Omaž i na srpskom jeziku

Brodski je umro pre 10 godina, u januaru, usred zime. Kao što uvek biva s velikim pesnicima, oni koji ih nadžive, traže u svemu prst proviđenja. U ovom slučaju to nije teško. Za Brodskog je zima moralna. Ona je suština prirode, skelet godine, one gole kosti koje je u Eliotovoj “Besplodnoj zemlji” isušio znoj, a kod Brodskog – mraz. “Sever je poštena stvar”, kaže Brodski na jednom mestu – “i zima”, nastavlja na drugom – “jedino je autentično vreme godine”. Mraz kod Brodskog je znak i duh nebića, oblika koji zima uzima da ne bi bila licemerna. Škrtost njene crno-bele game je poštenija od prolećnjeg bogatstva boja. “Ovde je Rodos! Ovde skači!” – govori zima, predlažući nam da iskušamo život na granici njegovog iščeznuća. Zimi, kada ogoljeni mraz nema čime da se pokrije, pojavljuju se stihovi ne “aktualni, već užasno aktualni”. Tako je Brodski govorio o pesnicima koji su mu se dopadali. Pre svega – Frostu koji nosi zimsko ime, kod koga je sve užasno aktualno. Tako i treba da bude – objašnjava Brodski – u pravoj poeziji, gde je užas norma, a ne izuzetak. Sveprisutnost užasa, kao i monohromnost zime, kao monotonost vremena, kao postojanost starosti, nije izuzetak, već svojstvo sveta na koje se s godinama navikavamo.

Na dan smrti Brodskog nisam bio ni u NJujorku, ni u Americi i na prvi pomen nisam stigao. Zato sam došao na dostojanstven ispraćaj pesnika koji je organizovan u crkvi Svetog Jovana, glavnoj crkvi u NJujorku, koja je uz to i najveća na svetu. Datum pomena bio je izabran bez ikakve namere – prosto, sve do tog dana, 8. marta, crkva je bila zauzeta. Tek potom se ispostavilo da se upravo tog petka navršilo četrdeset dana od pesnikove smrti. U drevnim ruskim crkvenim knjigama tradicionalni raspored pomena objašnjava se time što trećeg dana lice umrlog postaje neprepoznatljivo, devetog se – “razrušava celo telo, osim srca”, a četrdesetog – nestaje i ono. Na te dane umrlima treba priređivati gozbe. Ali čime se mogu počastiti oni od kojih je ostala samo duša?

Brodski je bio spreman na to pitanje. U svom “Spomeniku”, u pesmi “Litvanski nokturno”, on je pisao: “Samo zvuk može da se odvoji od tela.” I zaista, na dan pomena, crkvu su ispunili zvuci. Ponekad se ispostavljalo da je to muzika – omiljeni kompozitori Brodskog: Hajdn, Mocart... češće su to bili stihovi: Oden, Ahmatova, Frost, Cvetajeva i, uvek, gluvi eho, zbog čega se činilo da je u onome što se događa učestvovala i sama gotska arhitektura. Naviknuta na zgusnute reči molitve, crkva je vešto odgovarala psalmu: “Ne pogubi dušu moju s grešnicima, ni moj život s krvožednima.” Visokom stilu psalmopevca nisu protivurečili stihovi Brodskog napisani “sa sklonošću ka metafizici”. NJih su čitali pesnici, možda najbolji na svetu. Na visoku crkvenu govornicu peli su se da pročitaju engleske prevode Brodskog dobitnici Nobelove nagrade: Česlav Miloš, Derek Volkot. Šejmas Hini. Na ruskom su Brodskog čitali stari prijatelji – Evgenije Rejn, Vladimir Ufljand, Anatolij Najman, Tomas Venclova, Vikor Golišev, Jakov Gordin, Lav Losev. Ne žureći, usnama su opipavali svaki zvuk – profesionalci. Bili su profesionalci i zato što su čitali Brodskog celog svog života.

Posle stihova i muzike u crkvi su zapaljene sveće koje su podelili studenti Brodskog. NJihov plamen rasterao je tamu, ali ne i hladnoću. Uprkos kalendaru, u NJujorku je bilo isto onako hladno kao i četrdeset dana pre toga. U tom zimski strogom vazduhu začuo se glas Brodskog snimljen na traku:

Mene su optuživali za sve, osim

za nevreme,

I sam sebi često pretio surovom

osvetom

Ali uskoro ću, kako se kaže,

skinuti epolete

I postati prosto jedna zvezda.

Od smrti Brodskog u NJujorku je stvorena jedna tradicija. Na svaku godišnjicu njegovi prijatelji i poštovaoci skupljaju se u “Samovaru”, restoranu njegovog starog druga Romana Kaplana. Taj neobičan restoran, jedan od njegovih stalnih gostiju bila je Suzan Zontag, postao je onakav memorijalni muzej Brodskog kakav nedostaje našem narodu. U svakom slučaju, njujorški pesnikov stan još nije postao muzej, a u “Samovar” dolaze ljubitelji poezije da svojim očima pogledaju omiljeni stočić u uglu, gde uvek stoji fotografija Brodskog.

Ovde svi svakoga poznaju i vole. I danas svi govore o istom – o Brodskom. Moj prvi sabesednik je naš gostoprimljivi domaćin Roman Kaplan koji nam priča čega se najradije seća iz svog druženja s Brodskim: “Bilo je to na rođendan moje žene, kad je on sav razbarušen, prišao klaviru i počeo da peva svoje omiljene pesme. NJegova omiljena pesma bila je, zato što je uvek o njoj govorio i pevao, 'što stojiš, ljuljajući se, tanka rjabino? 'Pevao ju je veoma prodorno, mada nije umeo da peva. U restoranu je bilo mnogo toga što je on voleo – peljmene i pihtije je obožavao. Kad bi na jelovniku bila i guska – bilo je to posebno zadovoljstvo. Zato me je uvek molio da mu za rođendan spremam gusku. I uvek smo mu na praznik spremali gusku.”

Novinar i prevodilac iz NJujorka Vladimir Kozlovski seća se da mu je Brodski nekoliko puta telefonirao kad se spremao da ide u SSSR, krajem osamdesetih. “Zato što on sam nikad nije tamo otišao. Nešto ga je stalno zadržavalo. Pozivao me je telefonom i tražio nekakve savete na tu temu. Govorio sam mu da treba da ode da bi shvatio odakle je on i odakle je došao, ali on nikako nije mogao da odluči da ode. Brodski je bio veoma ograničen u njujorškom pejzažu. On ideološki nije baš pripadao njujorškoj eliti. Bio je suviše desni za levu inteligenciju, on je Suzan Zontag stalno gurao udesno. Ali on je bio veličina i njegovo mišljenje se uvažavalo, mada je ideološki odbijao ovdašnje intelektualce.”

Na večeri povodom desetogodišnjice smrti Brodskog, njegove stihove i eseje čitali su na svim jezicima – ne samo na ruskom i engleskom, nego i na španskom, čak i – na srpskom. Među značajnim gostima izdvajao se slavni, po mom mišljenu najbolji pesnik koji piše na engleskom jeziku Mark Strend, koji je pročitao dva svoja prevoda Brodskog s kojim se puno družio.

To toplo prijateljsko veče završeno je muzikom – solo na saksofonu koju je autor nazvao “Bluz za Brodskog”.

Aleksandar Genis

Radio “Sloboda”

Prevela: LJubinka Milinčić