Granice pravosuđa

ZORAN STOJKOVIĆ, MINISTAR PRAVDE SRBIJE

Ministar pravde Srbije javnosti je predstavio drugu verziju Nacrta strategije reforme pravosuđa. Odmah posle ambicioznog istupa njegovog kolege u Vladi Srbije, ministra finansija Mlađana Dinkića, ornog da “ekonomiše” i u pravosuđu, tako što će ga pročistiti kroz reizbor sudija. Prezauzet obilaskom sudova po Srbiji, Stojković još nije stigao da se oči u oči vidi sa svojim kolegom i lično ga upita za potez koji je izazvao priličnu buru u Srbiji.

- Nismo se još sreli, a jedino što želim da dodam svojoj prvoj izjavi jeste da uočavam da je ministar Dinkić neke stvari bolje sagledao. Sigurno ću se videti s njim jer on ima svoje mesto u reformi pravosuđa. Tačno u onom delu koji se odnosi na materijalno poboljšanje položaja pravosuđa. Kao i u drugom segmentu, još bitnijem, pribavljanju materijalnih sredstava za realizaciju zaista novih, modernih rešenja.

Da li je moguće da ministar Dinkić, koji sedi zajedno s vama u vladi, zaista nije znao za Strategiju, iako ste o njoj veoma često govorili u javnosti, sve do njene nedavne prezentacije?

- To jednostavno ne mogu da komentarišem. Ne samo da smo najavljivali, još 2004. godine bila je prva prezentacija prve verzije u beogradskoj Palati pravde. Sledila je potom rasprava, uz mentore iz Nemačke i Slovenije. Pa je izašla druga verzija, nova javna rasprava i okrugli sto. Na tome se radi godinu i po dana temeljno i pažljivo, uz učešće javnosti.

Dinkićevi istomišljenici kažu da Dinkićev gest nije mešanje u tuđi resor i da on, kao član vlade, može i treba da pokreće takve inicijative jer je vlada zajednički organ.

- Ne znam šta znači pokrenuti, ako se na nečemu radi skoro dve godine. Ako neko ima i za to interesovanje, trebalo je da kaže Ministarstvu pravde, da ono, kao resorno ministarstvo, to pripremi za vladu pa da se onda na vladi i raspravlja. To je redovna procedura. A tamo svako može da iskaže određena interesovanja.

Malo je ipak čudno da vlada održi sednicu i tu tačku stavi na dnevni red, mimo procedure.

- Ne mogu da komentarišem jer nisam bio ni na toj ni na narednoj sednici. Obilazio sam bačke sudove, gde sam imao dosta problema i poslova koje treba uraditi.

Šta je to što ministar Dinkić nije shvatio, a nalazi se u Strategiji reforme pravosuđa?

- Strategija, jednostavno rečeno, predviđa takozvanu brzu evoluciju pravosuđa.

Znači li to da se radi o višegodišnjem procesu?

- Tačno. Svuda u svetu reforme pravosuđa rade se 10-12 godina. Tako je bilo u SAD, u Nemačkoj. Reč je o trajnim reformama koje treba da dovedu do dobrog, efikasnog i kvalitetnog suda. Reforma podrazumeva da pravosuđe bude nezavisno ali da ima valjanu kopču sa odgovornošću. Za loš rad da se odgovara, a za dobar da se obezbede svi neophodni parametri i izvršne i zakonodavne vlasti. Od organizacije, načina izbora organa do pitanja buyetskih sredstava.

Zašto dosadašnji mehanizmi nisu uspeli to da ostvare?

- Posle 2000. godine parlament je dva puta biran na demokratskim izborima i stekao demokratski legitimitet. Vlada je dva puta izvirala iz tog parlamenta i takođe stekla demokratski legitimitet. Samo sudovi nisu imali nikakav demokratski izbor. Čak i posle 2000. godine neki zakoni su bili izmenjeni od DOS-ove vlasti tako da je upropašćeno čak i ono što je postojalo. Evropa je rekla da je to dva koraka unazad, a Ustavni sud je poništio niz neustavnih odredbi.

Sada smo uočili, što zbog nasleđenih kadrova, što zbog određenih shvatanja u sudovima, da postoji negativna solidarnost među samim sudijama, da nisu spremne da se obračunaju sa neradom, neefikasnošću i nekvalitetom. Došlo se do apsurdnog poimanja nezavisnosti i od Ustava i od zakona i od obaveza koje imaju prema građanima.

