Generalna proba

Više različitih izvora NIN-a iz ovdašnje vlasti tvrdi da je Mladić lociran, opkoljen i da se s njim pregovara o “dobrovoljnoj” predaji. Ukoliko ne pristane, hapšenje se podrazumeva. Sasvim ozbiljni izvori iz vlasti, međutim, kažu da vlast radi najozbiljnije do sada na pronalaženju generala, ali nikako ne mogu da shvate odakle dolaze medijske izmišljotine o Mladićevom hvatanju. “Svima je jasno da mi moramo to da završimo, ali ne mogu da verujem da bilo ko ozbiljan može da veruje kako će naše službe pre nego što krenu u akciju hapšenja obavestiti sve medije u zemlji i svetu. To jesam gledao u američkim filmovima, ali se nikada nije dogodilo u stvarnosti”, kaže za NIN visoki republički funkcioner koji bi morao da bude obavešten o haškim naporima. Qudi iz Koštuničinog okruženja veruju da je čitava medijska kampanja zapravo organizovana kako bi se na vlast izvršio dodatni pritisak da se Mladić pošalje u Holandiju pre početka procesa pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, u kojem BiH optužuje SCG za genocid.

NJihove kolege iz drugih grana vlasti ne dele to mišljenje i veruju da premijer, šef BIA ili ministar policije već znaju gde je Mladić i da se sada zapravo vode pregovori, direktni ili indirektni, o Mladićevoj predaji. Isti izvori kažu da bi dobrovoljna predaja bila najbolje rešenje za sve jer bi hapšenje moglo da izazove ljudske žrtve, sruši vladu i ojača radikale. Hapšenje, napominju, podrazumeva proceduru koja može da potraje – Mladiću bi morala da se uruči optužnica posle čega bi trebalo da se pojavi pred istražnim sudijom Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, a tek posle toga Rasim Qajić potpisuje rešenje o izručenju. Sve to, naravno, ostavlja dosta prostora za potencijalno organizovanje mitinga podrške Mladiću. Nezvanično saznajemo da već stižu pismene pretnje na adresu ministara iz vlade i Tužilaštva za ratne zločine, što od ostrašćenih domaćih pojedinaca što od sličnih predstavnika dijaspore. Sve nabrojano, uključujući i masovnije strastvene reakcije, mogla bi da ublaži Mladićeva saradnja ukoliko bi prihvatio vladinu strategiju koja podrazumeva dobrovoljnu predaju. Za sada su se kao uspešni pregovarači pokazali Rade Bulatović, šef BIA i Aleksandar Nikitović, šef kabineta Vojislava Koštunice, napominju izvori iz delova vlasti, koje nervira “taktiziranje premijerovog kabineta”. NJihovi kohabitacioni prijatelji odgovaraju kako je reč o najprovidnijem flertu sa međunarodnom zajednicom, koji će za konačni cilj imati da se iz demokratskog bloka definitivno ispiše Koštunica jer “sve vreme čuva Mladića, a u poslednjem periodu i vodi pregovore o što elegantnijem transferu u Hag”.

Te dve raspolućene poruke svakako pokazuju u kojoj meri je Srbija nedovršena zemlja a temeljna pitanja, kao što je odnos prema prošlosti i zločinima, samo su jedan od političkih aduta u partiji pokera sa obeleženim kartama. To ne znači da se i takvo društvo ne približava kraju haškog tunela. Najnovija istraživanja raspoloženja javnosti (Stratedžik marketing) govore da su građani Srbije sve više svesni haške obaveze i da se danas 57 odsto ispitanih građana izjašnjava da Ratko Mladić mora da bude izručen sudu u Hagu. Pre dve godine se čak 60 odsto građana protivilo izručenju, dok ga je 40 odsto odobravalo. Prošle godine je uhapšeno ili se dobrovoljno predalo 16 lica optuženih za ratne zločine pred Haškim tribunalom, a Srbija je dakle ispunila 95 odsto zahteva tužilaštva. Ali te tri reči “Mladić na slobodi” ostaju glavna raskrsnica Srbije prema zapadnom delu hemisfere ili glavni simbol za zemlju koja ne može da preskoči senke sopstvene prošlosti. To nikako ne znači da će Mladićev haški transfer otvoriti eru idiličnih odnosa Srbije i ostatka sveta, već da će skinuti tegove sa naših stopala. Ovdašnji posmatrači traumatičnog odnosa Zapada i Srbije će na osnovu medijskog hapšenja Mladića, koje je svakako pomerilo granice istraživačkog novinarstva, zaključiti da je, u danu kada su otpočeli bečki pregovori o Kosovu, to fiktivno hapšenje Srbiju više približilo zločinima nego Briselu. Zato su i predstavnici legalističkog dela vlade spremni da govore kako je reč o velikom poigravanju tajnih službi u kojem engleski obaveštajci, kroz hašku igru, razvaljuju poslednju vojsku i policiju. “Mi zajedno radimo na hvatanju, a onda neki njihovi ljudi plasiraju u medije kako mi pregovaramo i ta akcija propadne. Onda nas njihovi šefovi dave da ne radimo dovoljno”, kaže jedan od sagovornika NIN-a, koji ima posredna ali pouzdana saznanja o haškom trileru.

