Profesija: majka surogat

Kad su u Vizantiji, u četvrtom veku, za vreme vladavine istočnog imperatora Arkadija mnoge bogate žene pa i njegova sopstvena, Elija Eudoksija, poželele da i one, poput device Marije bezgrešno začnu, od Jovana Hrizostoma, tadašnjeg arhiepiskopa u Konstantinopolju (357 – 407), zatraženo je da objasni način na koji bi se to moglo izvesti. Posle dužeg razmišljanja Jovan je izjavio da, koliko on zna, začeća ne može biti bez „one stvari”. „Usta ti se pozlatila”, počeo je da kliče muški deo Konstatinopolja, tako da je Jovan definitivno zaradio naziv „Zlatousti”. Neki tvrde da je ovo razbesnelo Eliju Eudoksiju, te je Jovan proteran na teritoriju koja danas pripada Siriji, gde je i umro. Sv. Jovan Hrizostom (krizos, gr. zlato i stoma, gr. usta) jedan je od tri jerarha, a bio je poznat po direktnom jeziku, i doslovnom razumevanju i tumačenju Biblije, za razliku od aleksandrijske škole koja je težila ka alegorijskoj interpretaciji njenog sadržaja.

Za „onu stvar”, bez koje beba ne biva, u boljim beogradskim kućama, pre Drugog svetskog rata, koristio se otmeniji, francuski izraz istog značenja: „kelk šoz”.

Vremena su se promenila pa i način pravljenja dece. Neophodni su samo žensko jajašce i spermatozoidi, proizvodnja se ne mora odigravati baš u krevetu, a ni jajašce ni spermatozoidi ne moraju pripadati budućoj majci i budućem ocu planiranog i očekivanog deteta. Postalo je očigledno da „ona stvar” nije baš tako neophodna kao što je mislio svetitelj.

Taman smo se mi konzervativniji Balkanci malo pribrali, kad je pre tri nedelje stigla vest da su naši omiljeni glumci, četrdesetsedmogodišnja Andžela Baset i četrdesetpetogodišnji Kartni Vens dobili blizance, plativši jednoj držećoj domaćici da devet meseci nosi njihov dvostruki plod koji je prethodno napravljen mešanjem Kartnijevih spermatozoida sa Andželinim jajašcima u laboratorijskoj šolji jedne klinike u Los Anđelesu. Za Andželu znamo da je 1993. godine dobila Zlatni globus, a i da joj je izmakao Oskar za ulogu Tine Tarner u filmu „Šta s tim ima ljubav”, dok nam je stari dobri Kartni poznat kao strogi tužilac DŽon Karver u seriji „Red i zakon”.

Što se Beograda tiče, on ni pre skoro 60 godina nije kaskao za svetom u veštačkoj oplodnji žena, zato što je u njemu živeo g. doktor Blagoje Stambolović, čovek koji je nekoliko godina proveo u francuskoj Legiji stranaca, medicinu studirao između dva rata u Parizu i Beču, a potom postao specijalista ginekolog. On bi sve oko sebe impresionirao svojim neskrivenim lascivnim sklonostima, vedrim duhom i velikom erudicijom. Tvrdio je kako je seks najvažniji životni nagon, da bi ga svako morao upražnjavati što češće ne bi li izbegao karcinom na polnim organima i da je jedina seksualna perverzija živeti bez seksa. Bio je posle rata asistent na ondašnjoj Ginekološkoj klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu, a u svojoj ambulanti na Slaviji bavio se, između ostalog, i osemenjavanjem, pretežno beogradskih dama, koje i pored višemesečnih, pa i višegodišnjih pokušaja, nisu mogle zatrudneti. Sa Kalenića pijace odabirao je od zdravlja nabrekle momke sa Rudnika i mlade drvoseče sa Kosova, u svojoj ordinaciji uzimao im je spermijum, a zatim bi u susednoj prostoriji već pripremljenoj gospođi uz pomoć tanke cevčice ubacivao ejakulat davaoca – direktno u matericu. Svi bi bili srećni, sem doktora: dame više ne bi morale (bez supruga) da odlazi na lečenje u banje ili u manastire sa reputacijom, davalac sperme bi dobro zaradio, ali doktor bi i pored sve većeg ugleda među ženskim svetom, navlačio gnev svojih kolega, tako da je, na kraju, u posleratnim godinama, posle kvazipolitičke afere oteran u Lazarevac gde je nastavio svoj posao na umnožavanju Srbadije. To značajno ime ovdašnje reproduktivne medicine, nestalo je sa životne i stručne scene pre dvadeset i jedne godine.