Neka mišljenja iz struke problem vide u nametanju rešenja, odnosno smatraju da takva reforma treba da se sprovede iznutra, iz samog pravosuđa.

- Da tih problema i kritika zakonodavne i izvršne vlasti ne bi bilo, mi smo od dobijenih sredstava iz donacija raspisali međunarodni tender i dobili najbolju ponudu od međunarodne organizacije „Buz-Alen Hamilton”. Ona je to uradila, na bazi podataka koje smo prikupili, i prateći uporedna zakonodavstva dala nam osnovne principe. Zato se i išlo postepeno – jedna verzija, pa rasprava, druga verzija, pa rasprava, i sada ide konačna verzija. Sve to da bismo izbegli bilo kakvu politizaciju. Naravno, Ustav je taj koji treba da sadrži osnovne principe nezavisnosti. Sve ostalo se rešava sistemskim i organskim zakonima.

Sa Ustavom je usko vezan i izbor sudija, što potencira i vaš kolega ministar Dinkić. Zašto se toliko priča o reizboru i hoće li do njega doći?

- Zato što je nasleđen slab kadrovski sastav. I tu je problem. Najviše povika na pravosuđe ima zbog neefikasnosti i nekvaliteta rada. Do sada sam dobio oko 24 000 zahteva za pravo nadzora. Kada smo to razložili, videli smo da se 96 odsto slučajeva odnosi na potpunu neefikasnost i neažurnost sudova i na loš odnos sudija ili tužilaca prema strankama, a svega tri odsto je skretalo pažnju na korupciju u pravosuđu.

Zbog neefikasnosti sudova možemo doći u situaciju da se pravda traži u Strazburu.

- Sve radimo da do toga ne dođe. Jedan od elemenata je da relaksiramo sudove one materije koja nije njihova. Izdvajanjem registra iz trgovinskih sudova neažurnost je prepolovljena. Donošenjem za kratko vreme Zakona o parničnom postupku, kao i o izvršnom postupku, za 20 odsto je poboljšana efikasnost sudova u ovoj materiji. Radi se zakon o krivičnom postupku... S druge strane, tačno će biti precizirani slučajevi kada mora da se ide na razrešenje sudije. Nešto će se rešavati već na Visokom savetu pravosuđa. Ako u periodu od tri godine nisi ispunio minimum rada, ako imaš presude koje su urađene preko roka, ne možeš napredovati. Čak je i sada u nekoliko slučajeva VSP pokrenuo mere za razrešenje zbog nesavesnog rada. To su mere koje mi nismo gurnuli u kraj, čekajući da se donesu ove trajne.

Koliko je potrebno vremena da naši sudovi dostignu evropsku efikasnost?

- Ne bih tako rekao, jer može da zvuči kao jeres. Nije baš tako idealno ni u Evropi. Razlika je u tome što mi moramo da molimo da u nju uđemo, pa od nas traže efikasne i kvalitetne sudove, bez korupcije. Ovo, na planu korupcije, videli ste da radimo. Ima oko 50 postupaka u celoj Srbiji, što do sada nije bilo.

Poslednjih dana javnost su uznemirila još dva slučaja. Zbog proceduralnih grešaka sudova na slobodi su se našla trojica albanskih terorista, a u slučaju “rakovačke kriminalne grupe” došlo je do odustajanja od optužnice.

- To su dve različite stvari. Koliko imam informacija za “rakovačku grupu”, nakon ocene

neustavnosti određenih zakona koji su primenjivani u “Sablji”, izuzeti su iz spisa dokazi i iskazi jer su morali da se izuzmu. Sud ih je izuzeo i Ministarstvo tu ne može da se meša. A što se tiče slučaja Albanaca, radi se o klasičnom nemaru i neradu pravosudnih organa na koje mogu da utičem. Istog dana smo tražili da nam se dostave svi podaci i ako sud ne bude imao snage da sam pokrene postupke, pokrenućemo ih mi. Tražićemo od Personalnog veća razrešenje zbog nesavesnosti.

Da li otkriveni slučajevi korupcije nanose štetu ili koriste pravosuđu?

