Nestali su srpstvo, čast i porodica

Kad nekoga nagradite za životno delo a on ima 74 godine, ne čudi što se on prvo seti Duška Radovića i Žegovog sjajnog aforizma o bacaŽu kašike posle toga. Voki Kostić nije od cinika koji misle da se nagrade daju samo u tim prilikama, pred kraj života, ali ima mnogo primera za to. Jedan od najplodnijih i najvećih živih kompozitora muzičkih dela, obojio je muzikom 400 pozorišnih predstava i više od 60 filmova, komponovao

2 000 balada, vlasnik je deset kompakt diskova, brojnih ploča i najprestižnijih priznaŽa za oblast muzike.

Ovih dana, postao je i vlasnik Statuete Joakima Vujića za 2005. U tradiciji dugoj 21 godinu, ova Statueta se prvi put dodeljuje za “najznačajniji, nezaobilazan doprinos u oblasti pozorišne muzike. U tom smislu, Vojislav-Voki Kostić, svestrani umetnik, kompozitor, autentičan pozorišni autor, svojom muzikom je omeđio čitav jedan vek... Kao nekada Joakim ot Vujič, zlosrećni naš Aćin, Voki, naš Voki je učinio bliskom našu izvornu kompoziciju do mere da se smatra poteklom od naroda...”

Koliko ste problema imali zbog muzike budući da ste živeli i stvarali i u vreme čvrste vladavine Josipa Broza Tita?

- Ako se izuzme film Plastični Isus onog studenta Saše Petrovića (Lazara Stojanovića, prim. R. S.), zvaničnih zabrana nije bilo, ali je bilo mnogih pritisaka i brojnih načina skidaŽa predstava sa repertoara. Ja mogu da govorim samo o onima koje sam radio za Atelje 212 sa mojim prijateljem, rediteljem Qubomirom Mucijem Draškićem. Imali smo problema sa predstavom Kafanica, sudnica, ludnica tadašŽeg pravog disidenta Brane Crnčevića, a posle samo dve reprize, na zahtev Gradskog komiteta SK skinuta je s repertoara naša predstava Druga vrata levo, Ace Popovića. Ali, najzabavnije je kada smo zbog predstave Život i priključenije vojnika Čonkina Muci i ja išli na razgovor u Gradski komitet. Vojnovič je bio disident u tadašŽem SSSR, a izdavač Žegove kŽige, Nolit, pozvao ga je u Beograd. Tamo su nam rekli da je iz ambasade SSSR-a stigao protest zbog čega se igra Čonkin, zbog čega dolazi Vojnovič, i sve je to veoma loše tumačeno.

U ekipi koja nas je čekala u GK bili su političari toga vremena Živorad Višić i Prvoslav Ralić, Radivoj Cvetićanin, odnedavno ambasador u Hrvatskoj i profesor Vasa Milinčević. Posle kratkog ubeđivaŽa, Muci im je kazao da samo zvanično mogu da zabrane predstavu, ali oni to nisu hteli, već su predlagali da je proredimo, pa da sama odumre. I Muci ih pita koliko puta mesečno predlažu da se igra u Ateljeu 212, na šta oni predlože dva puta, a posle ta dva puta da se igra jednom mesečno i tako u dogledno vreme da nestane. Muci to prihvati i mi izađemo iz zgrade na Studentskom trgu ćuteći. Kada smo došli do parka, bez reči jedan drugom pružimo ruku i čestitamo. Zbog čega? Ta predstava je, inače, od premijere, bila na repertoaru jednom mesečno. A sada smo uz dozvolu Gradskog komiteta mogli da je igramo dva puta mesečno! Zamislite ironije.

Više ste problema imali sa TV serijom „Naše priredbe”, rađenom po tekstu Bore Ćosića, za koju ste pisali muziku. Tada ste lansirali čuvenu pesmu „Ja sam ja, Jeremija” a posledice nisu bile nimalo prijatne?

- Podnaslov te serije je bio Kako smo se zabavljali. Tako sam ja, da bih muzički dočarao kako su se Srbi zabavljali tokom Prvog svetskog rata, tražio od mog oca Acike (Aleksandar Kostić, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, prvi seksolog u Srbiji, prim. R. S.) koji je bio muzički veoma obrazovan, da mi rekonstruiše sve pesme koje su se pevale u to vreme. I tako smo došli do Jeremije. Treba znati da su komunisti toga vremena bili alergični na sve što je srpsko, smetali su im srpski vojnik i srpska šajkača, čak im i pesma Oj Moravo, nije bila po volji. Nije to ništa čudno, jer je Gospodin šef (doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito) kao austrougarski vojnik bio s druge strane Drine i borio se protiv srpske vojske.