Prastari metod osemenjavanja funkcioniše i danas, ali u rafiniranom obliku. On podrazumeva ženu-primaoca spermijuma u čijoj materici ubačeni spermatozoid može oploditi jajašce, da bi se ono kasnije kao embrion razvilo do zrelog ploda, koji posle devet meseci dolazi na svetlost dana.

Danas su se stvari malo zakomplikovale zbog toga što se preskaču neke ranije nepremostive barijere. Naravno, svako ko želi bebu, mora sve učiniti da je dobije potpuno prirodnim putem uz pomoć „one stvari”. Ali, u životu, to nije uvek lak posao, tako da se mnogi brakovi zbog toga i raspadaju. Srećom, moderan medicinski postupak koji se naziva fertilizacija (oplodnja) in vitro (u čaši) ili IVF, kako ga označavaju u svetu stručnjaka, uspeva da ispuni prazna naručja onih koji u njima žele svoje dete. U svakom slučaju, IVF je reproduktivna tehnologija o kojoj se može mnogo toga pročitati, ne samo u medicinskim udžbenicima već i u popularnim priručnicima, a o Internetu i da ne govorimo. Žene sa oštećenim i neprohodnim jajovodom, zatim endometriozom (endometrijum je unutrašnja obloga materice) i mnogim neobjašnjenim uzrocima neplodnosti koji nisu mogli biti rešeni alternativnim postupcima, pravi su kandidati za majke haj-teh bebica. Posle hormonske stimulacije jajnika za proizvodnju jajašaca i posle njihovog dodatnog sazrevanja, prelazi se na preparate koji pripremaju jajnike na ovulaciju, na prelaz jajašaca u jajovod i, na kraju, na oplodnju. Kad je jajašce definitivno pripremljeno, žena dobija injekciju koja je sedira ali ne uspavljuje. Uz kontrolu ultrazvukom jajašca se lako usisavaju i šalju u laboratoriju za IVF. Sve to traje nekih pola sata, a neprijatnosti praktično i ne postoje. Zahvaljujući ultrazvuku koji nepogrešivo vodi ka cilju, komplikacije su izuzetno retke. Istog dana kad je jajašce uzvučeno iz materice, muškarac daje svoju spermu, jajašce se u posudi oplodi, a potom u inkubatoru raste i deli se stvarajući embrion.

Na kraju, tri do pet dana po uzimanju jajašceta iz materice, stvoren je embrion spreman za transfer, koji može biti ostvaren prema materici bilo koje ženske osobe ukoliko je prethodno pripremljena.

Partneri moraju celom poslu posvetiti sebe i mnogo slobodnog vremena da bi se izbegla napetost koja često vodi ka neuspehu. Kompleksnost IVF nije za zanemarivanje i nije primenljiva za slučajeve u kojima je iz nekih medicinskih razloga trudnoća opasna po život trudnice.

Embrion se ubacuje u unutrašnjost materice pomoću cevčice, a za taj postupak nije potrebna nikakva anestezija. Iako se pacijentima ponekad savetuje mirovanje, nema čvrstih dokaza da ležanje koristi. Par koji želi bebu i njihov doktor određuju koliko će embriona biti ubačeno u matericu: nikako samo jedan, jer onda trudnoća nije sigurna, a ni previše njih, jer je više usađenih embriona razlog čestih blizanačkih trudnoća posle IVF. Preostali embrioni iz laboratorijske posude zamrzavaju se i mogu se ustupiti ili prodati zainteresovanim ženama, ali se, pored toga, mogu koristiti i u eksperimentalne svrhe, tj. za kultivisanje ljudskih tkiva, koja bi kasnije poslužila kao zamena za obolele organe.

