Ibzenovskim tragom

Napisan u ibzenovskoj tradiciji, utoliko što spada u socijalne, tendenciozne političke drame s tezom, komad švedskog pisca Vilhelma Moberga “Sudija”, koji se pojavio sredinom prošlog stoleća, najviše podseća na vešto sastavljen pozorišni feljton, nalazi se, kad je u pitanju žanrovsko određenje, negde na razmeđi između novinarstva i književnosti.

U njemu je uz pomoć jedne fabularne konstrukcije, u kojoj su junaci drame postavljeni u oštru opoziciju jedan s drugim i s psihološkog i s moralnog stanovišta, opisan slučaj mladog, vetrogonjastog čoveka, pesnika, koga je, na formalno zakonit način, opljačkao kolega sa studija, sudija koji je trebalo da se stara o njegovoj imovini. Ta priča, u kojoj su učesnici u zbivanjima više prototipske figure nego istinski karakteri, nije ni životno ni dramski odveć ubedljiva, jer je previše ilustrativna, čak šematična. Osim toga, ona nam predočava ono što unapred očekujemo, između ostalog i slom jedne mladalačke ljubavne veze, i preobraćanje čestitog advokata u jadnog konformistu, i beskrupuloznost predstavnika zakona, koji se ne usteže da prevarenog mladića pošalje u ludnicu da bi odbranio svoj ugroženi autoritet. A s njom se u pozorište vraća i jedan stari motiv, koji su u prošlosti često tretirali i epska, i romaneskna, i dramska literatura, prikaz raskoraka između prava i pravde, upozorenje da to nisu identični pojmovi, da zakonito u isto vreme može biti i kriminalno.

Čudno je što je Tanja Mandić-Rigonat postavila na scenu baš takav komad, koji, suprotno njenim javno izricanim političkim uverenjima, pokazuje da nema gotovo nikakve razlike između naše sredine, u kojoj je pravni sistem u rasulu, i švedskog društva, koje je u tom pogledu u načelu uzorno. To je, međutim, nije sprečilo da od građe koju nudi odabrana drama stvori tečnu, zanimljivu, aktuelnu predstavu, u kojoj ima i dramatičnih sukoba, i nežnih sentimentalnih prizora, i uzbudljivih lomova u ljudskim dušama, čiji tok s pažnjom pratimo od početka pa do kraja. Da uspe u tome, pomogli su joj i glumci, koji su svi odreda kreirali spolja veoma dobro oblikovane likove, malu galeriju ljudskih tipova, koju čine jedan bezdušan birokrata (Petar Banićević), obezličena sekretarica (Ružica Sokić), dvoje dirljivih mladih ljubavnika (Nenad Marčić i Marija Vicković) i korumpirani, ciničani državni funkcioner (Aleksandar Đurica), koji, tek uzeti zajedno, reljefno slikaju socijalni milje, u kojem je, kao i kod Ibzena, ono što potiče iz društvene sfere oličenje zla, neprijatelj svega što je u čoveku plemenito i časno.

Ali predstava na kojoj se prikazuje komad “Sudija” proizvodi i jedan neželjen, negativan efekt zato što navodi gledaoca da zaključi da je i tamo napolju i ovde kod nas sve u osnovi isto, zbog toga što publici pruža trenutak opuštajuće satisfakcije kad pozorište pokaže da su navodno tačne njene mračne slutnje da je poredak stvari u svetu večan i neizmenljiv.