Iz “diplomatskih obaveštajnih krugova” se, tako, može saznati da je vlada od Žozea Manuela Barosa, predsednika Evropske komisije, dobila rok za hvatanje i izručenje Ratka Mladića 21. februar. Kako do ovog datuma ipak nije bilo mogućno ščepati neuhvatljivog generala, vlada je zatražila produženje roka do 1. marta. Isti izvori veruju da u prvim danima marta treba očekivati konačno razrešenje višegodišnje drame, ali neki predstavnici vlasti tu licitaciju sa rokovima doživljavaju kao još jedan psihološki rat. “Svako pominjanje rokova upućuje na zaključak da mi negde držimo Mladića na lageru, da bismo ga upotrebili kada bude trebalo. Moramo to da završimo najkasnije do kraja marta, ali ne možemo da garantujemo”, kaže jedan od sagovornika iz bezbednosnih krugova.

Prema zapadnim izvorima, Mladić je lociran u Beogradu. Nejasno je da li je do toga došlo zahvaljujući naporima potere ili zato što je sam prelomio i javio se. I dok su diplomatski izvori u prvi mah prihvatili vest da je uhapšen, ljudi bliski krugovima oko Mladića su imali sasvim drugačija saznanja. U tom obaveštajnom ratu, međutim, ostaje nesporna činjenica da se krug oko komandanta bosanskih Srba zatvorio. Sada ostaje samo pitanje kada će se to dogoditi. Za nedelju, dve ili više...

Ako je u nečemu uspela akcija hapšenja nekoliko ljudi koji su imali veze sa najtraženijim Srbinom na svetu, to je stvaranje straha kod svih koji su u nekom trenutku došli u kontakt sa Mladićem. Državi je, čini se, konačno uspelo da bar delimično probije prstenove obezbeđenja. Loša strana ovakve akcije je to što je Mladić u međuvremenu zamenio svoje neposredno obezbeđenje. Pripadnici naših tajnih službi smatraju da zbog suženja manevarskog prostora Mladić u ovom trenutku ima veoma mali broj ljudi oko sebe. NIN saznaje da su u pitanju, navodno, samo dve osobe. Da se ovakvim podacima može verovati, pokazuje i informacija koju je na konferenciji za štampu početkom meseca izneo upravo Zoran Stanković: prilikom jednog od prebacivanja iz jednog objekta u drugi pored generala je bilo samo troje ljudi. Čak ni komandant kasarne ispred koje su zamenili vozila nije znao da se to dešava. Priča koju je Zoran Stanković ispričao odnosi se na jedan od poslednjih Mladićevih boravaka u vojnim objektima a oficiri koji su mu pomogli u prebacivanju su radili na tome da ga izmeste iz vojnih objekata uopšte. Neki od njih su bili pripadnici VBA. Inače, tri pripadnika ove agencije su morali da zbog svojih veza sa Mladićem napuste posao: dvojica su penzionisana a jedan je otpušten. Ipak, kao i o svemu ostalom, i o ovom će se više znati tek u nedeljama koje dolaze.

Tri su ključne lokacije na kojima je boravio i kretao se ratni zapovednik bosanskih Srba: Rajac, Valjevo, i Stragari. Iako su Valjevo i okolina ovog grada najčešće bili pominjani u medijima, Mladić nije ništa manje koristio ni ostale dve lokacije. U Stragarima je bio tokom 2001. godine. Tada ga je tamo i locirala BIA. Zanimljivo, ali Ratko Mladić je počeo da se skriva i od same Vojske tek nakon izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, dakle od jula 2001. godine. Ali, tada još nije postojala politička klima povoljna za njegovo hapšenje.