Postupak devetomesečnog iznajmljivanja žene koja bi u svojoj materici iznela trudnoću umesto „majke”, koja iz nekog razloga to neće ili ne može učiniti sama, po mišljenju moralnih čistunaca nije najispravniji, jer podseća na trivijalnu seksualnu prostituciju, te se umesto o finansijski kompenzovanom surogatu majke, govori o reproduktivnoj prostituciji. Međutim, ne treba biti bez imalo razumevanja i bez duše. Postoje okolnosti zbog kojih neke žene, jednostavno, ne mogu izneti trudnoću iako im je ona, možda, smisao života. Zašto neka žena koja ima težak srčani problem, bubrežni ili respiratorni poremećaj, težak dijabetes i apsolutno nekontrolisani krvni pritisak, ne bi imala svoje dete? Ono što javnost željnu bizarnih priča najviše interesuje jeste kriminalni aspekt problema. Suprotno uvreženom verovanju, u pitanju je potpuno legalan i legalno regulisan poduhvat poznat u Americi i Evropskoj uniji kao Surrogacdž comppensation.

Kompenzacija se u Americi kreće oko 65 000 dolara dok je u Evropskoj uniji negde oko 40 000 evra. Beba koju će doneti „majka-surogat” može biti:

Biološko dete i oca i majke, što znači da su jajašca izvučena iz žene koja želi dete, a spermatozod dobijen iz ejekulata oca. U pitanju je gestacioni surogat materinstva. Surogat-majka nema nikakve genetičke veze sa detetom koje će nositi.

Biološko dete majke i nepoznatog davaoca sperme. Radi se o drugom tipu gestacionog surogata.

Surogat–majka i muškarac koji želi dete. U tom procesu od muškarca se uzima sperma, a potom se veštački oplođuje surogat-majka. Ovde se radi o tradicionalnom surogatu majke gde je iznajmljena žena, u suštini, biološka majka deteta, iako joj ono ne pripada.

“Usvojeni embrion” je katkad eufemizam za dobijeni ili kupljeni embrion. „Usvojenik” je u zamrznutom stanju, a nastao je posle laboratorijskog mešanja jajašaca i spermijuma. Usvojeni embrion usađuje se u surogat–majku koja neće imati nikakve genetičke veze sa budućom bebom. Zamrznuti embrioni, nazvani u Americi “pahuljicama”, mogu biti godinama čuvani, mogu se baciti, što je glupo, ili koristiti u naučne svrhe, što je najbolje ali što u dobrom delu zemalja nije dozvoljeno, bar u državnim bolnicama.

U svetu danas ima više stotina agencija koje posreduju oko usvajanja embriona. Samo u Americi se čuva 400 000 „pahuljica” koje čekaju na usvajanje, budući da predsednik DŽordž V. Buš zbog svojih religioznih i moralnih nazora blokira njihovo korišćenje u eksperimentalne svrhe, smatrajući ih živim bićima. Koliko je poznato, do sada je usvojen svega 81 embrion.

Postavlja se logično pitanje: šta učiniti sa tolikom količinom zamrznutih embriona čije čuvanje nije jevtino. U Evropskoj uniji, godišnja cena za čuvanje embriona u tečnom azotu iznosi nešto više id 350 evra po uzorku. Ako se ne čuvaju, onda se moraju uništiti, uprkos tvrdnjama religioznih ljudi da se radi o živim bićima. Broj zamrznutih embriona udvostručava se, otprilike, svake četvrte godine, jer se za svaku oplodnju u epruveti pripremi oko osam embriona, a iskoriste dva ili tri. O ovom problemu može se naći dosta podataka, naročito na britanskom veb sajtu.

U nedavno izašloj knjizi Suzane Daglas i Meredit Majkls The Mommdž mdžth (Bajka o mami), istaknuta je činjenica da “ko ne može napraviti dete, može ga kupiti”, ali i to da mnogi parovi koji plaćaju čuvanje svojih embriona ne žele da ih prodaju niti da ih ustupe, jer im je nepodnošljiva i sama pomisao da će neko drugi odgajati dete koje je, genetički gledano, njihov potomak. O tome šta će biti kad se broj zamrznutih embriona toliko namnoži da će se morati razređivati, tj. uništavati, najviše će lupati glave oni koji ne dozvoljavaju njihovu upotrebu u naučne svrhe.

Đ. B. Momčilović