Nepismeni, a svirajuuu...

1. Prvi hor u selu Kuštilju organizovan je 1969.

Prva biblioteka 1882.

Duvački orkestrar 1910.

Od 1882. ima amaterski teatar.

Prve novine na rumunskom 1919.

U selu je izlazio prvi priručnik za učitelje “Edukatorum” 1911-12. godine.

2.Selo je nekad imalo dve hiljade stanovnika, sada ima hiljadu. I nadaju se da je bela kuga zaustavljena.

U selu se uvek rađalo malo dece da se ne bi delila zemlja.

A mladi odlaze. Odlaze u gradove i ne vraćaju se.

Nalazi se u dolini između Vršca i Bele Crkve. U slivu reke Karaša koja se uliva u Dunav kod Banatske Palanke.

Od rumunske granice je udaljeno dvesta metara. Ali nema ostarele momke koje po srpskim selima srećem. Gotovo da nema sela u Srbiji da nema pedeset starih momaka. Ovde se desila revolucija, ali rumunska.

Više od pedeset devojaka iz Rumunije udalo se u Kuštilju.

Škola je spasena a od podmlatka čuvenog orkestra dvoje su potomci kuštiljskih žena a osam su rodile Rumunke koje su tu udate.

U Raškoj postoji udruženje “Kutnji prag” koje okuplja preko hiljadu i petsto neoženjenih momaka. Pričalo se da će im Crkva preko seoskih sveštenika iz Ukrajine pomoći da se ožene ali, koliko znam, nije urađeno ništa.

Šarena ogledalca i život uz TV sokoćala oterao je devojke sa sela. Nije težak rad.

Plaćaju podstanarske vlažne sobice i rade za plate od sto evra u trafikama, buticima, kafanama... širom drage nam i ponosite domovine. A što kecelju nosi, to gazdi daje – tako misle srpske gazde. Dok selo plače za njima.

3.Rotariju Jon Korden ima sedamdeset pet godina i nikad nije bio kod lekara. U njegovoj zdravstvenoj knjižici nema nijednog lekarskog pečata. Ima vinograd, voćnjak, pčelinjak i muziku. Lutajući Srbijom nisam video čudnijeg seljaka. Ima i 24 lanca zemlje koje je dao pod zakup. Ima i biblioteku koja pokriva sva četiri zida njegove radne sobe. Nudi mi kafu sa medom umesto šećera. Nisam je pio ranije, ali mi zaista prija.

“Dobro došli u moje staračko zemljoradničko domaćinstvo.” Nekad, za vreme stare Jugoslavije, bio je partijski organizovan, sad nije član nijedne stranke. U Domu kulture među slikama generacija kutiljskih muzičara, drži i Titovu sliku.

“Je l’ vam smeta?” – pita me.

“Jok meni.”

“Neki su mi rekli: šta će ti to đubre na zidu.”

“Partiju i veru pravoslavnu ne menjam. Imao sam i ja priliku da idem u Ameriku i da se pravim baptista.

U svim tim kulturnim ustanovama u selu bili su moji pradedovi i dedovi, otac, majka, baka. I to se nastavilo i sada. Moji unuci Đorđe i Kristina završili su muzičku akademiju. Kristina je upisala doktorat na etnomuzikologiji u Bukureštu.

Otkud toliko knjiga, pitam.

“Pa nekad se išlo, ovde je granica blizu, i po tri puta dnevno u Rumuniju. Dok su drugi donosili veš i šta ti ja znam šta iz Rumunije, ja sam u autu uvek donosio pun gepek knjiga.

'Opet si doneo papire', jadala se moja žena.”

“Kad ćete u penziju?” – pitam.

“Đorđe Zamfir, umetnik sa Panovom frulom je rekao da za pravog umetnika nema penzije. On je rođen sa darom i završava smrću. Dar za umetnost je božji dar.”

A počelo je davno.

“Kad sam imao pet godina, moj otac je doveo jednog Ciganina Paula da me uči violinu. I onda, u jedanaestoj godini, nastupio sam uz duvački orkestar, gde sam svirao pikolo, onda klarinet, trubu, sve vrste instrumenata. Otišao sam pedeset druge u armiju pa sam svirao u vojnom orkestru u Jastrebarskom kod Karlovca. Između Zagreba i Karlovca. Tamo sam vodio brigadni hor i orkestar. Kad sam se vratio kući, pedeset četvrte godine, osnovao sam hor tu u Kuštilju 19. decembra 1954. godine, bio sam izabran za dirigenta mešovitog hora i duvačkog orkestra, a 15. januara osnovali smo ovde muzičku školu za mlade, nezvaničnu, ne državnu nego pri Domu kulture. Snabdevala se đacima iz osmogodišnje škole u Kuštilju, koja se formirala posle rata a postojala je i za vreme Austrougarske. Onda je bilo veliko selo. Dve hiljade šeststo ljudi, a sad ima oko hiljadu. Pet stotina naših meštana su na radu u Švedskoj, Austriji, Helveciji, Americi, Kanadi. Ima ih, rasprostranjeni su. Ja sam se izvinjavao vama što ovo pišete, jer ja nisam učio nikada u školi osim onih četiri osnovne srpski jezik... Ali služim se ovako, nemam vokabular. Nemam rečnik obrazovanog čoveka.