U stvari, to je bila prva televizijska serija u kojoj se uopšte govorilo o Prvom svetskom ratu?

- Da. A ja sam angažovao 200 pevača da bih snimio tih 120 pesama tokom šest meseci celodnevnog rada i znao sam da će većina tih pesama doživeti uspeh. I zato sam tražio da se napravi ugovor sa pevačima da ne smeju da ih pevaju dok ne budu premijerno emitovane na Televiziji Beograd. Tako je bilo i sa Predragom Živkovićem Tozovcem koji je snimio tu pesmu. Međutim, dva dana posle snimaŽa, Tozovac je imao koncert u Domu sindikata i otpevao je Jeremiju, na opšte oduševljeŽe publike. Istog trenutka je ta pesma postala hit. Isto mi se pre toga desilo sa pesmom Idu dani. Preko noći je ušla u narod.

Ovo sa Jeremijom se događalo u decembru 1971. godine a 7. januara 1972. u Užicu je održan sastanak svih sekretara opštinskih komiteta sa članovima Centralnog komiteta Srbije, na čijem čelu su bili Latinka Perović i Marko Nikezić, moji kasniji prijatelji. I jedan od tih opštinskih sekretara je žustro reagovao rekavši da je Jeremija “nacionalistička pesma i ne bi smela da se emituje na radio-stanicama i uopšte da se sluša. I sutradan, sve lokalne radio-stanice, a pre svega Radio Beograd, povukle su ovu pesmu sa programa sledećih nekoliko godina”.

Da li ste kasnije, sa svojim prijateljima Latinkom Perović i Markom Nikezićem, na primer, razgovarali o tom periodu Žihovog rada, za koji su mnogi analitičari dokazali da je bilo vreme najvećih zabrana kad je o umetnosti reč? Kako su vam se pravdali zbog onoga što su činili?

- Nikada se oni nisu pravdali. Naprotiv, oni su meni prodavali demokratiju. Oni su meni posle toga prodavali ideju o višepartijskom sistemu objašŽavajući Žegove prednosti. Niko od Žih ne voli da se vraća na vreme u kojem je bio odgovoran za vlast. Mene to ništa ne čudi kad vidim kako i danas ovi iz JUL-a i SPS-a ne silaze sa malih ekrana.

Bili ste intiman prijatelj sa ruskim kompozitorom Aramom Hačaturijanom i veoma bliski sa drugim velikim ruskim kompozitorom Dimitrijem Šostakovičem. Družili ste se sa najvećom živom balerinom Majom Pliseckajom, Ženim suprugom Rodionom Ščedrinom, sa Linom Prokofjev, udovicom kompozitora Sergeja Prokofjeva i sa mnogim drugim velikanima ruske kulture. Kakva su vaša saznaŽa iz prve ruke o cenzuri pod sovjetskom vlašću?

- To šta su oni meni pričali, taj užas koji su proživeli kao umetnici, to nisam mogao ni zamislim. Ispričaću vam, kao ilustraciju, kako sam bio član žirija Prvog svetskog konkursa za baletske igrače koji se održavao u Boljšom teatru u Moskvi, ako se ne varam 1968. ili 1969. godine. Žiri je bio dosta glomazan, a među poznatima su bili Hačaturijan, Maja Pliseckaja, jedan čikica Englez, neki Finac, najslavnija kubanska balerina Alisija Alonso... Predsednik je bila Galina Ulanova, a više od 200 solista baleta iz celog sveta se takmičilo za prvu nagradu koja je iznosila 5 000 dolara. Ocene su bile od 1 do 10 deset i posle prvog kruga Hačaturijan, Pliseckaja i ja smo jednom paru iz Francuske, koji je bio najbolji, dali ocenu 10. Mislio sam da će se Boljšoj teatar srušiti od oduševljeŽa publike posle Žihove igre na koreografiju Morisa Bežara. Posle drugog kruga, ja Žima ponovo dam 10 a Pliseckaja i Hačaturijan im daju po 2.

Da li su vam objasnili tako naglu promenu mišljeŽa?

- Posle tog glasaŽa smo imali pauzu 20 minuta i Aram i ja smo otišli u obližŽi park u šetŽu, pošto Rusi obožavaju da razgovaraju dok šetaju parkom ili u prirodi, jer su jedino tada uvereni da ih niko ne prisluškuje. Imali su paranoju od ozvučeŽa. I tu se Aram uhvatio za ivice svog sakoa i kao maneken se okretao oko sebe, rekavši mi: Sada gledaj kako izgleda jedan uplašen čovek. Do smrti ću se sećati te scene. O Žoj smo razgovarali dve godine kasnije kada je Hačaturijan došao kod mene u Beograd, pa smo bili u mojoj kući u Grockoj.