- Koriste pravosuđu jer pokazuju da postoji zdrav element u sudovima koji je spreman da se sa tim slučajevima obračuna. Kad gledamo sve sfere života, tu je korupcija najmanja, ali sudovi imaju nezahvalnu ulogu, moraju biti čisti da bi mogli da se obračunaju sa korupcijom u drugim sferama života. Za njih važi pravilo slično kao u crkvi – ili veruješ u njih ili ne veruješ. Ako veruješ, sud ima autoritet, ako se, pak, misli da se sa malo novca mogu srediti stvari, od suda nema ništa. Sudovi moraju da reše te pojedinačne slučajeve, koji su brojniji nego ranije, da bi imali ugled kakav je neophodan.

Organizovani kriminal je specifičnost koja je uzela maha u našem društvu. Tu je u prvom planu posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu, tzv. specijalni sud. Svojevremeno ste optuživani da ste protiv tog suda.

- Prvo, to nije specijalni sud. Radi se samo o zgradi sa posebnim obezbeđenjem. Sada imamo takvu sudnicu i u Palati pravde. Imaćemo ih i u Nišu i Novom Sadu. Kada sam dao prvu izjavu, ne očekujući zlu nameru, rekao sam: “kako da ukinem specijalni sud kad on ne postoji”. Jer, to je odeljenje za organizovani kriminal pri Okružnom sudu u Beogradu.

Oni koji su najviše galamili nisu shvatili da smo mi, ulaskom u Savet Evrope, potpisali Povelju o zaštiti ljudskih prava, a ona kaže da mora da postoji pravo na prirodnog sudiju, jedno od najbitnijih prava građana. To važi i za slučajeve organizovanog kriminala. Novim zakonom o krivičnom postupku to će biti veoma jasno regulisano, kao svuda u svetu. Specijalnog tužioca biraće Skupština i neće zavisiti od izvršne vlasti ili republičkog tužioca. Imaće duži mandat i velika ovlašćenja. On će, po novom zakonu, biti dužan da sa policijskim organima prikuplja dokaze koje će nuditi sudu, a sud suditi po principu prirodnog sudije.

Sudije se, na predlog Visokog saveta pravosuđa, biraju u Skupštini. Vlada mišljenje da se poslanici rukovode partijskim interesima i da iz tih razloga neke sudije i predsednici sudova prolaze, a neki ne.

- Ne bih se složio. Prvi izbor je bio najdramatičniji. Bilo je izabrano oko 76 odsto onih koje je predložio VSP, da bi se to sada popelo na preko 90 odsto. Bilo je i ekscesa, kada su poslanici za govornicom govorili svašta a ljudi, o kojima se raspravljalo, nisu mogli to da demantuju. Rešenje je u dogovoru skupštinskog Odbora za pravosuđe i VSP-a, a u

Skupštini samo da se glasa, što je prihvaćeno.

Jedna od pojava koja zaokuplja javnost je prisluškivanje. U medijima se često pojavljuju transkripti tajno snimljenih razgovora. Da li je to mimo zakona?

- Zapanjen sam. Ide priča o istraživačkom novinarstvu, a ja imam utisak da su to produžene ruke nekih bivših službi. U postupcima gde je odobreno prisluškivanje zbog sumnji za krivična dela, terorizam i slično, morate da dobijete dozvolu od suda. Možete da prisluškujete na određeno vreme i kada to vreme prođe, ako niste skupili dovoljno dokaza, morate to da uništite. Ako se pojavi stenogram sa privatnim razgovorom, po Zakonu o krivičnom postupku, za to neko mora da odgovara.

Nisu, valjda, krivi samo novinari. “Šuplje” je, izgleda, tamo gde ne bi smelo da bude, u pravosudnim organima.

- Novinar ima pravo da sakrije izvor, ali u pitanju je pre svega tačnost a ne vršenje krivičnog dela. Krivično delo je i iznošenje i pronošenje takvih stvari. Tolerancija tužilaštva je nedopustiva. Zašto se na to ne reaguje, videćemo.

S druge strane svedoci smo velikog broja tužbi zbog kleveta. Čak ste i vi, sa kolegom Lončarom, koristili to pravo i dobili sudsku satisfakciju protiv Demokratske stranke, ali vam to zameraju zbog vašeg položaja.

- Taj postupak sam pokrenuo još 2002. godine, kao običan građanin, a kada sam, kao ministar, jednom pitan o tome, rekao sam, gledajući stanje u pravosuđu, da ću bar u penziji da dobijem presudu. Već tada je to od nekih političkih krugova protumačeno kao da ja vršim pritisak na sud. Pokazalo se da sam bio apsolutno u pravu. Ta stvar je mogla da se završi na jednom ročištu, a trajala je četiri godine.