propao ugovor vredan šest milijardi dolara između Erbasa i Saudijske Arabije jer su Amerikanci dojavili saudijskom kralju da je navodno prisluškivanjem tih razgovora utvrđeno da je u pripremi korišćena korupcija, odnosno podmićivanje kako bi se došlo do ugovora.

Podmeću se znači i vesti o korupciji?

- Pa naravno. Saudijski kralj je onda pod pritiskom SAD odlučio da suspenduje taj ugovor i sklopi ugovor sa Boingom. Eto, rezultat vidite. Ili sličan ugovor između Francuske I Brazila na isporuci raketa “egzoset”, koje su izvanredne. I što su opet Amerikanci stornirali jer su pritisli na Brazil da je tu korišćeno podmićivanje…

Dakle, te prljave metode koriste uglavnom velike zemlje?

- Postoji taj anglosaksonski špijunski sistem koji pokriva celu planetu, slušaju se razgovori. U pregovorima se verovatno koriste i uobičajena sredstva procenta ili udela pregovarača i posrednika, ali se koriste i ovakve metode. Recimo, veliko je iznenađenje bilo kad je Belgija kupila italijanske helikoptere “agusta” iako su u konkurenciji bili “puma” i drugi bolji helikopteri. Kasnije je utvrđeno da je italijanska firma na račun Socijalističke partije tadašnjeg belgijskog ministra privrede Vilija Klasa uplatila mito u iznosu od 1,7 miliona američkih dolara. Te prljave metode koriste se svuda u svetu ,ali se koriste i metode da se to predupredi, da se to sazna…

Kao ekonomska kontrašpijunaža? Imamo li mi to?

- Da, kao ekonomska kontrašpijunaža. Mi to, naravno, nemamo. Ali imamo organizacije i službe koje bi morale u svom sastavu da imaju i odeljenja za ovu vrstu informacija i obaveštajnih aktivnosti. Čak i velike firme u svetu imaju u svom sastavu odeljenje za prikupljanje ekonomskih obaveštajnih podataka. Zašto ne, to bi morale da imaju i velike firme kod nas. To je neophodno.

Poznato vam je da neka naša firma to ima?

- Pa, neke polako to formiraju, sa možda jednim ili dva saradnika. Ali od nečega se mora početi. Ako to već nemate na državnom nivou. A ne može se sve završiti u kafani, na službenim ručkovima, tapšanjem po ramenu…

Postoje li u svetu poznati jaki lobiji na koje se oslanja ekonomska diplomatija?

- Pa lobija ima, brojnih. Ali u današnjem svetu najvažnija je sprega američkih državnih organa i pojedinaca koji investiraju i koji, naravno državnom odlukom u ekonomske svrhe koriste, obaveštajne potencijale i tehnološka sredstva koja su nekad bila na raspolaganju vojsci. Slično je i u Francuskoj i u drugim zemljama. Pošto je otkriven taj “Ešelon” EU je u celini, a dozvolila je svakoj zemlji pojedinačno, da napravi kontrasredstva kako bi se zaštitila od tog anglosaksonskog sistema “Ešelon”. Tako da sada sve francuske obaveštajne službe imaju jaku službu za ekonomsku diplomatiju, a u Parizu već desetak godina postoji i posebna škola za ekonomsko ratovanje gde obaveštajci drže predavanja budućim stručnjacima za ekonomsko ratovanje. Moto čitave škole je: Poraz se može prihvatiti, iznenađenje – nikako. Napoleon.