Bez obzira na to što izveštaj VBA o odnosu Vojske prema Mladiću nije u celosti objavljen, očito je da je nakon njega malo prostora ostalo da se odgovornost prebacuje isključivo na Vojsku SCG.

Saradnja sa stranim službama na hvatanju Mladića konačno je dobila svoju javnu i potpuno legitimnu osnovu uputstvom Vrhovnog saveta odbrane našim službama, vojnim naročito, da treba to još bolje da rade. Kako Mladić kao penzioner više ne spada pod jurisdikciju Vojske, glavna adresa za njegovo lociranje i hvatanje, pa i saradnju sa predstavnicima stranih obaveštajnih službi, ostala je BIA. Iako se mnogo spekulisalo sa postojanjem posebnog tela koje čine naši i strani agenti, takvog tela nema. Sa strancima se održavaju redovni sastanci i oni se izveštavaju o rezultatima akcija. Vrlo često, oni sugerišu lokacije gde bi se mogao naći Mladić, ali ova pojačana saradnja nije regulisana nikakvim posebnim dokumentom. Javnost, međutim, intrigiraju podaci o onim strancima koji mnogo autonomnije od naše vlade vode istragu. Svojevremene informacije o prisustvu ovih ili onih specijalnih jedinica nisu nikada potvrđene. Zato je prisustvo lovaca na glave malo ko spreman da demantuje. Naravno, mnogo je zanimljivije ko je “izveo" hipotetičko hapšenje: UBPOK, BIA, ili neko treći?

U međuvremenu je do NIN-a dospela filmska i prilično verodostojna priča o tome kako je vest o hapšenju stigla u medije – jedan od veoma dobro obaveštenih novinara sa odličnim vezama u vladi pitao je visokog policijskog funkcionera šta zna o Mladićevom hapšenju, ovaj nije znao šta da odgovori ali je dvojicu bliskih novinara obavestio da su izgleda uhvatili Mladića, oni su to ekskluzivno podelili sa kolegama a ljudi iz vlasti nisu se javljali na telefon... Neki drugi su se javljali.

Batić Bačević

Hrvatski model

Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije demantovalo je da na bilo koji način učestvuje u akciji Mladićevog hapšenja. Kažu da se od ukupno 21 zaposlenog ne može očekivati da pored ostalih zločinaca jure i Ratka Mladića, insistirajući da je to posao izvršne vlasti. To iznenađuje jer se očekivalo da će Vladimir Vukčević, koji važi za jednog od malobrojnih ljudi u Srbiji koji uživa poverenje i domaće i međunarodne političke scene, biti zvanično proglašen za koordinatora akcije Mladićevog hapšenja. Takođe se predviđalo da će sama Karla del Ponte to lično javnosti obelodaniti prilikom svoje poslednje posete Beogradu. Ništa slično se, međutim, nije dogodilo iako je glavna haška tužiteljica i tada, kao što je i ranije radila, istakla da je zadovoljna radom domaćeg tužilaštva. Zbog toga je navodno insistirala da se u Srbiji primeni hrvatski model saradnje sa Hagom (hrvatski državni tužilac Mladen Bajić uhapsio je Antu Gotovinu). Mnogi su pomislili da je stvar dogovorena kada je nekoliko dana pred kraj prošle godine Vukčević uputio upozorenje Mladićevim jatacima. Potom su dvojica uhapšena, pa se činilo da je reč o klasičnoj pripremi javnosti za Mladićevo hapšenje. Takođe, predviđalo se da bi deo tima činila Uprava za istraživanje ratnih zločina pojačana pripadnicima BIA. Spekulisalo se takođe da Vukčević kao šef tima neće morati da dostavlja sve informacije o rezultatima istrage ni Koštunici ni Tadiću – samo Karli del Ponte, kako bi se izbeglo da informacije stignu Mladiću, za šta Hag već duže optužuje Beograd. NIN, međutim, saznaje da od dogovora ništa nije bilo. Jedan od premijerovih savetnika kaže da je Vukčević od Koštunice tražio dekret kojim ga ovaj postavlja za koordinatora tima, što se nije dogodilo.

Zašto sve to nije lako objasniti. Vukčević je NIN-u pred kraj prošle godine rekao da je razgovarao sa predsednikom Srbije, sa premijerom, sa ministrom policije i sa šefom BIA i da oni podržavaju rad tužilaštva. Očigledno je da nije hteo da hapsi a da nema podršku države, dok bi država, izgleda, htela da se izvuče iz tehničkog dela posla, iako sa druge strane verbalno istrajava na hapšenju svih osumnjičenih za ratne zločine.