Leteći monah

Osamdesetih i devedesetih često sam boravio na Kosovu. Bile su to burne godine za srpski živalj: paljenje Pećke patrijaršije, fizički nasrtaji, seča voćnjaka, vreme raznih političkih pritisaka, prvih tabli “Kuća na prodaju” i organizovanja sednica pokrajinskih komiteta komunista Kosova i Vojvodine, baš tu na licu mesta, demonstracije i zatvaranje rudara u oknu Trepče i na kraju oružana pobuna OVK.

Zaključen je sporazum 1999. i ja snimam poslednje scene iz mog kosovsko-metohijskog opusa: dolazak Rusa, Italijana i na kraju američkih trupa. Tog dana vraćam se sa snimanja u hotel “Grand” u Prištini gde su odsedali novinari, kako bih poslao fotografije. Sačekuje me albanski poznanik koji savetuje da odmah krenem put Beograda. Tada nisam razmišljao da li ću se ikad ponovo vratiti.

Ali sudbina ima svoje zakone. Obolim od opake bolesti i na VMA upoznam nove drugare, doktora Zorana Kovačevića i Violetu Rabrenović, i do današnjih dana se družimo i povremeno viđamo. Ovih dana mi ponude da krenem na Kosovo i Metohiju sa jednom plemenitom ekspedicijom. Nađemo se na beogradskoj železničkoj stanici. Stižu paketi lekova, medicinske opreme, tu su lekari, kolege novinari, vozila koja će nas prevesti do manastira u Metohiji...

Kiša pada, vidim vladika i iguman manastira Visoki Dečani, Teodosije, vidno bolestan od gripa došao da nas isprati. Sutradan će se i on priključiti.

Dobijam suvozačko mesto pored kršnog monaha Dimitrija. Menja diskove i tiho pušta Molebni kanon Svetom kralju Stefanu Dečanskom. Pokreti na volanu i menjaču elegantni, a brzina povelika: preticanje, obilaženje bez upadanja u makaze, bez greške.

Prelazimo granicu sa Crnom Gorom, vidim svi poznaju vozača. I on postaje malo pričljiviji. Ponekad i dva puta nedeljno prelazi taj put. Izlazimo iz Crne Gore:

- Sada počinje osam kilometara ničije zemlje, na pet kilometara pre kosovske granice trebalo bi da nas čeka pratnja Kfora...

Ali njih nema. Iz manastira javljaju da je to novi kontingent Italijana pa su zabunom čekali na drugom mestu. Ubrzo stižu. Formira se kolona i tako dolazimo na famoznu granicu koja je za mene nešto što nikada nisam mogao ni zamisliti. Ima nekog prebrojavanja, uglavnom to rade uz prisustvo UN-a. Krećemo. Sneg je sve dublji, pokriva i saobraćajne znake. Uspon pa nizbrdica, ne znaš što je gore, a ima i pomalo leda.

Naš vozač i dalje prži, dođe mi da ga oslovim sa Ragacone, ipak se ne usuđujem, svešteno je lice. Prolazimo kroz Dečane. Tabla na tri jezika koja pokazuje smer za manastir. Domaćini kažu da je tabla postavljana tri puta. Prve dve su nestale. Možda ova i ostane jer je manastir proglašen kulturnom baštinom Uneska.

Ali “baština” je sa svih strana bunkerima opasana. Što je još strašnije – svi prozori bunkera izrešetani sa mecima, no hvala Bogu, iz neke druge misije pošto bunkere nose sa sobom kao inventar. Na pitanje ko je pucao, Italijani se šale da je to padao poveći grad. Dobrodošlicu nam poželi otac Sava i odvede nas na celivanje moštiju koje su za nas otkrili. Smeštamo se u kelije monaha – tople i uredne. Načas nestaje struja, ali samo za nekoliko minuta i već je startovan manastirski agregat. Večera uz blagoslov i zahvalnost pa spavanje. Budi me klepalo a posle toga i zvono, mrak je. Snimam jutrenje i odlazim da sačekam svitanje kako bih fotografisao panoramu manastira po snegu.

