Pola veka sa Ivom Andrićem

Već u dva maha voluminozni dnevnički zapisi o Ivi Andriću iz pera pesnika, prozaiste, prevodioca, publiciste i urednika Politike Siniše Paunovića (Čačak, 1903 – Beograd, 1995) predstavljaju se javnosti kao nepoznati i, čak i u fragmentima, neobjavljivani. To je najpre učinjeno u Sveskama Zadužbine Ive Andrića (br. 20/2003) a nedavno i u novopokrenutom Beogradskom književnom časopisu (br. 1/2005).

U oba slučaja reč je, najblaže rečeno, o previdu Andrićevih bibliografa i nekih tumača koji datira od trenutka kada je ova rukopisna građa iz Paunovićevog legata u Čačku dospela u Andrićevu zadužbinu. I tamo, kako se da zaključiti, doživljena kao veliko književno otkrovenje i fascinantno svedočenje o piscu kojeg su za života progonile horde krvožednih novinara, biografa i memoarista od kojih je Andrić bežao kao đavo od krsta. I od kojih je, onoliko koliko je hteo, i uspevao umaći, osim od Paunovića koji je, neviđenom upornošću i istraživačkom strašću, osvojio sve Andrićeve simpatije i svoja početna interesna presretanja i “proganjanja” ovog poslovično nepoverljivog pisca pretvorio u pola veka dugo druženje i prijateljstvo.

Upravo iz takvog odnosa nastala su ona dragocena Paunovićeva svedočanstva o životu i delu Ive Andrića, čiju vrednost (tih svedočanstava) andrićolozi otkrivaju sa neoprostivim zakašnjenjem i s neobaveštenošću u koju je teško poverovati. Jer, u beogradskoj književnoj čaršiji oduvek se, kao i danas, sve znalo pa i to da Siniša Paunović decenijama prati i “isleđuje” Andrića i da ga je on, sa znanjem i prećutnim odobravanjem, prihvatio kao neku vrstu svog Ekermana. Nije to, uostalom, krio ni sam Paunović, kao što nije krio ni da devedesetih godina u srpskom izdavaštvu i kulturi njegova rukopisna knjiga o Andriću nije nikoga zanimala. U to vreme, kako je tvrdio potpisniku ovih redova, čak ni samu upravu Andrićeve zadužbine.

NIN je u to vreme bio jedini koji je s nekim od najinteresantnijih stranica Paunovićevog dnevnika upoznao svoje čitaoce i pokušao posredovati da se on objavi i kao knjiga. I jedno i drugo ostalo je, međutim, izvan vidokruga onih koji danas, navodno, prvi put objavljuju fragmente ovog dnevnika.

Svojevremeno nam se učinilo da su ovu bibliografsku jedinicu iz NIN-a Sveske Andrićeve zadužbine jednostavno prećutale. Kad se rešilo da ih publikuje u tri broja (20, 21, 22), Uredništvo je u propratnoj napomeni, između ostalog, zapisalo: “Dva duža dnevnička zapisa koji se ovde objavljuju fragmenti su obimne, do sada neobjavljene knjige Siniše Paunovića Pola veka sa Ivom Andrićem... Ovako iscrpno i istrajno svedočenje o jednom piscu bez sumnje je književna retkost i kad je o klasicima svetske književnosti reč.”

Danas, iz teksta prof. dr Ive Tartalje “Pola veka s Andrićem”, koji objavljuje Beogradski književni časopis, postaje jasno da se nije radilo o prećutkivanju već, što je iznenađujuće, o neobaveštenosti ne samo o tome da su znatni fragmenti Paunovićevog dnevnika već objavljivani nego i o tome da ih je autor za života (bezuspešno) želeo da štampa i kao knjigu. I to nije jedino u šta je neupućen prof. Tartalja, koji je i član uredništva Svezaka. Jer, pošto kaže da “Nije bez razloga pisac za života odbijao da odavde (iz rukopisa dnevnika – prim. S. D.) objavi neke fragmente. Namenio je svoje zapise “za daleko neko pokolenje”, on dodaje: “A bilo kakvo skraćivanje velike celine govorilo bi više o redaktoru-cenzoru nego o piscu dnevnika i neobičnom junaku njegovih stranica. Velika Paunovićeva knjiga još čeka svog izdavača.”

Dakle, pođimo redom.

Prvo. Odlomke iz Paunovićevog dnevnika Pola veka sa Ivom Andrićem NIN je objavio u pet feljtonskih nastavaka, počev od 26. aprila 1991. godine. U podnaslovu prvog nastavka bilo je zapisano: “Do iduće godine, kada će se obeležavati stogodišnjica rođenja Ive Andrića, čitaocima će stići u ruke i jedna izuzetno zanimljiva knjiga iz izdavačkog plana sarajevske ‘Svjetlosti’ – dnevnička svedočanstva Siniše Paunovića o njegovim susretima i razgovorima s našim nobelovcem u vremenskom trajanju od pola veka. Iz tog obimnog rukopisa NIN ekskluzivno donosi pregršt najinteresantnijih fragmenata i uz njih – da bi svojim čitaocima potpunije predočio zamašnost Paunovićevog poduhvata i olakšao praćenje odabranih strana – odlomke iz recenzije prof. dr Miloša I. Bandića.”