Mogu da se služim jer u ovoj zemlji živim, i dužni smo svi, bez obzira na nacionalnost i vere, jer bez državnog jezika ne možeš da se upoznaš sa ljudima, ne možeš da razgovaraš, da kreiraš, treba da čitaš.

Sa tom muzikom koju smo obnovili, pedeset četvrte godine smo stupili u društvo 'Partizan' iz Beograda gde smo bili na svim sletovima. Pančevo, Vršac, Novi Sad, onda na republičkom u Kragujevcu i, naravno, u Beogradu gde smo svirali na Terazijama predsedniku Titu. Svirali smo i Miloševiću i trojici rumunskih predsednika, uključujući i Čaušeskua. I onda je počelo. Koncert na Tašmajdanu, onda u hotelu Jugoslavija – Deset Mokranjčevih rukoveti. Onda smo bili nekoliko puta u Guči. Ne mogu da se setim koliko smo puta bili u zemlji i inostranstvu sa duvačkim orkestrom koji svira kompozicije rumunskih i srpskih kompozitora, onda Bizea, Štrausa, Verdija... Naš orkestar je od davnina bio evropski. I sad imamo u Domu kulture đake. Počeli smo sa deset učenika da ih uključimo u duvački orkestar. Da podmladimo sastav, i baš sad u ovo veče oni primaju instrumente. Do sada sam ih samo probao sa sluhom da vidim kako ide. Kako osećaju. Kako se ponašaju. Kako uživaju to. Kako vole. Treba da unosimo duh da voli muziku, jer je muzika ta vrednost čoveka koja oplemenjava. Muzika je ta koja stvara, ne znam kako se zove ono, kad koža ti se naježi. Muzika koja stvara raspoloženje od kad se rađa čovek, do muzike na pogrebu. Mnogo godina unazad ljudi su osetili da i cveće voli da se razvija uz muziku, pa čak i krave da daju bolje i čistije mleko, a kamoli da ne treba čoveku muzika da bi se bolje razvijao, shvatio šta je život i kako treba živeti da bi se ujedinili ljudi, srca, duše i glave onih koji ne razumeju šta je muzika. I Platon je rekao pre dve i po hiljade godina: Ako bi vlade sveta radile kao muzika, na primu, tercu i akordu, ne bi bili među ljudima ratovi. Ne samo muzika i pozorište. (Da naučiš od naših predaka, gde su oni grešili da ne grešiš i ti.) Onda slikari. Sve vrste umetnosti. I u onoga koji stvara i u onoga koji gleda, sluša, treba da uđe taj duh umetnosti. Pisani su bontoni za lepo ponašanje. Najbolje lepo ponašanje je kroz umetnosti. Zato treba znati jezike. Nekad je svaki trgovac u Vršcu govorio četiri jezika – srpski, mađarski, nemački i rumunski. Mirče Elijade se pet godina nastanio u Indiji da bi napisao jednu veličanstvenu knjigu, 'Istorija religija sveta'. Treba čitati i putovati.”

Kako ste vi došli do svega toga odavde iz Kuštilja gde sam vas jedva pronašao.

“Ovde se kod nas rađalo jedno, najviše dvoje dece, da se imanja ne bi delila. Ja sam bio jedinac. Moji nisu bili siromašni ali ni bogati. Kad sam završio četiri razreda osnovne škole, učitelji su rekli da moram da nastavim školovanje. Ali moji nisu dali. Bio sam ljut i pobegao sam za Rumuniju. Pa su me našli i vratili. Čitao sam knjige, imao sam žeđ za znanjem. Kad sam radio po inostranstvu, onda sam obilazio crkve i muzeje. Naučio sam staroslovensko pisanje da bih mogao da čitam knjige po našim manastirima, i rumunskim i srpskim. Ovde sa srpskim rečima a u Rumuniji sa rumunskim rečima, a ista slova. Ako hoćeš nešto da saznaš o čoveku na ovoj planeti, tražiš po knjigama. Od kada sam se penzionisao kao zemljoradnik, tražim po knjigama pa se zaustavim i kažem: čekajte, pa ja ništa ne znam.

Ovde u našem selu nije bilo da jedan seljak preko zime ne uzme bar tri-četiri knjige da čita. Ne da je bio nateran taj seljak, on je osetio potrebu da se razvija. Da razvija svoju kulturu i svoju znanost. Sada nema više to.

Osnovao sam jedno trinaest duvačkih orkestara po Banatu u ovih poslednjih trideset godina. Teškom mukom, jer roditelji hoće da imaju u selu duvački orkestar. I deca hoće, samo naterani su da idu u te noćne lokale. U kafiće. Onda sam otišao i ja u kafić. Ajde da vidim zašto su tamo. I uđem u jednu, drugu, treću prostoriju, i kad sam se vratio u Dom kulture, kažem ja ovim mojim: Sad, pre smrti, ja sam bio u pakao. Naše devojke idu tamo pa se napiju, pa idu na pobačaj dva-tri puta. Kad se uda, ne može da rodi. Civilizacija mora da propadne. Kao sve civilizacije.”