Iskušenici, njih dvojica sa po pet plastičnih balona za vodu izlaze, ja za njima. Straža ih prati do izvora kao opomena da neko ne puca na iskušenike–vodonoše.

Posle doručka već nas čekaju Italijani, naša verna pratnja. Idemo u Zočište, Veliku Hoču i Orahovac. Do temelja miniran hram u Zočištu, opominju nas da se ne gazi gde je bio ikonostas. I grobovi u porti su uništeni, kao da su hteli da se zatre svaki trag srpstva. U školi nas čekaju deca koja su čula da su stigli slatkiši koje je Kolo srpskih sestara kupilo za 800 evra. Tuga pritišće u mesnoj ambulanti gde čeka 67 pacijenata. Pregledaju ih doktori sa Vojnomedicinske akademije, na čelu sa nefrologom Zoranom Kovačevićem, opšti i vaskularni hirurg Sidor Mišović, neuropsihijatar Toplica Lepić, fiziolog Dušan Mitrović i farmaceut Branislav Kostić. Najviše kardioloških, gastroenteroloških i neuropsihijatrijskih problema. Kolo srpskih sestara i Velefarm kupili su za 5 000 evra lekove koji su odmah po potrebi deljeni a preostali smešteni u manastir Visoki Dečani.

Slika se ponavlja: u Orahovcu – 57 pregleda, u Pećkoj patrijaršiji 22 i 12 u Dečanima. Uz to je podeljena jednokratna devizna pomoć porodicama sa više dece, koju su obezbedili društvo Srpsko-jevrejskog prijateljstva sa 2 400 US$, Kolo srpskih sestara “Milica Srpkinja” sa 1 200 US$ i fondacija Bratislave Bebe Bjelopetrović iz Čikaga sa 5 000 US$.

Bio sam u Pećkoj patrijaršiji kada je zapaljen konak 1981. godine. Sećam se moje fotografije sa naslovne strane NIN-a. Tada je to bilo strašno, a sada je manastir okovan zidom sačinjenim od plastičnih buradi promera dva metra, punih šljunka i još iznad bodljikava žica, pa sve to složeno da iz daleka liči na platnenu ogradu kako neko ne bi nešto bacio u manastir.

Obilazimo razvaljena groblja i spaljene crkve i gle, odjednom slovenačka zastava – pa, to i oni sada kao Kfor čuvaju Srbe. Kako da se ne setim, da su slovenačka i makedonska policija bile strah i trepet kada su uvodili red kao članice združene savezne milicije osamdesetih godina. Već je tad bilo njihovih podgrevanja situacije i uzimanja u zaštitu Albanaca od Srba.

Munjevito prođoše ta tri dana i na oproštajnom ručku prisutni vladika Teodosije i komandant italijanskog puka “Barseljeri” pukovnik Paulo Leota predaje medalju pukovnicima doktorima sa VMA uz reči: “hvala vam za sve što ste ovde učinili”. Naši doktori koji imaju isti čin kao i italijanski komandant pozvali su u posetu pukovnika Leota VMA. Italijani su veoma cenjeni u manastiru jer uvek daju pratnju, ne prave probleme a svakog dana, već druga godina, donose manastiru hleb tako da ga ne moraju monasi peći a i brašno ne bi bilo baš lako nabavljati... Svi hvale ovaj kontingent sa Sicilije.

I opet nas ispratiše preko famozne granice. Vozač monah Dimitrije malo se raskravio pa sam mogao i popričati o njegovom monaštvu. No veće mi je interesovanje pobudilo njegovo manastirsko poslušanje: vodi radionicu za duborez, ima odeljenje ikonopisaca. Trenutno rade deo duboreza za crkvu u Štutgartu i projektuje sve pomoću kompjutera sa najkomplikovanijim programima. Neko u kombiju pita: za koliko stižemo u Beograd. Zar je mogao neko da posumnja u vremensku procenu? Nije ni čudo što smo ga krstili Leteći monah. Dok nas vozi kućama, telefonom zakazuje povratak za sutra i u kojem mestu će pokupiti putnike za manastir Visoki Dečani.

Tekst i fotografije

Tomislav Peternek