Drugo, Paunović je, kao što se vidi, ipak, još za života želeo da svoj dnevnik vidi i kao knjigu. Ona o kojoj je ovde reč predstavljala je njegovu skraćenu verziju – ako me sećanje ne vara, oko 700 od 1 700 strana ukupnog teksta. Beogradski izdavači nisu se za nju zanimali, ni u kom obliku, a po Paunovićevom kazivanju autoru ovih redova, ni od tadašnjih uglednika Zadužbine Ive Andrića niko nije bio voljan da je preporuči za objavljivanje. Spremnost da dnevnik pažljivo iščitaju i olakšaju mu put do nekog izdavača pokazali su tada jedino književni istoričar dr Vasilije Kalezić i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu dr Miloš I. Bandić.

U toj “gotovo monumentalnoj Paunovićevoj književnoj građevini” i u tim “beleženjima” ima “puno stvarnog Andrića i nešto Paunovićeve dogradnje i stilizacije, što je možda i neminovno”, napisao je Bandić u svojoj recenziji i primetio da je “tako ovaj rukopis, u svojoj punoći i hibridnoj, elastičnoj strukturi, i dokument i roman, on je i faktografsko, dokumentarno, polifonično svedočanstvo, i slobodno, otvoreno i razgranato romaneskno kazivanje o godinama i decenijama Andrićevog života i delovanja, a i života naše književnosti, Beograda, pa i cele zemlje...”

Što bi rekao mladi sarajevski pisac Muharem Bazdulj, “kako to istorijska ironija zna udesiti”, Paunovićeva knjiga o Andriću, s preporukom potpisnika ovog teksta, trebalo je da izađe u Sarajevu u godini koja je bila uvertira za rat u Bosni i kad je u predstojećoj, 1992, “trebalo slaviti puno stoljeće otkad se rodio najslavniji Bosanac”. S ratnom atmosferom, u Bosni se tada rasplamsavala i fama o Andrićevom antimuslimanstvu pa je na tom talasu u Višegradu macolom razbijena i piščeva bista. Institucionalno negiranje i odbacivanje Andrićevih knjiga odredilo je, izgleda, tada i sudbinu Paunovićeve knjige o našem i bosanskom nobelovcu. “Svjetlost” je od njenog preliminarnog uvrštavanja u izdavački plan ubrzo odustala a na povratku u Beograd, ako je uopšte bio i poslat, rukopis se negde zagubio. Kako je bio u pitanju unikatni primerak, ta verzija Paunovićevog dnevnika ostala je tako zauvek izgubljena. U zaostavštini prof. Bandića možda postoji integralna verzija njegove recenzije na osnovu koje bi bila moguća i približna rekonstrukcija tog skraćenog izdanja dnevnika. Ali, čemu to danas?! Prof. Tartalja je svakako u pravu kada, iz današnje perspektive, bilo kakvo skraćivanje ovog rukopisa vidi kao svojevrsno skrnavljenje. Ako se zanemari onih nekoliko previda ili neobaveštenosti o kojima je u ovom tekstu bila reč, prilog prof. Tartalje iz Beogradskog književnog časopisa, uz već postojeću recenziju prof. Bandića, doima se kao apoteoza Paunovićevom dnevniku i pledoaje za njegovo konačno objavljivanje. Time bi bila bar umanjena ona silna ogrešenja o Andrićevog Ekermana, posredno i o Andrića, i konačno zadovoljena književna pravda. Ako je, uopšte, ima.

Redak podvig Knjiga Pola veka s Andrićem mogla bi biti zanimljiva čak i čitaocima koji su nezainteresovani za književnu i umetničku istoriju i uopšte ne poznaju ličnosti ocrtane na stranicama Paunovićevog teksta. Može se ta knjiga čitati kao hronika jednog vremena u isti mah surovog i romantičnog, kao povest o Umetniku, kao roman o Beogradu, kao spomenik prijateljstvu, ispunjenom radostima i krizama, požrtvovanošću i brigom. Ona je uporediva sa slavnim delima biografske literature kao što je Bosvelov Život Samjuela Yonsona, Ekermanovi Razgovori s Geteom ili dnevnici Tolstojevih sekretara. Ali dok je Bosvel pratio Yonsonove razgovore nekih dvadeset godina, dok je Ekerman beležio “razgovore s Getom iz poslednjih godina njegovog života” nekih devet godina, a lepa Jandrićeva knjiga Sa Ivom Andrićem zahvatila još kraće vreme, Siniša Paunović je pratio junaka svojih dnevnika (s prekidom samo u doba svoje emigracije za vreme rata) duže od pedeset godina i u njoj ima neke monumentalnosti svojstvene retkim podvizima predanosti jednom piscu. (Iz teksta prof. Tartalje u Beogradskom književnom časopisu)