Bosanski bluz

Samo se nekom – ko se više motao uokolo – mogla učiniti pobeda bosanskog filma

“Grbavica” Jasmile Žbanić na 56. berlinskom festivalu neočekivanom, neprimerenom, pa i politički izlobiranom. To, jednostavno, nije tačno. I, jer tako nije bilo...

Trijumf “Grbavice” – te, pre svega ostalog, potresne i sigurnom rukom vođene ljudske drame usred poratnog meteža grada Sarajeva – od samog početka je izgledao verovatan. Sudeći po ogromnom i dugom aplauzu koji je “Grbavica” doživela na toj svojoj berlinskoj i svetskoj premijeri, po zaista dobrom glasu koji je film pratio sve vreme trajanja festivala, po visokim ocenama koje je namah dobio od kritičara, po onome, najzad, što je gledalac osećao na kraju filma: kost u grlu, stegnuto srce, suze koje same kreću. Kad, znači, vidite jedan dobro izbalansiran film koji istražuje čistu nesreću – i to zaista izvan jeftine politike – prirodno je da pomislite kako on vredi svaku pohvalu i nagradu.

Upravo je Berlinski filmski festival često znao da jačim reflektorima obasja ono što dolazi sa istoka Evrope. Da li zbog samog položaja grada i njegove neverovatne istorije, ovaj festival možda najbolje ume da prepozna istine i laži. Recimo, da se i tako mogu razumeti ovacije, a onda i “Zlatni medved” tom filmu. Najveća nagrada Berlinala koju je dodelio osmočlani internacionalni žiri na čelu sa uvek osobenom Šarlotom Rempling.

Šta je u suštini “Grbavica”? Priča o samohranoj majci i detetu koje iznenada otkriva da zapravo ne zna ko mu je otac: taj bol i taj neiskaziv očaj same žene i devojčice u odrastanju, ono su što film čine univerzalnim. Ostalo je jeziva bosanska prošlost kojoj izvesno pripada i zvaničnih dvadeset hiljada silovanih muslimanki početkom devedesetih kada je tim prostorom harao rat. Mlada Jasmila Žbanić je za svoj debitantski film izabrala ozbiljnu i relevantnu tragediju: sama je, kako kaže, istraživala materiju, potom dugo pisala i brisala scenario, najzad i stala iza kamere ponevši glavni teret svog prvog dugometražnog, igranog projekta. Ali, imala je ona i neprocenjivu pomoć u glumcima, pre svih u Mirjani Karanović i mladoj Luni Mijović... Taj ženski trio, sav ozaren, bio je i burno pozdravljen na premijeri filma u Berlinu. Jedan prizor za dugo i lepo sećanje.

Nije na ovom mestu nevažno dodati i da je tročlani žiri (u kome je bio i Goran Paskaljević) za dodelu novouspostavljene berlinske nagrade upravo za prvi, debitantski film, hladno mimoišao “Grbavicu” i odlučio u korist danske “Sapunice” Pernile Fišer Kristensen o neobičnoj vezi dve žene, jedna je u stvari transvestit. Može i tako, svako piše svoju biografiju, šta (drugo) reći...

Tačno je, s druge strane, da su mnogi ( zbog, pre svega, političke aktuelnosti) tipovali na pobedu filma “Put u Gvantanamo” Majkla Vinterbotoma. To i jeste vrlo solidno obrađena dokumentarna drama o zloglasnom američkom zatvoru na Kubi u kome se nalaze osumnjičeni za terorizam: odmah posle premijere filma u Berlinu (i kao da se baš ona čekala), u svetu je, sve do ličnog izjašnjavanja Kofija Anana, povedena gotovo orkestrirana akcija za ukidanje tog zatvora, ali Amerika još ne daje ni pet para na te apele, toliko je za sada jasno. Opet, velika je zasluga Majkla Vinterbotoma što je svojim delom pokrenuo lavinu besa zbog totalnog kršenja svih ljudskih prava u Gvantanamu i to od strane onog kome su usta puna demokratije. Situacija je sledeća: još u tom, posle 11. septembra izmišljenom zatvoru, trune oko pet stotina ljudi a samo je deset optužnica do sada podignuto.

Kako sam naslov kaže, film Majkla Vinterbotoma više je o onom kako su neki uopšte dospeli tamo u zatvor nego o samom Gvantanamu. Reč je o istinitom događaju kada su trojica britanskih muslimana, kasnije nazvanih “triptonska trojka” po gradiću u kome žive, krenula u Avganistan rođaku na venčanje, tamo su ih uhapsili kao sumnjive i sproveli sve do Kube gde su u zatvoru proveli više od dve godine pod torturom da priznaju svoju vezu sa Al kaidom. Najzad su pušteni jer nije pronađen nikakav dokaz o vezi s teroristima.

Majkl Vinterbotom, koji je u Berlinu osvojio “Srebrnog medveda” za režiju, kaže za NIN: “Slučaj tih mladića, još u pubertetu kada su ih uhapsili, izazvao je u Engleskoj veliki odjek i mnogi su pokušavali da im pomognu. Šta je bio moj razlog da snimim film o njima? Želja da pokažem koliko je ogromna provalija između onog što Amerikanci tvrde i onoga što je stvarnost. Mi već nekoliko godina dobijamo uveravanja da je Gvantanamo neophodan i da u njemu leže najveći zločinci, a primer ove nedužne trojke iz Britanije upravo dokazuje nešto sasvim suprotno. Da ne govorimo o onome što svi znaju: koliko se u Gvantanamu prenebregava, to jest krši svaki pravni sistem.”

Šta još treba izdvojiti u priči o 56. berlinskom filmskom festivalu? Da je bio izuzetno živ, da raste i sve više blista. Da, to je jedno. Da su filmovi u glavnom programu bili osrednji, pa i slabi, to je drugo. Recimo, očajni nemački “Rekvijem” Hansa-Kristijana Šmita (o bolesnoj od epilepsije devojci čija porodica veruje da su je obuzela demonske sile) kome je Fipresci dodelio svoju nagradu. Ili australijski “Kendi” Nila Armfilda o dvoje mladih narkomana koji se dva sata špricaju: film kome nije pomogao ni visoko traženi Hit Leyer (jedan od kauboja iz “Planine Broukbek”), momak nominovan za Oskara koji je, ipak, došao u Berlin: u njega je, kažu, zaljubljeno pola svetske gej populacije. Na tržištu intervjua Hit Leyer, baš kao ni Yory Kluni, trenutno nemaju cenu. Za razliku od Filipa Sejmura Hofmana, takođe nominovanog za Oskara, koji je u Berlinu promovisao film “Kapoti” u kome igra nekad popularnog američkog pisca Trumana Kapotija (“Doručak kod Tifanija”, “Hladnokrvno”). Igra ga tako uverljivo da se ne može ni gledati ni slušati, toliko je odvratan.