A ko ga je naterao da smaŽi ocenu Francuzima?

- Čuvena ministarka kulture u to vreme, izvesna Furcova, koju smo i mi ovde znali jer je Žen muž bio ambasador u SFRJ. Kada je bilo skoro gotovo da će Francuzi pobediti, među članove žirija je uletela dotična Furcova sa zasukanim rukavima i tražila da se prva nagrada dodeli Rusima. Ali, nije išlo jer su stranci u žiriju bili na ivici da naprave skandal, ona je predložila da prvo mesto podele Francuzi i Rusi. I tako je i bilo.

I Dimitrij Šostakovič je u Beogradu voleo sa vama da šeta Kalemegdanom. Iz istog razloga bezbednosti, pretpostavljam?

- Da. On mi je u tim šetŽama ispričao i to zbog čega je preko noći bio proglašen antisocijalističkim kompozitorom. Na premijeri Žegove opere Ledi Magbet Mcenskog okruga, usred drugog čina čuo se tresak. To je Josif Visarionovič Staljin demonstrativno izašao iz svoje lože i tresnuo vratima. Tog trenutka je bila zapečaćena Žegova sudbina. I da bi se uopšte vratio u muziku, morao je da piše svakakve socrealističke gluposti, najogavnije operete za koje je Lehar bio genije. Kada sam ga tada u Beogradu pitao zbog čega je to radio, on mi je odgovorio: Morao sam, ti to ne možeš da razumeš. Blago tebi!

Šta ste vi morali da pišete po narudžbini?

- Ništa. U stvari, imao sam jednu narudžbinu. Dirigovao je Oskar Danon, a tekst je napisao Oskar Davičo. To je bilo povodom 13. maja, Dana policije, ili kako se to već zvalo, a izvedena je na priredbi u Domu sindikata. Na toj proslavi bio je i Tito, a prisutni su bili zgroženi jer sam hor stavio na galeriju, da bih na binu stavio orkestar i orgulje. To je ličilo na katoličku crkvu. Inače, obojica Oskara su se tim povodom odrekli honorara, a ja sam uredno uzeo svoje pare, što mi je zamerio neki šef protokola rekavši mi da sam jedini to uradio.

Poratni komunisti su imali veći problem sa džezom, nego sa vama koji ste pisali savremenu muziku?

- Ma, oni se u muziku uopšte nisu razumeli, niti su išli na koncerte. Kao što ne idu ni danas. Mislim da nema političara koji ide na koncerte klasične ili savremene ozbiljne muzike. To Žih uopšte ne zanima. Ja sam na tekst Aleksandra Popovića, koji je politički bio veoma problematičan, napisao muziku, ali nije bilo rekcija. Radio sam muziku i za filmove Aleksandra Petrovića koji je, nažalost, prvi promovisao Cigane.

Zbog čega nažalost? Pa i vi ste pisali ciganske balade?

- Nažalost, jer smo mi najpre sa Sašom, a naročito sa Kusturicom, stekli u svetu imidž ciganske zemlje. I ne čudi me kada nam na stadionima u zemljama nekadašŽe Jugoslavije skandiraju cigani, cigani. Mi se stalno pretvaramo u cigane. Sami smo u tome preterali, niko to od nas nije tražio.

Vaša guvernanta u detiŽstvu je bila Nemica, bratovljeva FrancuskiŽa. U Beogradu između dva rata deca iz boljih kuća su bila okrenuta jednoj od tih dveju kultura, ali su bili pre svega vaspitavani kao dobri Srbi? Šta je ostalo danas od tog srpstva?

- Beograd između 1920-40. bio je grad u procvatu, a nacionalno osećaŽe je bilo neopisivo veliko. Nismo bili nacionalisti, već nacionalno ispuŽeni. Moj otac je bio dobrovoljac Prvog i Drugog balkanskog rata i dobrovoljac Prvog svetskog rata, ali je kao veliki antikomunista 1952. izbačen sa Medicinskog fakulteta. On nije mogao da podnese Internacionalu, pošto je ona za Žega značila gubljeŽe nacionalnog identiteta. U Beogradu između dva rata postojale su još dve svetiŽe – porodica i čast. Ni jedne danas više nema. Nema nikakve ideje o srpstvu. Najsmešnija mi je ona ideja kojom se zagovara monarhija i zaista ne razumem šta traži Koštunica sa Aleksandrom Karađorđevićem, prestolonaslednikom prestola kojeg nema.